 Vadimir Maljavin je u Beograd došao čak sa Tajvana, gde više od deset godina vodi centar za slovenske studije na Univerzitetu Tamkang, najvećoj privatnoj visokoškolskoj ustanovi u toj zemlji. Maljavin, koji iza sebe ima predavački staž na univerzitetima u Rusiji, Japanu, SAD, Francuskoj i Kini i koji je u okviru naučnih istraživanja proputovao skoro čitav svet, prvi put je boravio u Srbiji prošle godine.
Gospodine Maljavin, šta vas najviše fascinira u kineskoj kulturi?
– To je verovatno bezgranično poverenje u život, koje ih, figurativno rečeno, navodi da se odreknu od svega zarad života samog po sebi. Fascinantan je takođe unutrašnji integritet kineskog pogleda na svet: u Kini se autoritet, vlast, zdravlje, bogatstvo i uspeh ne odvajaju jedno od drugog.
U čemu je osnovna razlika između kineske i zapadne kulture?
– Kineska civilizacija ne poznaje suprotstavljanje duha i materije. U kineskoj tradiciji realnost nije materija, nego događaj, metamorfoza, granica postojanja. To načelo je zapravo dublje od bilo kog zapadnog principa. Odatle i razlike između evropske i kineske misli, kao i neobična vitalnost kineske kulture. Osim toga, kod Kineza ne postoji zapadni individualizam, već se ličnost deli na, s jedne strane, mrežu socijalnih odnosa (tzv. pojavnost, doslovno, čovekovo lice) i unutarnju dubinu saznanja i aktuelno iskustvo telesnog prisustva u svetu, s druge strane (u doslovnom prevodu s kineskog, kost i meso). Zato često kažem da Kineze ne objedinjuju zajedničke ideje, pa čak ni zajednička dela, nego zajedničko telo, tj. jedinstvo našeg zajedničkog telesnog iskustva.
Kakvi su vaši utisci iz Srbije i ima li nešto po čemu je ona posebna?
– Nemojte smatrati da delim komplimente, ali Srbija je zemlja koja sa svojim predivnim pejzažima i fantastičnim manastirima ima čime da privuče turiste. Srpske crkve odlikuje strogost i čednost, što, kako mi se čini, savršeno izražava dušu vašeg naroda – otvorenog, neiskvarenog, gotovo do naivnosti, ako smem da tako kažem. Zato su ljudi najveće bogatstvo Srbije. Mnogi stranci dolaze sa predrasudama o Srbima, koje često prikazuju kao ratoborne, previše gorde i umišljene, ali ta predstava uopšte ne odgovara stvarnosti. Mene pak neprestano iznenađuje srdačnost, gostoprimljivost i bogatstvo emocionalnog života Srba. Time se Srbija naglašeno razlikuje od zemalja Zapadne Evrope. Fasciniralo me je takođe što mladi Srbi odlično govore engleski, vredni su i imaju ambiciozne planove za budućnost. Možda se to delimično može objasniti i teškim iskušenjima kojima je Srbija bila izložena poslednjih desetakgodina.
Uspeli ste da, i pored obaveza, proputujete i po Srbiji i po Crnoj Gori. Šta vam se najviše dopalo?
– Meni kao stanovniku Rusije, gde planina praktično i nema, izuzev na Kavkazu, mesta poput Zlatibora i Mokre gore izgledaju bajkovito lepa. Ta planinska sela pod snegom, brze reke, živopisne klisure i drevni manastiri, koji se sofisticirano uklapaju u pejzaž, plene dušu. Na sasvim drukčiji način neodoljiva je lepota crnogorskog primorja, mir Bokokotorskog zaliva, ili potresna duhovnost manastira Ostrog, gde leže mošti izuzetno snažnog sveca. Iznenadićete se ako kažem da me činjenica da taj manastir leži u steni iznad provalije neverovatno podseća na daoističke svete gore u Kini. Njih su takođe izgradili na planinskim vrletima, sa strmim usponima i uglačanim stepenastim stazama, kojima se hodočasnici uspinju bosi.
U vašoj knjizi vi iznosite tezu da daoizam zauzima centralno mesto u kineskom pogledu na svet. Mnogi se ne bi složili sa time.
– Daoizam je istovremeno i filozofski sistem i vera, i kulturna tradicija, pa čak i nauka. Svi ti aspekti ljudske prakse organski su sliveni i zato, po mom mišljenju, najpotpunije izražavaju duh kineskog naroda, čiji je osnovni princip celovitost u raznolikosti. Ta integralnost je zasnovana na transformaciji. Za Kineza je život stvaralačka snaga sveta, koja se izražava u beskrajnom nizu formi. Zato u Kini realnost nisu ni stvari, ni ideje, čak ni likovi, nego metamorfoza, prelaz iz jednog u drugo. Kineska kultura stoga razvija osećanje unutarnje granice iskustva, uči nas da cenimo drugojačijost u našem postojanju. Manastiri nadneti nad provalijom, poput Ostroga, dobra su ilustracija principa kineskog pogleda na svet, jer kad stojimo iznad provalije mi veoma živo osećamo prisustvo tog drukčijeg i drugog u našem životu, svesni da je čitav naš život stajanje iznad provalije, i baš to osećanje nas podstiče na duhovno usavršavanje.
Kako je počelo vaše interesovanje za Kinu?
– Još u školi voleo sam da proučavam sve što je složeno i nerazumljivo. Uz to, tražio sam nešto gde ću u komunističkoj zemlji, kakav je bio SSSR, imati maksimalno moguću slobodu istraživanja. Zaključio sam da je proučavanje Kine pravi teren za to: težak jezik, Evropljaninu teško razumljiva kultura, a s druge strane, filozofija Dalekog istoka bila je daleka od aktuelnih zadataka komunističke partije. A o partijskoj karijeri svakako nisam maštao. Na Moskovskom univerzitetu je postojala dobra tradicija učenja kineskog jezika i za četiri godine sam pristojno naučio ovaj jezik. Zatim sam usavršavanje nastavio u Singapuru, a onda se vratio na univerzitet, gde sam dugo predavao. Radio sam i u Akademiji nauka, a čim je postalo moguće da se ode u inostranstvo počeo sam da predajem na raznim univerzitetima Zapada i Azije.
Šta vam se najviše dopada kod Kineza?
– U kineskoj tradiciji me najviše fascinira beskrajno poverenje u život kao takav, koje je čak iznad intelektualnog znanja. Stotine generacija kineskih mudraca postavljali su sebi stalno i iznova jedan te isti eksperiment: tražili su modus maksimalno slobodnog i spokojnog života. Dva najveća kineska mudraca – Lao Ce i Konfucije – svaki na svoj način izražavaju kineski pogled na svet. Za Konfucija život je moralna svest i zato su kulturne norme savršeno prirodne. Čovek je za njega pre svega moralno biće i glavna misija mu je moralno usavršavanje. Lao Ce je pak učio da životu treba dozvoliti da bude takav kakav jeste. Ali taj zadatak takođe iziskuje moralni napor! Zato Lao Ce i Konfucije dopunjuju jedan drugog. Veliki deo svog profesionalnog života posvetio sam izučavanju ove dvojice filozofa. Napisao sam biografiju Konfucija, a upravo sam završio svoje treće izdanje prevoda Daodeđinga (u prevodu, Kanon Puta i njegove snage) sa podrobnim objašnjenjima i komparativnim proučavanjem drugih prevoda. To je glavni kanon daoizma, svojevrsna kineska Biblija, koji u formi aforizama daje osnovne postulate daoističke mudrosti. Treba dodati da su u Kini filozofska mudrost i praksa neodvojivi, što najbolje pokazuju kineske borbene veštine, koje su praktični izraz te mudrosti.
|
Vladimir Vjačeslavovič Maljavin je završio Institut istočnih jezika na Moskovskom državnom univerzitetu "Lomonosov" (MGU), gde je stekao i zvanje doktora istorijskih nauka. Predavao je na MGU (1973–1986), radio u Akademiji nauka Rusije – Institut za istočne studije (1986–1996), a takođe bio profesor po pozivu na univerzitetima u Japanu (1982, 1988), Kini (1988), Univerzitetu Salva Regina (SAD) i Pariz–7 (Francuska). Već 10 godina predaje na Univerzitetu Tamkang na Tajvanu, gde je direktor Instituta za slovenske studije.
(Prevod sa ruskog T. Trikić) | | 
