Naiva Kovačice, "meškarke" Aradca

Zbog izvornih slikara i njihovih dela u Kovačicu su dolazile mnogobrojne poznate ličnosti iz zemlje i sveta. Između ostalih – Fransoa Miteran, slavni fudbaler Pele, Ursula Andres, Alen Delon, Huan Karlos, Mstislav Rostropovič, Franko Nero...

Tekst: Bogdan Ibrajter
Fotografije: Milan Melka

Zuzana Halupova nije rodonačelnik slikarske naive Kovačice, ali jeste njena perjanica. Jednom prilikom su je u Parizu odveli u Luvr da vidi velika dela. Kad su se zaustavili ispred Leonardove "Mona Lize", francuski domaćini su upitali Zuzanu šta misli o slici. Gledala je, gledala "Mona Lizu", potom je odmahnula rukom: "Mogao je Leonardo i bolje!"... Sutradan je "Figaro" na celoj stranici objavio ovu izjavu i doneo veliku fotografiju neobične ženice i slikarke iz banatske Kovačice, sve sa njenom maramom i deset širokih sukanja, šarenih kao uskršnja jaja. Odmah je napunila parisku galeriju gde je izlagala svoje slike. Poznanici su je zvali Mama Zuzana. Gde god da se pojavila sa svojim slikama – u Parizu, Tokiju, Briselu ili Beču – plenila je pojavom i bila meta novinara, fotoreportera i kamermana. Kao nalet uragana Mama Zuzana je prohujala i pronela svetom slikarsku slavu naive Kovačice.

Zbog izvornih slikara i njihovih dela u Kovačicu su dolazile mnogobrojne poznate ličnosti iz zemlje i sveta. Između ostalih – Fransoa Miteran, slavni fudbaler Pele, Ursula Andres, Alen Delon, Huan Karlos, Mstislav Rostropovič, Franko Nero... A jedne noći 1989. godine na vratima kuće Zuzane Halupove pokucali su tajanstveni posetioci. Bili su to Rolingstonsi, na čelu sa Mikom Džegerom!...

Evo nas u rano jutro u Kovačici obavijenoj maglom. U galeriji "Babka" dočekali su nas slikarski guru Pavel Babka sa saradnicama i mnogobrojna izložena platna šeste po redu generacije kovačičke naive – Jana Glozika, Pavela Hajka, Pavela Cicke, Zuzane Vereski, Zuzane Jarmuckove, Vieroslave Svetlikove, Nade Korenj, Marine Svetlikove, Klare Babka...

Ko je povukao prvi potez četkicom?

– Rodonačelnici naive u Kovačici bili su Martin Paluška i Jan Sokol. Oni su imali hrabrosti da između dva svetska rata javno kažu: "Ja slikam". Bilo je i drugih koji su slikali, ali su se toga pomalo stideli. Jer, u selu se pravim muškarcem smatrao onaj koji je imao dobre i besne konje, čizme, i umeo da ponekad u kafani lupi pesnicom o sto. Takav je mogao i dobro da se oženi. Devojka se opet gledala po tome koliko je na sebi imala sukanja. Mogla je odjednom da nosi čak deset, pa i dvanaest sukanja!... Meštani dugo nisu priznavalisvoje slikare. A onda je u Kovačicu došao čuveni istoričar umetnosti Oto Bihalji Merin... Posle toga ispred kuća naših slikara počele su da se zaustavljaju velike limuzine, kakve meštani Kovačice do tada nisu ni videle. Pročulo se da su slikari za prodatu sliku već mogli da kupe dva para prasadi, pa čak i ždrebe, a to se veoma cenilo. U Kovačici su slikali još i braća Verenjski – Jan i Ondrej, Jan Knjazovic, Martin Jonaš, Jan Strakušek. Žene su u međuvremenu plele, vezle, tkale. Pojavom Zuzane Halupove, slikarskom krugu su se pridružile i Alžbeta Čižikova, Eva Husarikova, Katarina Kožikova... Slikalo se danonoćno. Za poslednjih pedeset godina u Kovačici je naslikano gotovo 50.000 slika! Mnoge od njih danas se nalaze u čuvenim svetskim galerijama i privatnim zbirkama na svim kontinentima – izneo je Pavel Babka.

U galeriji, a i u kući najstarije slikarke Katarine Đuriškove, razgledali smo ta platna koja otvaraju jedan bajkoviti i maštoviti svet. Već sa slika se zaključuje da svi umetnici čuvaju autentične motive slovačkog narodnog života ne samo na platnima. Umetnici Kovačice oslikavaju sve: stolice, tikve, ogledala, tanjire, pegle, nameštaj. Na slikama se razmahuju žeteoci, snežnom poljanom jure sanke pune dece, tu su i veseli svatovi u šarenim nošnjama, pa isprošene devojke sa ogromnim cvetnim partama na glavi, vrani i beli konji, odlazak u crkvu na Badnje veče. Pa slike sa enterijerima. Seljačka soba, kolevka s detetom, starac pored peći, noćni sud ispod kreveta. Na slikama su starinski ormani, kredenci i kreveti sa brdom perjanih jastuka, po zidovima bogate bordure, venci, ruže, grane. Čak su i plafoni, sleme i gredica, šarane kao ivanjdansko cveće.

Nema granice između realnog i mašte. I više se pouzdano ne zna da li se svet Kovačice preselio u slike svojih umetnika, ili su svi odreda sišli sa slikarskog platna...

Malo kasnije već smo se obreli u selu Aradac kod Zrenjanina. U Aradcu postoji u svetu jedinstveni orkestar "meškarki". Čine ga vremešne žene – Ana Puderka, Ana Hučok, Erža Janošik i Erža Jančo.

One sviraju na malim dvoglasnim harmonikama, na slovačkom "meškama". Živopisne su, i kao da su sišli s nekog platna Mama Zuzane ili Katarine Đuriškove. Sve "meškarke" imaju velike plišane marame opšivene srmom, brokatne bluze s "buriškama"na ramenima, ogromne žipone sa šlingerajem, pa široke delinske suknjerce. Drže ispred sebe sedefaste dijatonske harmonike "honerke" i "mateli" sa po dvadesetak dugmadi i osam do dvanaest basova.

Ove žene sviraju od rane mladosti. U Aradcu je bio običaj od starina da devojke sviraju na ovako malim harmonikama. Gotova svaka devojka u selu znala je da svira na "meškama". Danju su radile u polju, bile na žetvi, okopavale kukuruz, radile u vinogradu. Uveče travu i cveće ispred svojih kuća poliju vodom, naprave hladovinu, pa se tu okuplja mladež. Devojke sviraju "meškama" i pevaju, a momci se šale i pričaju. Tu su se rađale i prve ljubavi...