Specifična težina slika

Izložbom slika i akvarela u Etnografskom muzeju u Beogradu Ljubica Mrkalj kroz temu "mrtva priroda", glorifikuje život.

Tekst: Spomenka Jelić-Medaković
Fotografije: Milan Melka

Poput neobičnog naslova "Bela živa priroda – specifična težina slike" i otvaranje ove izložbe slikarke Ljubice Mrkalj proteklo je nekonvencionalno. Te novembarske večeri u beogradskom Etnografskom muzeju, uz mnogo zvanica, događaj je otpočeo simboličnim rasecanjem velike bundeve čijih je nekoliko komada potom dodato drugim plodovima – jabukama, grožđu, kupusu, paprikama – raspoređenim na beloj podlozi oko jednog tondo-mozaika. A iznad tog prizora, na zidu, bila je slika s koje senka umetnice kao da je čarobnim štapićem u kontrasmeru pokrenula u biti statičan "vanitas", oživevši ga po celoj galeriji. Preko puta je, međutim, stajala "Specifična težina slike", kontrapunkt "Beloj živoj prirodi sa senkom slikarke".

Umesto ustaljenog izraza "instalacija", umetnica je izabrala srpsku reč "nameštaljka" za ovo kompleksno ostvarenje sastavljeno od terazija, inače muzejskog eksponata, i sadržaja postavljenog u dva njihova tasa. U prvom je smešten mali slikarski panoptikum, koji osim palete umrljane bojama i četke, sadrži perlice, školjkice, papričice, bočicu, čak i paučinu. Drugi tas, koji preteže, zauzela je samo jedna slika. Merenjem njene specifične težine putem ovakve paradigme, autorka otvara niz filozofskih pitanja, možda najpre vezanih uz ulogu umetnosti u savremenom svetu.

Između te dve uporišne tačke (slike sa senkom i terazija) teče friz belih živih priroda – niže se tridesetak slika i akvarela nastalih od 1998. do 2007. godine, na kojima ista tema – kao u "Boleru" Morisa Ravela – dodavanjem ili oduzimanjem elemenata postiže novu harmonizaciju.

U svakoj slici ili akvarelu na izložbi uspostavljena je autohtona kompoziciona ravnoteža i "provučen" određeni dualizam: večnost i prolaznost, umiranje i rađanje, dugotrajnost i efemernost. Kada posetilac, prateći taj devičanski beo friz stigne do kraja/početka, shvati da se ova vizuelna senzacija pred njegovim očima pretvorila u svojevrsnu odu životu.

A kad je Ljubica u svoje delo uvela belu živu prirodu?

Dogodilo se to još za vreme njenih postdiplomskih studija 1971. godine u klasi profesora Mladena Srbinovića. Prekinuvši svoje "nastanjivanje" u Parizu, Ljubica se vratila u Beograd na dodatne edukacije. U za rad sasvim neadekvatnom prostoru, u rekvizitarnici, ogradila je sebi jedan kutak belim čaršavima koji su se na Akademiji zatekli. I pod je zastrla belinom i jednoga dana po njemu prosula sveže plodove koje je donela s pijace Zeleni venac. I eto slike, eto bele žive prirode!

Slikala je umetnica i pre i kasnije onirijske pejzaže, aktove, nestvarno poetične antičke gradove, mediteranska snoviđenja. Fotografisala je ljudsko telo, zanimljive obline. Istovremeno, Ljubica Mrkalj je i pisac. Pažnji čitalaca preporučujemo njenu knjigu "Arijadnino klupko", koju je Vasa Pavković odredio kao "dnevnik fascinacija uramljen likovnim materijalom", objavljenu 2004. u izdavačkoj kući "Plato". Dolazila je iz Pariza da sve to, u određenim vremenskim intervalima, pokaže Beogradu i Srbiji, pa se ponovo vraćala u grad svetlosti. U tom Ljubicinom cikličnom kretanju, evo nas ponovo kod njene bele žive prirode.

Iako u istoriji umetnosti ova tema ima naziv "mrtva priroda" već nekoliko vekova, Ljubica ga preobraćuje u "živa priroda", jasno stavljajući do znanja da njene slike glorifikuju život.

Između Beograda i Pariza   Posle završene Likovne akademije u Beogradu 1971. i postdiplomskih studija 1973. Ljubica Mrkalj odlazi u Pariz gde i danas živi. Od 2000. godine često boravi u Beogradu. Uz slikarstvo, bavi se i umetničkom fotografijom i performansima, objavljuje poeziju i prozu. Od 1966. godine imala je trideset samostalnih izložbi i učestvovala je na više od sto dvadeset kolektivnih, u našoj zemlji (koja je nekada obuhvatala jugoslovenski prostor), zatim u Francuskoj, Italiji, Grčkoj, Nemačkoj, Španiji, Belgiji i drugim državama...