|
Balerina i koreograf, svetski putnik Sonja Lapatanov (1948) provela je četvrt veka u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde je kao istaknuti solista, sa zapaženim uspehom nastupala u baletskim i operskim predstavama tekućeg repertoara. Uz to, sa znanjem i kvalifikacijama koreografa i pedagoga, koje je stekla u Moskvi i Njujorku, uradila je koreografije za preko 120 pozorišnih predstava, TV emisija i filmova domaće i strane produkcije. Sonja odavno ne igra na vrhovima prstiju, bavi se pedagoškim radom i koreografijom i – putuje. Obišla je preko sto zemalja na četiri kontinenta, putovala brodom, parobrodom, kanuom i džunkom, vozom, avionom, autobusom, balonom, dirižablom, na konju i kamili, doticala tragove najstarijih civilizacija, susretala ljude svih boja i uverenja, ali i gorile, aligatore, džinovske kornjače i boe, pela se na Himalaje i ronila u Pacifiku i jedan divan život umetnika učinila još uzbudljivijim i lepšim.
Vuku vas daljine, Sonja. Da li je to samo radoznalost ili udela ima i vaše nesvakidašnje porodično nasleđe?
– Verovatno i jedno i drugo. Moja duša je velika kao stepa. Stalno traži neki prostor. Ja sam emigrantsko dete. S tatine strane, babuška i deduška su Rusi iz Ukrajine i 1921. godine došli su u Kraljevinu Jugoslaviju iz Odese. Deduška je bio vojni lekar i živeli su po celoj Jugoslaviji, da bi se skrasili u Beogradu. Moja mama, Johana-Maria, pobegla je iz Berlina, od ratnog vihora Drugog svetskog rata, stigla do Atine i tamo srela mog tatu Nikolaja koji je bio u zarobljeništvu. Kopajući po svom poreklu, saznala sam da imam i tatarske krvi (što sam slutila zbog tih konja koji stalno jure u meni), ali i bugarske i francuske krvi, što me nije iznenadilo, jer je mama Nemica bila raskošna crnka bujne crne kose i krupnih crnih očiju. Tako, možda mene na razne strane sveta zovu moji preci. Recimo, moja velika ljubav je Afrika, a zabeleženo je da je moja baka Frida bila misionarka i živela je u Namibiji i Kejptaunu, dok su to bile nemačke kolonije.
|
Kako birate destinacije?
– Nekada mi predlože, a nekada mi predložimo destinaciju turoperatoru. Primećujem kako mi se svet sužava. Dosta toga sam već videla, a nemam novca da budem "ponavljač", mada bih volela da neka mesta ponovo obiđem i opet vidim Burmu, Ugandu, Tahiti... Vrlo često biram destinaciju za koju sam čula u nekom filmu, predstavi ili literaturi. Nušićeva "Gospođa ministarka" me je upropastila. U tom komadu se pojavljuje počasni konzul Nikaragve i ja sam morala po svaku cenu da vidim tu zemlju. A uz nju i celu Centralnu Ameriku koja uopšte nije bezopasna. Ali, Bogu hvala, ništa nam se nije desilo, a usput sam obišla i Meksiko i videla veliku kulturu Maja.
Koje su vas stare civilizacije najviše impresionirale?
– Posebno me privlači kultura Indokine u kojoj se sjedinjuju kulture Kine i Indije. Veličanstvena je i stara kultura Kmera, kao i Burma. Zadivio me je Japan. Uvek sam mislila da je to sterilna zemlja u kojoj je sve na mestu i sve na vreme. To je, međutim, izuzetno ljupka zemlja. Čitav Japan je kao jedna mala gejša. U Japanu sam imala sreću pa sam se izgubila u metrou i tako sam izbegla redovne tačke turističkog obilaska i ceo dan provela na pijaci i posmatrajući sumo-rvače. Divno sam se provela.
Objavili ste knjigu o svojim putovanjima?
– Svaka zemlja u meni ostavi nekakav trag i zato sam odlučila da pišem. To mi jako prija jer se isključim iz realnog stanja, preselim se tamo i ponovo putujem. |
 |
 |
 |
Već sam objavila knjigu "U skutima Himalaja", koja je među najčitanijim knjigama Izdavačke kuće "Dereta", a sada sam dala u štampu "Rajska ostrva" i pripremam knjigu "Kolevka čovečanstva" posvećenu mom omiljenom kontinentu Africi.
Koja su ostrva rajska?
– To su različita ostrva, pravi mali kontinenti razbacani po čitavom svetu. Moja lična rajska ostrva su ona u Francuskoj Polineziji, koja su zaista raj na zemlji. Moje rajsko ostrvo je i Papua Nova Gvineja, jedno veliko ostrvo koje, maltene, vraća čoveka u prvobitnu zajednicu. Borneo je ostrvo s čudesnom tropskom šumom koju, nažalost, čovek uništava iz dana u dan. Posebno mi je drago Uskršnje ostrvo, koje sam obišla pre mesec dana. Ono je četiri hiljade kilometara udaljeno od kopna, trouglastog je oblika, živi samo za sebe, a poznato je po skulpturama Moai, načinjenim od vulkanskog tufa, teškim od pet do 80 tona i visokim do 12 metara. Samo kapa na glavi kipa ume da bude teška po osam tona. Moai su me naveli da pomislim da Erih fon Deniken ipak ima pravo, jer mislim da je prosto nemoguće ove kipove napraviti bez točka i bez mehanizacije. Kao da ih je neko doneo s druge planete. Ima više verzija priče o tome kako su ovi kipovi nastali, a ja volim naučnu fantastiku i najdraža mi je verzija s vanzemaljcima. Svet je pun čuda. Evo vam još jednog izazova: Na granici Bolivije i Perua je jezero Titikaka, što znači žuta mačka. Jezero zaista ima oblik mačke, ali to se vidi samo s visine od najmanje pet hiljada metara. Otkud su oni znali da jezero ima oblik mačke i dali mu takvo ime?
Gde je bilo najopasnije?
– Na Himalajima. Opasno po život. Na Himalaje sam išla 2002, a ove godine sam išla u himalajski region i oba puta sam imala zdravstvene probleme. Popela sam se na 5.220 m i doživela da imam izrazitu želju da tamo zaspim večnim snom. Šta ću ja tamo? Da se popnem i vidim ceo svet. To je stalna borba čoveka s prirodom, potreba kojoj sam i ja podlegla.
 |
Gde je bilo najspokojnije, gde su ljudi najsmireniji i najzadovoljniji?
– U Francuskoj Polineziji, na Tahitiju. Tamo su bili začuđeni našom nervozom i drekom i stalno su nas smirivali. Veselo je, recimo, u Senegalu gde ljudi žive za žurke i zabavu. Oni i od pogrebne ceremonije naprave zabavu. Čini se da su ljudi najsrećniji tamo gde najmanje imaju.
Gde se najbolje jede?
– Tamo gde je francuska kuhinja imala uticaja. Ali dobro sam jela i na krstarenju u Čileu i Argentini. Volim i kinesku kuhinju. Uvek dobro jedem u Singapuru gde ima svega – od ljuskara do kokošijih nogu u soja sosu i divnih supa i čorbica s rezancima od riže. Dobro sam jela i u Maleziji i u Vijetnamu gde je najbolja čuvena supa fo, ljuta supa od ribe i mesa, povrća, klica i sitnih papričica. Služi se u velikim porcijama predviđenim za dvoje, a jedna supa je dovoljna da izdržite ceo dan.
Kojeg susreta se rado sećate?
– Veoma volim životinje. U Ugandi smo se popeli do šuma u kojima žive planinske gorile. Ugledali smo grupu u kojoj je bio jedan mužjak i dosta ženki. Oni žive u porodici. Srećom, mužjak je bio takozvani silverbek (srebrna leđa), redak primerak ogromne gorile visoke skoro dva metra. Jako smo se približili životinjama i ja sam bila presrećna. Fotografisala sam ih i, u jednom momentu, verovatno od uzbuđenja, pala sam na zadnjicu i ostala da sedim a suze su mi potekle niz obraze. Veliki gorila se okrenuo, pošao ka meni i zarežao, a rendžer koji je bio u našoj pratnji zarežao je na njega, na isti način. |
 |
 |
Gorila se umirio, ali je nastavio da gleda u mene i sjajne suze na mojim obrazima. Pogledi su nam se sreli i ja te velike tople oči još pamtim.
Šta bi budući svetski putnici trebalo obavezno da stave u kofer?
– Pre svega dobru volju i strpljenje. Naravno, uvek treba poneti lekove i novac. Što se tiče stvari – što manje to bolje. U grupnim putovanjima, bitno je da se konformisti ne mešaju sa avanturistima. Ima onih koji vole da leže kraj bazena, a nama avanturistima to je beskrajno dosadno. Ali najbitnije je doneti odluku da se putuje. To je najpametnije i najlepše potrošen novac. Ne mora ni da bude skupo. Otići u Egipat ili Tunis, recimo, ne zahteva mnogo novca. A putovanja su čudo.
|
