Anatomija duše

Značajnu glumačku nagradu, "Miloš Žutić", dobio je dramski umetnik Vojin Ćetković. Priznanje mu je dodeljeno za najbolje ostvarenje u periodu od juna 2007. do juna 2008. godine u konkurenciji devet glumaca.

Tekst: Milorad St. Ilić
Fotografije: JDP/BDP

Vojin Ćetković je rođen 22. avgusta 1971. u Kruševcu, a Fakultet dramskih umetnosti završio je u Beogradu u klasi profesora Vlade Jeftovića. Pozorišna, filmska i TV publika imala je prilike da ga gleda u mnogim rolama u kojima je dostigao vrhunac umetničke kreacije tako da je žiri, čija je predsednica bila rediteljka Cisana Murisidze, a članovi glumci Pavle Minčić i Pavle Pekić, teatrolog Jovan Ćirilov i rediteljka Milica Kralj, doneo odluku većinom glasova.

Posle tridesetak značajnih uloga u pozorištu, isto toliko na filmu i televiziji, Vaš umetnički rad krunisan je od Saveza dramskih umetnika Srbije nagradom "Miloš Žutić" za odigran lik Don Krsta (JDP) u režiji Vide Ognjenović. Šta za Vas znači ovo priznanje dobijeno od kolega i koliko je za Vas značajno samo ime Miloša Žutića po kome se nagrada dodeljuje?

– Veoma mi je značajno što sam igrao u predstavi u kojoj je Vida Ognjenović glavnu ulogu dodelila meni. Kada je pisala dramu rekla mi je da je mislila na mene i da je bila spremna da čeka i godinu dana da se ja oslobodim drugih obaveza jer sam ja taj koji njoj treba zbog toga što posedujem, "anatomiju duše na sceni". Iskreno, iznenadila me je nagrada jer nisam znao da sam bio nominovan, nisam znao ni da me je pozorište predložilo i nisam znao da članovi žirija gledaju upravo jednu od poslednjih predstava u sezoni. Svaka nagrada, a naročito ova koja je jedna od najvrednijih, dokaz je da ste sazreli kao glumac, da nešto značite u tom svetu i da ste svojim umećem nadgradili ulogu koju igrate. Što se tiče Miloša Žutića, divan kompliment sam dobio kada sam na Fakultetu dramskih umetnosti došao do užeg izbora i uspešno ga savladao. Tada mi je prišla jedna devojčica i rekla: "Dobar dan, ja sam Katarina Žutić. Nadam se da ću sledeće godine postati vaš kolega. Jako mi se dopalo to što ste radili na prijemnom i moram da vam kažem da sa scene ličite na mog pokojnog oca. Ne fizički, ali imate neku toplinu koju je imao i moj tata." To je jedan od najlepših komplimenata koje sam dobio jer sam Miloša Žutića gledao prvenstveno u pozorištu, ređe na filmu i televiziji. On je u pravom smislu reči bio bard i jedan od retkih glumaca o kome nisam čuo apsolutno ništa ružno. Mi mladi glumci smo ga često imitirali zbog onog njegovog divnog dubokog glasa. Bio je čovek vredan divljenja.

Ko je Don Krsto u tumačenju Vojina Ćetkovića i da li je on danas kao ličnost aktuelan?

– Mislim da su sve predstave koje su na repertoaru moje matične kuće Jugoslovenskog dramskog pozorišta aktuelne. Don Krsto je izuzetno aktuelan lik. Na startu sam imao dilemu od čega da počnem u gradnji lika pošto se malo zna o njegovoj biografiji. Taj momenat je prednost za pisca a hendikep za glumca, jer je sputavajuće kada nemate dovoljno podataka o čoveku koga tumačite na sceni. Kada sam postavljao lik, shvatio sam da se radi o vrlo ambicioznom čoveku. On je čak platio svoje grobno mesto u jednom elitnom delu u Veneciji gde je želeo da počiva i sam sebi sagradio spomenik među velikanima tada kulturnog i javnog života. To dosta govori o mentalnom sklopu tog čoveka. Međutim, shvatio sam analizirajući njegov život da bi me ovo saznanje odvelo u pogrešnom pravcu tako da sam se držao Vidinog teksta i uradili smo predstavu koja je melodrama. To je priča o čoveku koji ima strahovit unutarnji sukob. Kanonik crkve i učitelj sa doktoratom prava iz Padove preselio se u Veneciju gde piše ljubavnu poeziju i sonete. Darovit čovek zavidnog obrazovanja sa visokim katoličkim klerikalskim položajem. Mučenik koji ne može da se oženi ljubavlju svog života zbog svog duhovnog puta i zaveta Crkvi na celibat, beskrajno emotivan i talentovan, kome je Budva pretesna i zbog toga odlazi u Italiju. Kao ličnost, on je uvek "na pola puta". Ti paradoksi, suprotnosti između profesije i ideja, svešteničkog zvanja i erotske poezije koju je pisao, pozorišta i nauke, sve je to uzbudljivo za glumca koji tumači takav lik. Moto predstave i lika sažet je u jednoj rečenici Don Krsta: "Vazda sam između dvije obale, ni na jednoj doma!". Vida Ognjenović je napisala da ima brata blizanca pa je i to odvajanje od brata za Don Krsta bilo veoma teško. Još kad je posle petnaest godina video brata koji mu je došao u posetu i saznao da se upravo on oženio njegovom prvom i jedinom ljubavlju, to ga je slomilo. Brat ga je u Veneciji zatekao kao veoma uglednog, cenjenog i bogatog čoveka koji živi u raskoši i sjaju, ali s bezgraničnom tugom i melanholijom za svim onim što nije doživeo, a toliko je želeo. Jezik kojim je Vida napisala komad je sjajan. Svaka replika je muzika na paštrovićkom dijalektu. To je predivno.

Oprobali ste se u svim žanrovima veoma uspešno. Primetno je da se na naše pozorišne scene ponovo vraća melodrama. Šta mislite zbog čega?

– Novinari su me često pitali šta bih želeo da igram, a ja sam uvek odgovarao – melodramu. Trenutno u pozorištu igram dve klasične melodrame, a i na televiziji nosim glavni muški lik u seriji "Ranjeni orao" koji je prava građanska melodrama. To je žanr u kojem se osećam jako slobodno. Zanimaju me muško–ženski odnosi i kad čitam ili glumim u melodrami imam utisak da poznajem to štivo. Ne stidim se pred kamerama ni pred koleginicama. Treba samo imati dobrog partnera da možete s njim da izmenjate glumačke energije i onda je to uvek pogodak. Moje je mišljenje da sve dođe i prođe, ali melodrama sadrži univerzalnost jer je uvek vreme da se govori o nekim osnovnim pitanjima, emocijama ili jednostavno – ljubavi.

Kako umetnički gradite likove koje tumačite? Da li postajete "oni" na sceni ili je ličnost Vojina Ćetkovića kao umetnika samo medijator između njih i posmatrača?

– U ovom pitanju se nalazi i odgovor. Apsolutno je potrebno da sebe prilagodim liku koji igram i lik da prilagodim sebi. Ako se ove dve struje ne sretnu u jednom momentu onda ne govorite istinu sa scene, a cilj je da se govori istina. Bitno je spajanje ta dva elementa u jednu tačku.

Kako sebe doživljavate kao umetnika u vremenu i prostoru u kome egzistirate i šta mislite generalno o društvu u kojem smo živeli i u kojem sada živimo?

– Nisam zadovoljan kad pogledam društvo u kojem danas živim. Kad je bilo gore vreme nekako je pozorište bilo živo, film je bio živ. Imali smo ideal kome smo težili, ideološki bunt, građansku pobunu protiv nepravde i represije. Zbog svega toga smo se okupljali, živeli i stvarali. Kad smo postigli taj cilj, kad smo konačno dobili ovo društvo odjednom nam je ponestalo ideja. Čitam, putujem, gledam, nas, svet, Evropu, sve "puca". Ova velika kriza koja je nastala, došla je kao neminovnost jer je postalo neizdrživo. Nigde ne postoji jedna stabilna ideologija. Samo sitni trzaji. Živite samo da se preživi. Ne samo ovde, svuda je tako. Novac je postao apsolutan prioritet, kriterijum i vodilja kroz život i egzistenciju. Svakako da takav način života dovodi do rasula i raspadanja. Zbog toga se ponekad osećam prazno.

Da li je profesija glumac dobila na značaju i da li pored edukativne, oplemenjujuće misije ima moć da podstakne i neke promene van scene?

– Primetio sam da nas mnoge političke partije zovu pred izbore ili kada su neke velike humanitarne akcije da učestvujemo i kažemo svoje mišljenje, tako da se stiče utisak da imamo veliki uticaj kao javne ličnosti koje se bave umetnošću. Ja takođe tako mislim. Možemo da utičemo na stvarnost i možemo da utičemo na ljude. Naravno, to se nekad zloupotrebljava. Sve više, međutim, osećam koliko smo odgovorni za to što igramo. Utvrdio sam koliki ogroman uticaj ima televizija ili pozorište na mladog čoveka, njegov razvoj i životni put. Sećam se da sam kao srednjoškolac gledao dve predstave Dejana Mijača i još tada, posle njih, odlučio da se bavim ovim poslom. Bio sam van sebe posle predstava, jer su me pogodile u srce. To osećanje uzbuđenosti me je držalo nekoliko dana i sve vreme sam razmišljao samo o onome što sam tada video na sceni. Isto mi se dogodilo i sa nekoliko filmova koji su se urezali kao rana u moje sećanje. Da, mi smo apsolutno u mogućnosti da kreiramo ukus nacije, pre svega mladih, ali nažalost mnoge televizije se bave samo rejtinzima, ciframa, gledanošću i udvaranjem publici. Ne shvataju da na taj način čine ogromnu štetu i mentalni haos. Ne razumeju kakvu odgovornost nose pred generacijama i kakvu obavezu stavljaju sebi na pleća. Zbog toga antiheroji postaju heroji, gube se uzori i tako se urušava sistem vrednosti. Od devojaka se prave silikonske Barbike i sve izlaze iz istog kalupa. Na tome iz komercijalnih razloga insistiraju pojedine televizije jer stvarajući loš ukus i kič dolaze do ogromnog profita trujući mlade. Zbog toga mi u nekim slučajevima imamo pozitivan uticaj, a u nekim ne. Postajemo deo mašinerije ispranih mozgova. Pozorište je u tom smislu kvalitetnije, jer ima strože estetske i moralne kriterijume. Ono čak ima moć, što se pokazalo u našoj bližoj prošlosti, da nepogrešivo predvidi stvari koje će se desiti. Radeći neke predstave naslutili smo ratove, demonstracije, tenkove na ulicama. Sve se to pojavilo na našim scenama pre nego što se realno dogodilo. Na mnoge stvari smo blagovremeno ukazivali. Setite se predstave JDP-a, "Sveti Sava" Siniše Kovačevića sa Žarkom Lauševićem, kad je prekinuta u vreme najžešćeg nacionalizma. Kolika se buka digla oko toga. Još ranije, takođe na sceni JDP-a, dogodila se zabrana izvođenje predstave, "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihajlovića, koja je skinuta s repertoara zbog iznošenja istine o stradanju na Golom otoku. Bilo je mnogo novih predstava koje su imale jak odjek i pokrenule dosta stvari. Odavde, iz pozorišta, krenuli su razni protesti još dok sam ja bio student i mlad glumac.

Šta su za Vas vrednosti koje čovek po svaku cenu mora zadržati, kojima mora težiti, i šta Vi, čije su kreacije inicijacija ljudskih emocija, možete da poručite, naročito mladima?

– Najveće vrednosti su mentalno i fizičko zdravlje. Čovek to mora da sačuva po svaku cenu, fanatično. Ranije, kad je sve, navodno, bilo u redu, vodio se "fini" život, odlazilo se u "dobra" društva, svako je mogao da putuje bez problema u inostranstvo, glumci su nekako bili ekstremni. Ti čudni ljudi zatvarali su se u pozorišta i radili. Odjednom, kako je vreme postalo nenormalno i kako su se nenormalne stvari dogodile van pozorišta, mi smo postali ekstremno normalni, baš zato što smo se sačuvali od tih spoljnih uticaja. Verujte, mnogo više zdravih ljudi ima sada u pozorištu nego što ih je na ulici. Govorim o mentalnom zdravlju. Šta čovek mora da zadrži? Mora da zadrži sećanje kasnog detinjstva, vreme kada se postaje mladić, devojka, čovek. Tu je izvorište najčistijih misli i emocija. To vreme moraju da sačuvaju u srcu i duši, kasnije u životu ponovo da ga traže u sebi i prepoznaju. Stalno da se korača tim najčednijim putem. To bih želeo da poručim mladima. Da neguješ i zalivaš ono osećanje kad si se prvi put zaljubio. Da se bude stalno u tome.

Impresivna filmska i TV produkcija   Vojin Ćetković je glumio u filmovima i na televiziji od 1993. godine. Naslovi u kojima se pojavljivao su "Raj", "Simpatija i antipatija", "Tango je tužna misao koja se pleše", "Dosije 128", "Raskršće", "Stršljen", "Porodično blago", "Nož", "A sad adio", "Bumerang", "Treći kanal od sunca", "Porodično blago 2", "Zona Zamfirova", "Pljačka Trećeg rajha", "Vila Marija", "Zvezde ljubavi", "Ivkova slava", "Klopka", "Hadersfild", "Pozorište u kući", "Ranjeni orao", "Moj rođak sa sela 2", "Kraljevina Srbija", "Čitulja za Eskobara", "Vratiće se rode", "Ulica lipa".

Pozorišne predstave:   "Tergovci" (JDP), "Troil i Kresida" (JDP), "U potpalublju" (JDP), "Sluškinje", "Prokleta avlija" (Kruševačko pozorište), "Mizantrop" (JDP), "Audijencija" (Atelje 212), "Roberto Cuko" (Atelje 212), "Zlatno runo" (BDP), "Ukroćena goropad" (Narodno pozorište Beograd), "Govornica" (JDP), "Hadersfild" (JDP), "Jastučko" (BDP), "Mandragola" (narodno pozorište Beograd, "Brod za ludake" (JDP), "Na dnu" (JDP), "Tako je moralo biti" (JDP).   Vojin Ćetković je nedavno završio snimanje filma "Romansa" francuske rediteljke Rije Rasmusen u produkciji čuvenog reditelja Lika Besona, kao i prvenac Đorđa Balaševića "Kao rani mraz" po tekstu i u režiji autora mnogih muzičkih hitova.