Tamo smo gde nas prevode

Zoran Živković, jedan je od vodećih i jedan od najprevođenijih savremenih srpskih književnika. Ova godina verovatno će biti rekordna po broju zemalja u kojima će se pojaviti prevodi knjiga ovog pisca.

Tekst: Mila Milosavljević
Fotografije: Milan Melka

Reč je o jednom od najprevođenijih srpskih pisaca. Knjige su mu izašle u SAD ("Vremenski darovi", "Knjiga", "Pisac", "Četvrti krug", "Skrivena kamera"), u Velikoj Britaniji ("Nemoguće priče"), Rusiji ("Četvrti krug"), Španiji ("Nemoguće priče"), Portugalu ("Biblioteka"), Južnoj Koreji ("Knjiga"), Češkoj ("Vremenski darovi"), Bugarskoj ("Sedam dodira muzike", "Četvrti krug"), Turskoj ("Biblioteka") i Hrvatskoj ("Vremenski darovi", "Nemogući susreti", "Sedam dodira muzike", "Biblioteka"). Priče su mu objavljene u antologijama i časopisima u SAD, Velikoj Britaniji, Japanu, Poljskoj, Finskoj, Danskoj, Francuskoj i Mađarskoj.

Inače, 2006. godina verovatno će ostati rekordna po broju zemalja u kojima će se pojaviti prevodi knjiga ovog pisca. Na čak devet jezika biće objavljeno u prevodu trinaest naslova: SAD ("Sedam dodira muzike"), Engleska ("Nemoguće priče" i "Dvanaest zbirki i čajdžinica"), Portugal ("Knjiga"), Danska ("Biblioteka), Grčka ("Knjiga"), Turska ("Biblioteka" i "Vremenski darovi"), Slovenija ("Četvrti krug), Južna Koreja ("Četvrti krug), Bugarska ("Nemoguće priče") i Rumunija ("Biblioteka" i "Skrivena kamera"). Osim toga, već se sada zna da će se u 2007. i 2008. pojaviti sledeći prevodi Živkovićevih knjiga: SAD ("Koraci kroz maglu" i "Nemogući susreti"), Velika Britanija ("Most", Čitateljka" i "Nemoguće priče 2"), Nemačka ("Skrivena kamera") i Južna Koreja ("Vremenski darovi" i "Pisac").

Dobio je dve književne nagrade: "Miloš Crnjanski" ("Četvrti krug", 1994) i "Svetsku nagradu za fantastiku" ("Biblioteka", 2003).

Da se kojim slučajem rodio u Americi, Zoran Živković, naš najprevođeniji savremeni pisac verovatno bi bio bogat i – slavan. Kod nas je nažalost malo poznato da ovaj književnik slovi za jednog od najpopularnijih i najtraženijih inostranih pisaca fantastike u Americi. Dokaz tome jeste i "Svetska nagrada za fantastiku" koju je pre Živkovića dobio još samo jedan Evropljanin.

Šta je novo u književnoj radionici Zorana Živkovića?

– Pre no što vam odgovorim šta je novo u mojoj književnoj radionici, dozvolite mi da najpre kažem nešto o transponovanju mojih proznih dela u druge medije. Krajem septembra prošle godine Bi-Bi-Si-4 emitovao je radiodramsku adaptaciju moje priče "Voz" iz ciklusa "Nemogući susreti", a upravo mi je javljeno da je Bi-Bi-Si-7 otkupio prava na emitovanje moje priče "Budilnik na stočiću" iz knjige "Koraci kroz maglu". Početkom ove godine na Studiju B prikazano je prvih pet epizoda serije "Sakupljač" snimljene prema mom ciklusu "Dvanaest zbirki". Preostalih sedam epizoda upravo se snima i biće emitovano na jesen. U februaru je engleska producentska kuća Chocolate Films iz Londona otkupila prava na snimanje igranog filma prema mom romanu "Skrivena kamera". Konačno, jedno veliko rediteljsko ime domaćeg filma sprema se da ekranizuje tri priče iz ciklusa "Nemogući susreti". Nažalost, ovde ne mogu da budem određeniji, budući da ugovor još nije formalno potpisan.

Što se mojih novih proznih dela tiče, u 2006. su mi već izašle dve knjige: roman "Most" i roman-mozaik "Čitateljka".

Zašto se o vašoj afirmaciji u inostranstvu ovde tako malo zna?

– Ali naprotiv: zna se. Bar u skorije vreme, gotovo da nema pominjanja mog imena uz koje ne ide "jedan od naših najprevođenijih pisaca". Druga je stvar da li to ljude impresionira. Jedan ovdašnji vrli književni poslenik nedavno mi je objasnio da se ipak ne zanosim time previše. Naprosto je stvar u tome, kazao mi je on, što sam imao sreću da se moje knjige objave u inostranstvu. Da su dočim njegove knjige prevedene i objavljene, poentirao je, video bih ja kakav bi to tek uspeh bio.

Kako izgleda put vaših knjiga kroz sve te jezičke i klanovske barijere – mislim na inostranstvo?

– Da bi vas strani izdavači uopšte uzeli u razmatranje, neophodno je da obezbedite veoma kvalitetan prevod svojih dela na engleski. Svih mojih četrnaest proznih knjiga postoji u engleskoj verziji. Potrebno je zatim da imate dobrog književnog agenta koji će vas zastupati. Bez toga gotovo da nemate izgleda da dospete do izdavača na Zapadu. Naravno, najvažniji uslov jeste da je proza koju nudite kvalitetna. Inače, nema baš ničeg "klanovskog" u izdavačkom sistemu na Zapadu. Tu se isključivo vodi računa o valjanosti onoga što se objavljuje i prođi na tržištu.

Odlazite li na promocije svojih knjiga? Imate li kontakt sa svojom čitalačkom publikom iz inostranstva?

– Češće me zovu u svojstvu autora na razne književne skupove u inostranstvu nego u Srbiji. Krajem 2004. bio sam na "Festivalu pisaca" u australijskom gradu Brizbejnu, prošle godine boravio sam u Lisabonu na sličnoj manifestaciji, dogodine ću uzeti udela kao počasni gost na Eurokonu u Kopenhagenu, dok me 2008. čeka put, u istom svojstvu, na jednu konvenciju u Dablin.

Može li se reći da Zoran Živković ima svoje poklonike, u zemlji, a i u inostranstvu?

– Najviše poklonika imam u SAD. Gotovo svakodnevno dobijam njihova elektronska pisma i trudim se svima da odgovorim. To je deo protokola do kojeg drže kako autori, tako i izdavači. Ali nije Amerika izuzetak. Što se u više zemalja pojavljuju moje knjige, što više čitalaca stičem, više je onih kojima se moja proza zbog nekog razloga dopada, i koji bi da stupe u vezu sa mnom.

Da li mislite da je za jednog pisca vašeg potencijala hendikep pripadnost jednoj veoma maloj jezičkoj sredini?

Hendikep je samo u finansijskom pogledu. Odavno sam, naime, tako organizovao stvari da moj prevodilac na engleski, gospođa Alis Kopl-Tošić, prevodi uporedo kako ja pišem novo delo, tako da na kraju dobijam engleski prevod samo nekoliko dana pošto okončam srpski izvornik. Moglo bi se, dakle, reći da u svakom praktičnom pogledu kao da pišem na engleskom. Jedino što me to košta.

Ponavljali ste nebrojeno puta u intervjuima, ali i posle svih demantija ima ljudi, neke i lično poznajem i mahom su to urednici raznih časopisa, koji vas smatraju rodonačelnikom SF proze u nas. Otkud taj paradoks?

– Svakako ne slovim za "rodonačelnika SF proze" kod nas. Naučna fantastika pisala se bezmalo puno stoleće pre no što je iz mog pera izašao prvi prozni red (1993). Oni koji u meni vide pisca naučne fantastike – a takvih, slažem se, i dalje nije malo (nedavno sam se u tom svojstvu čak javio kao pitanje na jednom TV kvizu: ko je naš najveći SF pisac) – samo pokazuju da baš nijednu moju knjigu nisu pročitali. Ako bi rešili da isprave taj propust, hitam da ih upozorim (a možda i razočaram): u četrnaest proznih knjiga koje sam do sada napisao nema ni najmanjeg pomena od naučne fantastike.

Nagrade, nagrade. Šta vama lično znače?

– Evo još jednog područja gde se oko mene pletu mistifikacije. Dobio sam samo dve nagrade: "Miloš Crnjanski" za roman "Četvrti krug" (1994) i "Svetsku nagradu za fantastiku" ("World Fantasy Award") za roman-mozaik "Biblioteka" (2003). Iskreno se nadam da više nikakvu nagradu neću dobiti. Ima nečeg temeljno pogrešnog u instituciji književnih nagrada. Pisci bivaju dovedeni u nepriliku da se hipodromski nadmeću u jednoj utakmici za koju ih niko ne pita da li u njoj uopšte žele da učestvuju. Svaka nagrada stvara pobednika i mnoštvo poraženih, a to mi izgleda duboko nepravedno. Kad sedam za radni sto da pišem, poslednje što mi je na pameti jeste neka književna nagrada.

Izgleda da ste se u potpunosti odrekli izdavaštva. Zašto?

– Nisam se baš u potpunosti odrekao izdavaštva. I dalje sâm objavljujem prva izdanja vlastitih dela na srpskom i engleskom. Ali to je ujedno sve. Ne bavim se profesionalno izdavaštvom još od 2000. Razlog je jednostavan. Kad jednom zađete u godine koje počinju brojem pet, nemate više radnog fanatizma za paralelni slalom. Nisam više imao ni vremena ni snage da budem istovremeno i izdavač i pisac. Jednoga sam morao da se odreknem i odabrao sam da to bude izdavaštvo, potpuno se posvetivši proznom stvaralaštvu. I nisam zažalio.

Kako kao neko ko ima uvida u književne tokove u inostranstvu vidite nas na literarnoj mapi sveta? Gde smo mi?

– Tamo smo gde nas prevode, a prevoda savremene srpske književnosti ima žalosno malo. Dugo bih mogao da vam objašnjavam zašto je tako. Jedan od razloga svakako jeste i potpuna neupućenost domaćih pisaca u to kako dejstvuje svetska izdavačka scena. Velika većina ovdašnjih autora i dalje prostodušno očekuje da strani izdavači na neki volšeban način doznaju za njihovo delo, pročitaju ga na srpskom izvorniku ili bez oklevanja ulože u prevod da bi ga pročitali, a onda pohitaju da ga očarano objave. Ništa nije dalje od stvarnosti od toga.

Šta trenutno čitate?

– Upravo sam pročitao jedan u svakom pogledu izuzetan roman – "Zovem se Crveno" turskog pisca Orhana Pamuka. Od sveg vam ga srca preporučujem.

Ko su bili vaši književni uzori?

– Jaroslav Hašek, Milan Kundera, Umberto Eko, Kazuo Išiguro, Žoze Saramago, Ursula Legvin, Orhan Pamuk, Tamar Jelin.

Prozna dela: "Četvrti krug" (1993), "Vremenski darovi" (1997), "Pisac" (1998), "Knjiga" (1999), "Nemogući susreti" (2000), "Sedam dodira muzike" (2001), "Biblioteka" (2002) "Koraci kroz maglu" (2003), "Skrivena kamera" (2003), "Vagon" (2004), "Četiri priče do kraja" (2004), "Dvanaest zbirki i čajdžinica" (2005), "Most" (2006) i "Čitateljka" (2006).