Hilandaru u pohode

Do Svete gore atoske, jedine monaške države na svetu, i manastira Hilandara, carstva molitve i tišine svetog mesta srpske istorije i duhovnosti, dolazi se relativno lako, ali se od snažnih utisaka i emocija, posle posete manastiru, teško oslobađa.

Na poluostrvo Atos, po predanju svetogorskih monaha, prispela je brodom, zajedno sa svetim apostolom Jovanom, presveta Bogorodica, da propoveda o životu, stradanju i vaskrsenju sina svoga Isusa Hrista.

Koji vek kasnije, Konstantin Veliki, prvi hrišćanski vladar, izabrao je baš poluostrvo Atos na Halkidikiju za svoju prestonicu. Međutim, kada je čuo da je to Bogorodičina zemlja, Konstantin je odustao od te namere i, u slavu Bogorodice, odmah je tu podigao tri hrama i doveo prve monahe na grčki Atos. Prvi hram podigao je u Kareji, samom centru Svete gore, a druga dva baš tamo, gde se po predanju, pojavila Majka Božija i, potom, uznela u nebo.

Nastanak   Prema nekim izvorima, na mestu današnjeg Hilandara, od desetog, a svakako tokom narednih vekova, postojao je grčki manastir Helandarion koji je, posle pustošenja gusara, propao i napušten 1169. godine. Kada se veliki župan Stefan Nemanja pridružio na Atosu svom sinu Rastku, monahu Savi, u prvo vreme oni su živeli u manastiru Vatopedu. Pošto su želeli da zasnuju srpski manastir na Svetoj gori, otac i sin su se obratili vizantijskom caru Aleksiju III Anđelu da im ustupi opusteli manastir. Car se odazvao molbi i 1198. godine izdao hrisovulju Simeonu i Savi kojom im dodeljuje Hilandar i Mileju (oblast oko manastira) "da Srbima bude na večni poklon".   Uz pomoć Stefana, srpskog velikog župana, iste godine počinju radovi. Sledeće godine Simeon umire, ali se manastir 1199. godine završava. Pored crkve Vavedenja presvete Bogorodice, tada su sagrađeni i veliki pirg (kula) i ćelije za monahe. u manastiru je tada bilo oko petnaest, da bi se taj broj ubrzo povećao na 90 monaha.

Delo Konstantina nastavio je Teodosije Veliki, koji je podigao manastir Vatoped, a veliku hrišćansku revnost je pokazala i njegova kći Pulherija sagradivši na Svetoj gori Ksiropotam i Esfigmen. Iako je podigla manastire, ni ona nije mogla da ostane na Svetoj gori. Jer, kako propovedaju atonski monasi, "jednoga dana, kada je htela da uđe u manastir, Pulheriji se javio glas Bogorodičin koji ju je zaustavio u toj nameri". Od tada je rešeno da nijedno žensko biće ne sme da dođe na Atos. Ženama je čak zabranjeno da stanu nogom na tu svetu zemlju i to pravilo se, u jedinoj monaškoj državi na svetu, strogo poštuje. Pa i danas, toliko vekova posle Pulherije, do Hilandara na Svetoj gori mogu doći samo muškarci.

Korakom u prošlost

Ipak, da biste se uopšte ukrcali na brod koji će vas od Uranopolisa odvesti na Svetu goru, potrebno je tu ili u Solunu prethodno dobiti vizu monaške države. Odatle, posle oko sat vremena vožnje, na prvoj stanici, maloj luci Jovanici, sa broda možete, neposredno i lično, da kročite u - istoriju.

Starim terenskim vozilom koje već čeka putnike namernike, uzbrdo, od pristaništa do Hilandara treba pola sata vožnje. I tek sa vrha brda, dole u podnožju, na prelepom mestu, ukazuje se manastir Hilandar. Osećaj da se neposredno srećete, pogotovu ako vam je to prvi put, sa istorijom i sopstvenim korenima, mestom gde su sveti Sava i otac mu sveti Simeon (Stefan Nemanja), udarili temelje srpske duhovnosti, kulture i pismenosti, teško je, u trenutku, jasno objasniti. Kao i to da je požar od 4. marta 2004. godine mogao toliko da uništi tu srpsku svetinju… Zapravo, tada shvatite da je ono što ste videli na malim ekranima o stradanju manastira, tek bleda slika onoga što se Hilandaru, nažalost, uistinu dogodilo.

Veliki požar, doduše, uništio je ili oštetio mnoga zdanja Hilandara i 1772. godine i obnova manastira trajala je do kraja 18. veka. Međutim, to što se dogodilo manastiru pre godinu i po, u noći 4. marta, donelo je ogromnu štetu: i materijalnu, i duhovnu, i kulturnu…

Prema stručnim procenama gotovo dve trećine manastira Hilandara, tog kamena temeljca srpskog duhovnog, verskog i nacionalnog postojanja, nestalo je tada u plamenu. Na sreću, ili Božjom milošću, ostali su neoštećeni hram, trpezarija, riznica, biblioteka, kula svetog Save, mnogi paraklisi, kapele, fijala, loza svetog Simeona, čuveni manastirski čempresi…

Strašni tragovi ruševina i paljevine očigledni su i danas, godinu i po dana od velikog požara. Istina, čelične konstrukcije poduprle su ono što plamen nije srušio, a putniku-namerniku, već pri dolasku u Hilandar, padaju u oči i dve velike građevinske dizalice. Van zidina manastira radnici rade na podizanju novih manastirskih konaka, a i Vojska Srbije i Crne Gore potrudila se da monasima pomogne u nevolji poklonivši manastiru inženjerijske mašine, agregate i drugu građevinsku opremu.

U Hilandaru je raščišćen do sada samo deo onoga što je plamen porušio. Ozbiljni i dugotrajni radovi na obnovi i izgradnji manastirskog kompleksa tek predstoje, tako da je svaka pomoć i dalje dragocena. Ipak, monasi veruju da će naša carska Lavra, upornošću, trudom, trpeljivošću i molitvom zasijati ponovo sjajem svetog Save i svetog Simeona i da će Hilandar, kada se obnovi, i dalje biti naša svetlost u noći.

Drvena klepetuša u noći

Uprkos velikoj tragediji, monasi hilandarci uspevaju i dalje da žive svojim posebnim životom posvećenim Bogu. U svom svakodnevnom tihovanju i molitvama, oni se, uzevši zavete poslušnosti, pokajanja, praštanja, smernosti, milosrđa i ljubavi, pa i siromaštva i telesne čistote, celomudrenosti, kako sami kažu, trude da svoj život ispune onim najlepšim vrlinama da bismo se i mi, koji tamo nismo posvećeni, ugledali na njih i, koliko-toliko, u lavirintu urbane, instant-civilizacije, popravili.

Možda je i zbog toga Hilandar jedinstven, nestvaran, mističan i vanvremen. Iza njegovih sada spaljenih spoljnih zidova ili onoga što je od monaških kelija ostalo, kao da je zaustavljeno vreme, ono biblijsko, vizantijsko, osveštano…

Ipak, drvena klepetuša u gluvoj noći, isto kao i pre osam vekova, i tog toplog letnjeg dana, pozivala je monahe hilandarce na liturgiju koja nedeljom traje od tri ujutru do pola deset u glavnoj crkvi Vavedenja presvete Bogorodice. Uz tiho pojanje i molitve monaha, plam voštanih sveća i tamjan posebnog hilandarskog mirisa, u samoj crkvi, tik uz kivot svetog Simeona, uvek praznu igumansku stolicu, pošto je igumanija cele Svete gore i Hilandara presveta Bogorodica, i uz nadaleko čuvenu i najcenjeniju svetogorsku čudotvornu ikonu Trojeručicu, u liturgiji, u posebnom monaškom klanjanju, prolazi vreme koje kao da nije ovozemaljsko.

Loza svetog Simeona   Na južnoj strani saborne hilandarske crkve pada u oči visoko uzrasla i snažno razgranata vinova loza polegla po svojoj pergoli. Njeno stablo dolazi iz zida, na metar i po odstojanja od zemlje, iz groba svetog Simeona (Stefana Nemanje) koji se nalazi pored istog zida, sa unutrašnje strane crkve.   Prema predanju Hilandaraca, kada je od smrti svetog Simeona prošlo sedam godina i kada je sveti Sava došao iz karejske isposnice u Hilandar, da bi pripremio prenos moštiju svog oca za Srbiju, radi mirenja zavađene mu braće, hilandarski monasi neutešno su plakali. Tada se sveti Simeon javio u snu igumanu Metodiju i rekao mu da je potrebno da njegove mošti budu prenesene u Srbiju, ali da će "za utehu bratstvu manastira iz njegovog praznog groba nići loza i, dok ona bude rađala, dotle će i blagoslov njegov na Hilandaru da počiva".   Loza je, uistinu, nikla i, kao pravo Božije čudo, održala se do naših dana. osim toga, ona, bez izuzetka, već osam vekova bogato rađa iako joj se, kažu monasi, sem orezivanja, nikakva druga nega ne ukazuje. Ali, ta loza nije samo po tome poznata. Ona ima i jedno drugo svojstvo: od njenog ploda razrešuje se neplodnost supružnika koji, sa verom i molitvom, prihvate ovo čudotvorno sredstvo. Primera za to je mnogo…

A onda, posle službe Božje, svi monasi i njihovi gosti, odlaze u freskama živopisanu trpezariju, na ručak. I sve je baš onako kao što je bilo nekad… Ili je nešto, možda, drugačije, ali mi to ne znamo…

I nijedna ljudska reč, ni metafora, ni tačno objašnjena impresija, pa ni fotografija, ne može opisati ono vanvremensko što se u Hilandaru jedino može lično osetiti i doživeti. A to je, priznaćete, sasvim dovoljan razlog da se manastir ponovo pohodi, doživi… I možda shvati zašto su baš tu naši duhovni koreni, zašto je Hilandar bio i ostao, kroz vekove, simbol neprolaznosti... jednog naroda, duha, vremena, vere…