|
Razgovor s Goranom Paskaljevićem vođen je u Jatovom avionu na letu Beograd–Rim. Paskaljević je putovao za glavni grad Italije da bi prisustvovao međunarodnom Mediteranskom filmskom festivalu. Budući da privatno i poslovno mnogo putuje, bilo je prijatno čuti od njega lično da kad god to može leti baš Jatom.
Osim što je film "Optimist" – premijerno prikazan na Mediteranskom festivalu u Italiji – izazvao veliko interesovanje i pohvale publike i kritike i proglašen za najbolji film festivala, u januaru ove godine u njujorškom Muzeju modernih umetnosti (MOMA) biće održana retrospektiva filmova Gorana Paskaljevića, kao veliko međunarodno priznanje kvaliteta i uspeha veoma plodne karijere ovog režisera i umetnika specifičnog filmskog opusa. A zatim je stigla vest o visokom priznanju koje mu je dodeljeno u Francuskoj.
Gospodine Paskaljeviću, šta za vas predstavlja Orden umetnosti i književnosti, priznanje koje Francuska dodeljuje umetnicima svetskog renomea?
– Svakako sam počastvovan i uveren da će me ovo visoko priznanje još više motivisati da radim nove filmove o kojima će se govoriti i pisati, i da ću tako još jednom dokazati da sam ga zaslužio. Posebno mi je drago što sam se ovim ordenom odužio svom dedi po majci, Bori Pavloviću, koji bi verovatno bio najponosniji, jer je pripadao hrabroj srpskoj vojsci koja je u Prvom svetskom ratu prešla Albaniju i dospela na onu čuvenu "lađu francusku".
| Orden umetnosti i književnosti je najveće priznanje koje mi je dodelila Francuska, ali, iako me uz tu zemlju mnogo toga vezuje, nagradu želim da primim u februaru mesecu u Beogradu, za vreme održavanja našeg Festa, filmskog festivala jedinstvenog u svetu po tome što prikazuje "best of the best", i koji je i na mene snažno uticao. Pošto sam mnoge nagrade primao u svetu, na svetskim podijumima, ovaj orden, to francusko prestižno priznanje želim da primim ovde i da nagradu podelim sa svojim narodom. U Beogradu imamo Jugoslovensku kinoteku, instituciju svetskog renomea, značajne manifestacije kao sto su Bitef, Bemus, Fest... to su naši mostovi sa Evropskom zajednicom. Primanjem francuskog Ordena na beogradskom Festu želim da pokažem u kojoj meri mi pripadamo Evropi i svetu. |
 |
Pored uspeha na mnogim svetskim festivalima i mnogobrojnih nagrada koje ste primili, vama je ukazana velika čast da u Njujorku, januara, odmah na početku nove 2008. godine, bude prikazana retrospektiva vaših filmova. Koliko će vaših filmova videti Njujorčani?
– Biće prikazano trinaest igranih filmova, od četrnaest koliko sam do sada snimio i samo dva kratkometražna od trideset. Igrani film "Suton", koji sam snimio za MGM s Karlom Maldenom, neće biti prikazan, jer taj film ne smatram završenim. Što se tiče kratkometražnih, mnogi od njih su, nažalost, nestali za vreme bombardovanja beogradske televizije 1999. godine. Posebno zahvaljujem za nove kopije mojih filmova koje je napravila Jugoslovenska kinoteka uz pomoć Vlade Srbije. One će ostati kao trajno kulturno dobro, jer i kada mene ne bude bilo, ostaće moji filmovi u Kinoteci, u dobrom stanju.
Ko je izabrao filmove i čime ste se rukovodili pri izboru?
– Retrospektiva je skoro kompletna, tako da se teško može govoriti o izboru. Da su mogli, verovatno bi prikazali sve što sam snimio.
 |
Inače, Lorens Kardiš, šef filmskog odeljenja muzeja MOMA, predložio je da mi bude ukazana ova velika čast tvrdnjom da sam trenutno reditelj koji na ovim balkanskim prostorima iza sebe ima značajno delo, ali je i u usponu i tek ima šta da kaže u budućnosti. Voleo bih da je gospodin Kardiš u pravu.
Šta za vas predstavlja ova retrospektiva?
– Mogućnost da se u Njujorku filmska i kulturna javnost upozna s jednim srpskim rediteljem i da kroz njegove filmove sagleda realnost Srbije u toku trideset poslednjih godina; verujem da su moji filmovi realistični i da na svoj način odslikavaju naše muke i dileme u poslednjih trideset godina.
Koliko filmovi mogu da utiču na promene u društvu? |
– Filmovi ne menjaju svet, ali ukoliko su iskreni svakako mogu da pokrenu neka pitanja ili da pomognu gledaocima da neke probleme i aspekte života sagledavaju na neki nov način.
Zadatak svakog umetnika je da bude kritičan u odnosu na svoju zemlju ili uopšte na nešto svoje ili sredinu u kojoj živi. Lako je kritikovati susede, ako s njima ne živimo u ljubavi, ali svakako moramo i da se pitamo zašto s njima ne živimo u slozi. Kad nađemo odgovor na to pitanje, naći ćemo i odgovor na mnoga pitanja koja nas tište i sami ćemo biti bolji.
|
Kako sarađujete sa glumcima, kako ih birate?
– Glumci prenose emocije na gledaoce i oni su za mene najvažniji. Biram ih pre svega po talentu, iskrenosti i energiji. Radio sam skoro sa svim najboljim filmskim glumcima u Srbiji, svih generacija, ali mi je žao što sa još nekima nisam imao prilike da sarađujem, ka ona primer sa Zoranom Radmilovićem ili Cicom Perovićem. Nadam se da ću još dugo stvarati i imati lepih dela i plodne saradnje. |
 |
Na festivalu Mediteranskog filma u Rimu, posle projekcije vašeg filma "Optimisti" usledio je veoma dug aplauz. Publika je čekala na susret s vama. Vi, ne samo kod kritičara, već i kod publike uvek izazivate veliko interesovanje.
– Razgovori s publikom su veoma interesantni i traju veoma dugo. Posebno je prijatno to saznanje da i publika, a ne samo novinari na konferencijama za štampu, žele da me sretnu. Posebno mi je drago, s obzirom na to da sam mnogo nagrada dobio od najstručnijih i najkompetentnijih žirija u svetu, što moji filmovi kod publike izazivaju želju da razgovara sa mnom. Nadam se da i na taj način pomažem zbližavanju i razumevanju sa mojim narodom i mojom zemljom, kojima je posvećena većina mojih filmova.
Pošto jedan deo godine živite u Parizu, jedan u Beogradu, da li se iz Pariza vraćate u Beograd samo zbog posla i obaveza ili ipak i zbog želje i nostalgije prema svom gradu i otadžbini?
– Naravno da postoji nostalgija – pa moji su koreni u Beogradu i Srbiji.
Gde dobijate inspiraciju za svoje filmove – kad ste negde u svetu ili u Srbiji?
– Svakako u Srbiji. Ali, potreban mir nalazim u Parizu gde imam više vremena da radim i manje sam opterećen dnevnim problemima. Kristin, moja supruga, već se sasvim uklopila u beogradski milje, govori naš jezik, a kao što sam ja nostalgičan za Beogradom, tako je i ona nostalgična za Parizom. Zato smo odlučili da živimo i tamo i ovde, što nije nimalo lako, ali je lepo. | 
