U carstvu slepih miševa

Mnogobrojne pećine i drugi speleološki objekti u Srbiji predstavljaju jedno od najvažnijih boravišta slepih miševa. U mnogima od njih nalaze se poslednja carstva ovih malih, korisnih i ugroženih noćnih sisara.

Slepi miševi su po svom izgledu, morfofiziološkim odlikama i ponašanju jedna od najčudesnijih i najinteresantnijih grupa živih bića na zemlji. Oni su jedina grupa sisara koja je sposobna da aktivno leti. Poznato je oko 1.000 različitih vrsta ove visokoadaptivne grupe koja naseljava skoro sva kopnena područja Zemlje, izuzev krajnjih severnih i južnih delova naše planete.

U Evropi živi trideset vrsta u skoro svim kopnenim staništima. To su mali noćni sisari koji se orijentišu i love u tami pomoću ultrazvuka. Hrane se noćnim insektima i tako regulišu njihovu brojnost, te su značajni i korisni članovi ekosistema. Poslednjih nekoliko decenija njihova brojnost je dramatično opala tako da je cela grupa ugrožena usled različitih antropogenih uticaja. Glavni razlozi njihovog nestanka jesu degradacija staništa (koja dovodi do gubitka izvora ishrane i mesta skrivanja i boravka), trovanje i kontaminacija usled velike upotrebe pesticida i drugih hemikalija, direktno ubijanje, proganjanje i uznemiravanje.

Svi slepi miševi u Evropi zaštićeni su. U Srbiji je do sada evidentirano dvadeset šest vrsta slepih miševa koji su Uredbom Vlade Srbije zaštićeni kao prirodne retkosti. Boravišta (odmarališta ili skrivališta) slepih miševa su pećine i drugi podzemni objekti, šuplja stabla i građevine. Njihova najznačajnija boravišta su speleološki objekti kojih u Srbiji ima preko 1.000. Zavod za zaštitu prirode Srbije započeo je 1999. godine specijalni projekt biospeleoloških istraživanja u cilju zaštite ovih objekata i njihovog živog sveta. Grupa speleologa i biospeleologa Zavoda obišla je veliki broj pećina, jama i potkapina širom Srbije. Autor ovog teksta član je biospeleološkog tima koji radi na proučavanju i zaštiti slepih miševa. U ovom prilogu dat je kratak tekst o rezultatima dosadašnjih istraživanja slepih miševa i neke dokumentarne fotografije koje su tom prilikom snimljene.

U više speleoloških objekata pronađene su manje ili veće grupe slepih miševa, a u nekim pećinama otkrivene su i veće kolonije koje predstavljaju poslednja carstva ovih ugroženih vrsta u Srbiji i Evropi. Osnovni cilj ovog istraživanja bilo je prikupljanje podataka o prisutnim vrstama, njihovoj brojnosti, sezonskoj prisutnosti, problemima njihove zaštite… Rezultati tih istraživanja su impresivni jer smo pronašli veći broj značajnih lokaliteta ovih retkih i ugroženih vrsta koji dosad nisu bili poznati.

Na osnovu svih dosadašnjih istraživanja, na kojima su radili brojni stručnjaci preko pet decenija, evidentirano je da u speleološkim objektima u Srbiji živi dvadeset jedna vrsta slepih miševa. Deset vrsta isključivo ili često živi u pećinama i u njima borave tokom cele godine. Ostalih jedanaest vrsta sreću se povremeno ili retko, i to uglavnom tokom zimskog perioda, kad provode svoj zimski san odnosno hibernaciju. Posebno treba istaći da se jedanaest vrsta slepih miševa koji se sreću u speleološkim objektima u Srbiji nalazi na Crvenoj listi sveta kao globalno ugrožene vrste.

U pećinama Srbije danas se sreću veće ili značajne populacije osam globalno ugroženih vrsta – sredozemni potkovičar (Rhinolophus blasii), južni potkovičar (Rhinolophus euryale), veliki potkovičar (Rhinolophus ferrumequinum), mali potkovičar (Rhinolophus hipposideros), dugokrili ljiljak (Miniopterus schreibersii), dugoprsti večernjak (Myotis capaccinii), šiljouhi večernjak (Myotis emarginatus) i veliki mišouhi večernjak (Myotis myotis).

U speleološkim objektima slepi miševi su uglavnom bezbedni. Ipak, u nekim pećinama, pojedini posetioci često uznemiravaju, ubijaju ili hvataju slepe miševe. Postojeća zaštita slepih miševa u ovim objektima uglavnom je administrativna i opšta (zaštićena su njihova staništa i neka boravišta), te su poslednjih godina pokrenute akcije njihove aktivne zaštite.

Zaštita slepih miševa u posebno značajnim speleološkim objektima u Srbiji dobila je visok prioritet kako bi se ova interesantna, korisna i ugrožena grupa zaštitila od daljeg nestajanja u svojim poslednjim značajnijim boravištima.