Na lepom plavom Dunavu
Beč. Grad bez žamora. Prestonica na Dunavu. Grad dvoraca i Habzburgovaca. Između Budimpešte, Praga i Minhena, a samo na sat vremena od Beograda. Boemski, precizan, ponosan i otmen. Kao pravi Austrijanac.
Tekst: Sanja Milosavljević
Fotografije: Dušan Čežek, Ivana Kladarin Panić i ljubaznošću NOA
 |
Podne. Aerodrom u Beču. Gužva, koferi, kese, poneki uglađeni bečki gospodin i mnogo znatiželjnih pogleda. Svaka druga reč na srpskom, bosanskom, hrvatskom i turskom, svaka četvrta na arapskom, kineskom, uz oficijelni nemački. Pravi kosmopolit. Ulazim užurbano u taksi i vozim se ka gradu.
Putujem često. Bežim iz svakodnevice Beograda u neobične advertajzing vode u Beču gde kreativnost pokreće a okruženje umiruje. Posle dvadeset minuta vožnje skoro da sam u centru. Već na samom ulasku u grad prolazim duž Dunavskog kanala. Posmatram oko sebe najrazličitija lica.
Glavni grad Austrije ove godine ocenjen je kao najbolji po kvalitetu života. Obuhvatajući političke, socijalne, ekonomske i ekološke aspekte Beč je zanimljiv spoj moderne i duha starih vremena. Moćna metropola je upakovana u barok, klasicizam, jugendstil, a između dvoraca i dvorskih parkova Habzburgovaca prolazi pokoji fijaker.
Toranj Katedrale Svetog Stefana ukazuje mi se kako se približavam. Ulazeći u neobičan svet Gospodske ulice Starog grada, otvaram vrata čuvenog kafea Central gde su se okupljali bečki avangardni intelektualci početka XX veka, kao što su Karl Kraus ili Peter Altenberg. Melanž, uz parče štrudle od jabuka sa ukusom putera i cimeta i dnevna štampa čine ritual bečke svakodnevice koji je postojao širom Austrougarske, od današnje zapadne Ukrajine do Zemuna.
Započinjem sastanak sa osnivačem spontanog realizma, Vokom. Priča mi i o navikama ljudi ovog grada. Skoro svaki kafe u Beču očuvao je tradiciju starih vremena uz livrejisanu poslugu, mermerne stolove, separee u somotu obrubljene čipkanim zavesama i velikim prozorima. To su mesta gde se razgovara, gubi u mislima, flertuje i osmatra. U ovaj kafe dolazili su oni koji su uticali na budućnost čovečanstva, a među njima su Sigmund Frojd, Adolf Los, Egon Ervin Kiš, Artur Šnicler.
Unesko je sredinom novembra 2011. na listu nematerijalnih kulturnih dobara uvrstio i kulturu ispijanja kafe u Beču a Brojnerhof, Tirolerhof, Diglas, Grinštajdl, Mocart, Landtman, Švarcenberg, Prikel, Muzeum, Riter, Vajmar, Ajles, Rathaus su samo neki od kafea.
Nakon sastanka sam krenula ka Štefansdomu i Operi i stigla do čuvenog hotela Saher smeštenog uz Operu i muzej. Prestižno mesto u stilu bel epok sa kog je saher torta krenula u osvajanje sveta. Nastala je 1832, kada je knez Meternih za svoje posebne goste naručio neobičan desert. Kako je glavni kuvar bio bolestan, tortu je napravio šesnaestogodišnji Franc Saher, koji je u to vreme još uvek učio za kuvara. Rukom pisani recept je ostao tajna hotela Saher, koji su 1876. otvorili Francov sin Edvard Saher i njegova žena Ana. Ona je nastavila uspešno da vodi porodični posao i nakon muževljeve smrti. Kažu, još i sa cigaretom i u crnoj svili. Dolazeći do Muzeja Sisi, shvatam da ona, žena cara Franca Jozefa, lepa, samostalna i hirovita još uvek živi kroz priče, omote slatkiša i izloge. Nedaleko u carstvu nalazi se i Belvedere, dvorac princa Eugena Savojskog, koji je sagrađen nakon njegovog povratka iz Beograda. U njemu se čuvaju Klimtov "Poljubac" i Šileova "Porodica".
Kada se oseti atmosfera grada, vide saloni dvorca Šenbrun, umetnost Belvederea i vrati se na Graben, oseća se vreva koja dopire sa Trga Gradske kuće, gde se puno ljudi tiska da bi čulo prošlogodišnje izvođenje Novogodišnjeg koncerta u "Muzik ferajnu" ili u nekoj od drvenih kućica, koje mirišu na borovinu, nazdravlja predbožićnim punčem od narandže.
Privodim dan kraju. Dok pada sneg, ulični svirač izvodi Štrausa, na otvorenom božićnom marketu i dalje vrvi od ljudi, palate blistaju iznutra, sezona je balova. Predveče se pune restorani, grad je i dalje bez žamora, i tako se postiže neometano uživanje u svemu što se unaokolo može videti. Fasade ukrašene cvećem i karijatidama, uzane kaldrmisane ulice osvetljene fenjerima, lica ljudi svih konfesija i rasa. Muzejska četvrt puni se studentima koji cupkajući u mestu ispijaju punč i kuvano vino. Savremeni Beč krije i dalje tajnu mnogobrojnih podzemnih prolaza, kojima prođe oko 900.000 turista mesečno, a ipak ostaje neobičan i miran u svojoj tišini.
|
Jat ervejz iz Beograda za Beč ima dva leta dnevno, u 8.00 i 16.50. Kupovinom Jatove karte do Beča se može stići svakog dana i letom u 15.15, kao i dva puta dnevno, svakim danom u nedelji osim subote, letovima u 8.05 i 18.30. Iz srpske ka austrijskoj prestonici, uz Jatovu kartu, poleće se i ponedeljkom, utorkom, četvrtkom i subotom u 17.15. |
