Svako u sebi nosi svoju Severnu svetlost
Jelena Lengold je prvi srpski autor kome je uručena nagrada Evropske unije za književnost. Ovo značajno priznanje dobila je za zbirku pripovedaka "Vašarski mađoničar" u izdanju Arhipelaga. Za istu knjigu je kod nas dobila nagrade "Žensko pero", "Biljana Jovanović" i Zlatni Hit liber.
Tekst: Ivana Kladarin Panić
Fotografije ljubaznošću Jelene Lengold
Pripovetke Jelene Lengold, književnice rafiniranog senzibiliteta, kipe u erupciji raznorodnih osećanja: ljubavi, žudnji, strasti, ogorčenju, tuzi, usamljenosti, odbačenosti, letargiji, besu... i drže pažnju od prve do završne rečenice, što je veoma retko kada je zbirka pripovedaka u pitanju. Ljubitelji književnosti, bez ikakvih problema, mogu da prepoznaju i pronađu sebe, jer teme i jezik kojim Jelena kazuje svoju priču je univerzalan u svim podnebljima ove zelene planete.
Svako u sebi nosi svoju Auroru Borealis kao pojas za spasavanje, kada bol preraste svoju tačku pucanja, kada preraste u nadbol, kada te svlada najveća nemoć od postanka sveta. Tada, kako autorka ove prekrasne i potresne priče kazuje, neko od toga beži, a neko rado odlazi u oblake boja, da se u njima izgubi.
– Meni su oni neophodni, jer drugačije zaista ne bih mogla da podnesem sve ono što svakodnevno osećam. Da nema toga, odavno bih morala da odustanem i od sebe i od života i od razuma i od svega. Ja nalazim da je život čudesno divan i zapanjujuće bolan istovremeno. I jedino takav neki kaleidoskop pomaže da kroz to sve prođemo, a da usput ne zalutamo nepovratno na neku stazu sa koje onda ne bi bilo povratka.
U biti svega je žena od koje sve počinje, preko koje se sve prožima, kojoj se sve vraća kao bumerang, čak i kada je muškarac glavni lik u priči. Jelena veruje da svaki čovek ima u sebi jedno, obično, svakodnevno biće, koje izlaže javnosti i sa kojim ide kroz život transparentno. Kao i jedno drugo, produhovljenije, ali i mnogo ranjivije, uzvišenije, biće, koje ga vodi kroz život i koje se uključuje kada stvaramo. To biće nije određeno polom, ni godinama, niti bilo čime. Kroz to biće se zaista sve prožima, upravo zato što ono i može da bude sve.
Tokom čitanja stiče se utisak da je u pitanju roman sa raznorodnim poglavljima koje vezuje jaka emotivna potka.
– Meni je pomalo žao što to zaista nije roman, ali iz nekog razloga ne uspevam sva ta poglavlja da spletem i da im dam zajedničku nit. Svesna sam da u suštini stalno pišem isto, i u pričama i u pesmama. Ali opet, na drugoj strani, odbijam da poverujem da je naš život jedna ista nit. Više volim da verujem da postojim u beskonačno mnogo koncentričnih krugova, koji mogu samo da se susreću tu i tamo i da se ponekad prepliću, ali koji nikako nisu jedno isto.
Upitana da li uspostavljanje prave dobre mere između muško-ženskog principa čini od nas to što jesmo Jelena objašnjava da ne zna šta je prava dobra mera i da je u suštini nema, barem ne trajno. Ta mera je epizodičan fenomen, skoro kao neki incident. Sve ostalo je neravnoteža, tenzija, čekanje da se podrhtavanje tla smiri, pre sledećeg zemljotresa.
A na pitanje da li su žene i muškarci stanovnici različitih planeta koji levitiraju jedni pored dugih bez velikih dodirnih tačaka, a ipak su jedni drugima nužnost, naša sagovornica dodaje.
– Fascinira me u svemu tome fenomen iluzije, kako nam se ponekad čini da se veoma dobro međusobno razumemo, a onda već u sledećem trenutku konstatujemo da je sve to bila iluzija, da nas je priroda još jednom obmanula i da se nikad nismo ni razumeli, da je sve to bio samo privid. Često imam osećaj da se instinkti, nagoni, hormoni, i priroda sama, poigravaju sa nama i zamagljuju nam zdravo rasuđivanje. A da li nam je to takozvano zdravo rasuđivanje baš neophodno, to je sasvim drugo pitanje.
U pričama je posećuju uspomene. Otklanjajući dilemu o tome ko je u tim susretima sluga, a ko gospodar, Jelena kazuje da su uspomene u njenom slučaju apsolutni gospodar.
– Ne mučim ja njih, već one mene. Ne mogu im ništa, sve dok one same ne odluče da izblede, ili da se modifikuju na neki prihvatljiv način koji neće izazivati nesanicu ili noćne more. Ali kako je u životu tako da vam se s vremenom sve manje toga događa, i sve više živite u uspomenama, onda te uspomene postaju sve dragocenije i sve više shvatate da ste zapravo premalo detalja pokupili, da ste previše toga zaboravili, da ste potisnuli najvažnije, i ma koliko da posežete za uspomenama, uvek vam se čini da je srž svega negde zauvek izgubljena, u prošlosti.
"Ja nisam nebo! A bio sam. Mogao sam biti zauvek!" uzvikuje glavni od junaka priče "Nebo", jedne od najtužnijih u savremenoj književnosti, tužne koliko i život sam u momentu kada prostor i vreme prestanu da te posećuju, i prerastu u neku novu dimenziju u kojoj si slobodan i svoj, uprkos okruženju koje te ne poznaje niti priznaje. Čak i da nema jednako impresivnih priča poput "To sam mogla biti ja", "Sunovrat", "Džepovi puni kamenja", "Ofelijo idi u manastir", ostaje činjenica da je Jelena Lengold pisac koji je odavno izašao izvan granica domaćeg stvaralaštva.
|
Književnica Jelena Lengold je do sada objavila knjige pesama: "Raspad botanike", "Vreteno", "Podneblje maka", "Polazak anđela" i "Sličice iz života kapelmajstora". Za poeziju je dobila nagradu "Đura Jakšić". Autorka je zbirki priča "Pokisli lavovi" i "Lift" kao i romana "Baltimor". Njena proza prevedena je na francuski, bugarski, engleski, nemački, norveški, italijanski i slovenački jezik. |
