Prijemu u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, u svojstvu dopisnog člana, što je spisateljica primila sa puno radosti, pridružila se još jedna lepa vest, njen roman "Knjiga za Marka" uvršten je odskora u školsku lektiru. U isto vreme, najnovija knjiga Svetlane Velmar Janković "Očarane naočare", u kojoj govori o sedam istorijskih epoha Beograda, sve više privlači pažnju čitalačke publike.
Nedavno ste primljeni za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Kako ste doživeli prijem u ovu uglednu instituciju?
- Prijem u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, u svojstvu dopisnog člana, velika je čast za mene. Radujem se priznanju koje, koliko meni, toliko pripada i svima onima što su tokom mog života do sada bili uz mene i pomagali mi i u trenucima tame, i u trenucima svetlosti.
Nedavno je vaše delo "Knjiga za Marka" ušlo u školsku lektiru. Koliko vam znači činjenica da ste pisac koga će deca čitati u školi?
- Od prvog izdanja "Knjige za Marka" prošlo je osam godina - objavljena je u junu 1998. godine. Za ovo vreme knjiga je imala preko petnaest izdanja i čitala su je - na to sam naročito ponosna - deca ne samo u Srbiji, nego i u Sjedinjenim Državama, Kanadi, Australiji, na Novom Zelandu - svuda gde ima naših ljudi i njihovih porodica.
|
Prevedena je i na zvanični korejski jezik i to izdanje je, po mišljenju mnogih, najlepše opremljeno.
Za sve to vreme išla sam na susrete sa školskom decom u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, razgovarala s njima, dopisivala se.
Deca su moji najdraži i, možda, najbrojniji čitaoci, a svakako najiskreniji. Najmlađi čitaoci "Knjige za Marka" najviše se vezuju za priču "Zlatno jagnje" koju su, u dramatizovanom obliku, već mnogo puta izvodila deca iz predškolskih odeljenja u vrtićima, ili učenici nižih razreda osnovnih škola.
Ono što je najlepše i čemu se najdublje radujem jeste činjenica da, svake godine, stižu nove generacije čitalaca kojima je "Knjige za Marka" jedna od najdražih: nadam se da će to što je knjiga ušla u lektiru za IV razred osnovne škole doprineti da se broj mladih čitalaca još uveća. |
 |
Vašu očaranost Beogradom preneli ste u knjigu "Očarane naočare", koja privlači sve veću pažnju čitalačke publike. Kako biste predstavili ovo svoje delo?
- Nisam sigurna da umem dobro da predstavljam svoje knjige, ali ću pokušati. "Očarane naočare" sam, sa prekidima, pisala gotovo četiri godine, tražeći im odgovarajući oblik pripovedanja. Htela sam da deci ispričam nekoliko priča iz istorije Beograda koje bi im tu istoriju učinile bliskom, a ne bi im bile dosadne. Zahtevna zamisao, priznaćete. Mučila sam se dok sam pisala knjigu i - uživala. Sedam priča u kojima se govori o sedam događaja iz istorije Beograda, od preistorijskog doba vinčanske i keltske kulture, do vremena Kneza Mihaila Obrenovića III, povezala sam sa sedam manjih priča pod zajedničkim naslovom "Međuvreme", u kojima su glavni junaci uvek isti, dečak i devojčica, brat i sestra, Luka i Milena. Oni, u naše doba, a uz pomoć naročitih, laserskih, očaranih naočara,vide događaje iz udaljenih epoha u kojima glavne uloge u opisanim zbivanjima imaju njihovi vršnjaci, i razgovaraju o njima. Oni koji su prvi morali da pročitaju knjigu još u rukopisu - moj suprug, moj unuk Marko, glavni urednik Izdavačke kuće "Stubovi kulture" koja je štampala knjigu, Gojko Božović, ilustrator Lidija Taranović, tvrde da sam uspela da ne budem dosadna kao pripovedačica. Od srca se nadam da su u pravu i sa nestrpljenjem čekam sud mladih čitalaca.
Osim u knjizi "Očarane naočare" Beogradu ste posvetili veliki deo vašeg književnog opusa. Može li se reći da je Beograd vaša književna fascinacija?
 |
- Nisam sigurna da je fascinacija reč koja tačno predstavlja moj odnos prema mom rodnom gradu, pre bi to mogla biti reč odanost, ako se slažete. Već odavno imam utisak da današnji stanovnici Beograda vrlo malo poznaju svoj grad, a još manje znaju njegovu istoriju. Kad sam, pre više od tri decenije, pojmila koliko i sama nedozvoljeno malo znam, koliko se malo bavim Beogradom u kojem provodim svoj život - odlučila sam se da mu se posvetim koliko umem i mogu, koliko uspem da saznam, otkrijem, imaginiram i njegovu povest i o njegovoj povesti.
Što sam više radila - shvatala sam da ostaje još mnogo da se uradi, da ima poslane za jednog nego za desetine pisaca. Moje je da radim koliko mogu i - dok budem mogla. |
Da li u vašim knjigama ima "ženskih" i "muških tema", ko je na formiranje vaše ličnosti najviše uticao i koji događaj u životu?
- Po mom uverenju nema muških i ženskih tema, kao što nema ni muške i ženske književnosti. Ima tema koje nekom piscu leže, koje su njegove i koje ga gone da ih oblikuje i iskaže, a kad se oblikuje i iskazuje svaka je tema teška, jer je iskazivanje, kazivanje težak posao, koliko god mu bili posvećeni. To je zanat koji se sastoji u iskušavanju jezika, a jezik se uvek otima piscu, ne da mu se, spreman i da ga zavede. Ako živimo u vremenu u kojem je Zlo nadmoćnije od Dobra - a baš živimo, i ne samo mi, ovde na Balkanu, u takvom vremenu, kako pisac da ne pokuša da ispriča svoju priču o mahnitanju Zla i o njegovom delovanju u čoveku i na čoveka? Veliki deo svetske književnosti 20. veka stvara mozaik o neverovatnim oblicima Zla u neprekidnim sukobima sa Dobrim, i o otporima i podleganjima ljudske prirode, izložene tim sukobima.
|
Iz divljih vremena niko nikad nije mogao, niti će ikad moći da pobegne, a na piscima je da i ne pokušavaju da uteknu - pribežišta nema.
Žena, majka, supruga, baka, često se potčinjavaju piscu u meni ali, neretko, i pisac njima: najbolje je kad sarađuju, kad se svako od njih povlači u svoju ulogu, svoju delatnost, svoje doba dana - ali ta saradnja nije baš laka, ni uvek uspešna, dok jedan dobija - drugi gubi, i obratno, energije se prepliću i sva ta uskomešanost daje ispunjenost i bogatstvo životu. Teško je, ali lepo.
Što sam starija, sve više prepoznajem svog oca u sebi - naročito kad se ne slažem s njim.
Onda se naši glasovi na isti način suprotstavljaju jedan drugom, čak i istim rečima, i istim dokazima. |
 |
Nemačko bombardovanje u rano jutro u nedelju, šestog aprila 1941. godine jeste događaj koji je ostavio neizbrisiv pečat u mome životu. Tada je izgoreo moj dom i razorilo se moje srećno detinjstvo i spokoj moje porodice. Moja majka je za mene ostala ličnost sa najvećim uticajem na moj život.
Postigli ste zavidan književni uspeh, ostvareni ste kao majka, baka. Da možete da menjate nešto u svom životu šta biste menjali?
- Ne bih menjala ništa.
Može li reći da je Svetlana Velmar Janković ostvarila svoj san?
- O, ne. Imam još mnogo i planova, i želja, i snova, životnih i književnih. Ponekad mi se čini da mi je tek trideset godina - što je isto toliko opasno, koliko i zavodljivo.
Na čemu trenutno radite?
- Pišem novu knjigu i smišljam sledeću - ako Bog da da ih bude.
|
Beleška o piscu
Svetlana Velmar Janković se rodila u Beogradu, gde je završila osnovnu školu, gimnaziju i fakultet.
Svoju spisateljsku karijeru započela je najpre kao novinar, još za vreme studija radeći najpre u dečjem listu "Pionir" a potom u Izdavačkom preduzeću "Prosveta", gde je dugo godina radila kao urednik, zatim u časopisu "Književnost". Objavila je romane: "Ožiljak" (1956), čija je druga, izmenjena verzija izašla 1999, "Lagum" (1990), "Bezdno" (1995), "Nigdina" (2000), "Vostanie" (2004); eseje "Savremenici" (1968), "Ukletnici" (1993), i "Izabranici" (2005); zbirke pripovedaka "Dorćol" (1981), dopunjeno izdanje 2006, "Vračar" (1994), "Glasovi" (1997), "Knjiga za Marka" (1998); molitve: "Svetilnik" (1998); dramu "Knez Mihailo" (1994), drame "Žezlo" (2001) i romansiranu autobiografiju "Prozraci" (2003). Nagrade: "Isidora Sekulić", "Ivo Andrić", "MešaSelimović", "Đorđe Jovanović", "Bora Stanković", Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u 1992. godini, NIN-ova nagrada za roman godine za roman "Bezdno" (1995), "Nagrada Politikinog zabavnika", Nagrada "Neven", Nagrada "6. april" za životno delo o Beogradu, i mnoge druge. Dela Svetlane Velmar Janković prevođena su na engleski, francuski, nemački, ruski, španski, italijanski, grčki, bugarski, korejanski i mađarski jezik. | |
