Nova srpska drama

Dramska spisateljica i pesnikinja Milena Minja Bogavac prošlogodišnji je laureat prestižne nagrade za dramsko stvaralaštvo "Borislav Mihajlović Mihiz" i dobitnik Godišnje nagrade pozorišta "Duško Radović".

Tekst: Vesna Knežević Baletić
Fotografije: Milan Melka

Na svojim počecima i decenijama nakon toga, srpski teatar, uz časne izuzetke, prepoznavao se prvenstveno po glumcima, a potom su zvezde pozorišta i posednici novinskih naslova postali reditelji. Kraj XX i početak XXI veka doneo je novi talas koji daje pečat srpskom pozorištu: mlade dramaturge. Počelo je sa Biljanom Srbljanović, a sledili su Milena Marković, Uglješa Šajtinac, Marija Karaklajić... pomenućemo samo neke od njih. Srećom, to nije bio samo prolazni svetao trenutak našeg teatra, već oformljena linija koju je nastavila sledeća generacija darovitih i uspešnih dramaturga, među kojima su Maja Pelević, Filip Vujošević, Milan Marković i, naročito, naša sagovornica Milena Minja Bogavac.

Dramska spisateljica i pesnikinja Milena Minja Bogavac (1982) dobitnica je nagrade "Borislav Mihajlović Mihiz" za prethodnu godinu, a dobila ju je iste sedmice kada i Godišnju nagradu pozorišta "Duško Radović". U obrazloženju odluke žirija nagrade za dramsko stvaralaštvo kaže se da se dramski opus Milene Bogavac "markantno izdvaja izuzetno bogatim senzibilitetom koji odražava duh vremena, ali i izvornom težnjom ka radikalnom izrazu koji odražava duh modernog teatra". Žiri je napomenuo i da je ova mlada dramska spisateljica svojim dramama "North Force", "Crvena", "Dragi tata", "Gamma Cas" i drugima uspela da se predstavi istovremeno kao naša najapstraktnija i najdirektnija, ponajviše elitistička, ali i najangažovanija moderna dramatičarka.

Milena Bogavac je već dobila nekoliko drugih nagrada, a njeni dramski tekstovi prevedeni su na više jezika, uvršteni u antologije i predstavljeni na festivalima u Avinjonu, Londonu i Njujorku.

Kojim se temama bavi mlada srpska dramaturgija danas i šta su njene najbitnije odlike?

– Verujem da za uspeh koji nova srpska drama ima, treba zahvaliti upravo svežoj i originalnoj tematici koje su naši mladi autori doneli u pozorište. Ona je u bliskoj vezi s društvenom situacijom u kojoj je ova generacija pisaca stasala. Dramatičan istorijski period u kom živimo, ponudio je niz dramskih tema, ali i stvorio nove društvene slojeve i marginalne grupe koje su po prvi put predstavljene u delima mladih srpskih autora. Inteligencija u emigraciji, razaranje srednje klase, ratovi, sankcije, inflacije, vanredna stanja, procvat kriminala, tranzicioni uzlet konzumerizma i odsustvo sistema vrednosti – sve su to teme nove srpske drame koju u stranim pozorišnim časopisima nazivaju i "novom balkanskom tragedijom". Pored toga što su ovi događaji odredili tematiku naših komada, važno je reći i da su u velikoj meri uticali da se kod mladih autora formira jedno specifično osećanje sveta. U delima novih srpskih pisaca svet je nesigurno mesto, ispunjeno sumnjom u sve humane i civilizacijske vrednosti. Ovo je, čini se, važna odlika nove domaće dramaturgije.

Rekli ste da ste odbacili pravila pisanja drame koja ste naučili na fakultetu. Da li to znači da se uvode "nova pravila igre" u dramaturgiji ili je odbacivanje pravila dobar put da im se ponovo vrati?

– Mislim da je umetnost oblast u kojoj je najvažnije pravilo to da se sva pravila krše. Fakultet dramskih umetnosti je dobra škola, ali diploma dramaturga još uvek ne znači da ste pisac. To možete postati samo ako se hrabro zagledate u sebe i svet koji vas okružuje. Ja posmatram svet i vidim da se u njemu sva pravila menjaju. U tom smislu, ne mislim da bi dramsko stvaralaštvo moralo da se drži tradicionalnih šablona. Naravno, zna se šta je dobro ispričana priča i to je forma koja nikad neće izaći iz mode. Meni je, međutim, u ovoj fazi autorskog sazrevanja, bliži i inspirativniji pokušaj da pišem drugačije, pomerene, eksperimentalne komade. Umetnost doživljavam kao istraživački rad i potragu za novim formama, pre nego kao ziherašku igru na sigurnom terenu.

Šta, po vašem mišljenju, odlikuje vašu dramsku poetiku?

– Savremenost. Angažman. Hrabra iskrenost ili iskrena hrabrost. Težnja za novim jezikom i upotrebom slenga. U mojim komadima, upadljivi su uticaji hip-hop kulture i dnevno-političke situacije. Mislim da je teško govoriti o opštim karakteristikama moje dramske poetike, jer sam sa deset godina staža u profesionalnom pozorištu, još uvek "mlad pisac", autor koji se razvija i traži svoj izraz. Nekoliko godina sam pisala generacijske, urbane drame u ključu poetskog realizma. Moji likovi su uglavnom bili mladi ljudi u potrazi za identitetom, u okviru jednog specifičnog društvenog konteksta. Tu sam fazu prerasla i posle deset komada, o tim problemima više nemam šta da kažem. Još uvek me zanima potraga za identitetom, ali ne u odnosu na društvo, već u odnosu na Večnost.

Da li osećate odgovornost da potonjim generacijama ostavite sliku današnjeg vremena?

– Apsolutno da. Pozorište je trenutna umetnost. Predstava se igra i zatim prođe... ali je tekst ono što ostaje zauvek. On je tu da bi za pedeset godina dao informaciju o svetu u kom smo živeli, ali i informaciju o pozorištu koje je nastajalo u tom svetu. Dete sam dvoje novinara i mislim da sam od njih naučila koliko je važno biti aktuelan, misliti i pisati o vremenu koje ti je dato. Kao pisac, imam paničnu potrebu da iskustva kroz koja prolazim, spasem od zaborava. To je, ujedno, i najveća odgovornost koju osećam za tastaturom, bez obzira na to da li pišem komad, pesmu, kolumnu ili tekst za blog. Pisanje shvatam kao danas i ovde, konzervirano u solidnu ambalažu za sutra.

Čime se bavi Drama Mental Studio (DMS) koji ste osnovali sa sestrom, pozorišnom rediteljkom Jelenom Bogavac?

– DMS je nezavisna, alternativna trupa, čiji autorski tim pored mene i Jelene, čini i Igor Marković – Cutout MC, audio-vizuelni umetnik. Sa brojnim saradnicima, od 1999. godine, realizovali smo više od pedeset pozorišnih predstava, multimedijalnih događaja, performansa i akcija, kao i nekoliko festivala. Kada nas pitaju da definišemo čime se bavimo, kažemo kako "istražujemo arhetipske sadržaje u modernom društvu". Ova odrednica je široka, pa je koristimo kao frazu koja miri sve ono što zapravo radimo. A šta radimo? U stvari se samo odlično zabavljamo! Pravimo savremeno pozorište, izmišljamo nove žanrove, pišemo i izvodimo slem poeziju, snimamo hip-hop muziku, organizujemo javne diskusije, uređujemo publikacije i sajtove...

O vama se može pročitati i to da ste "najbolja srpska slem pesnikinja".

– Lako mi je da budem "najbolja srpska slem pesnikinja" jer u Srbiji nema ni jedne druge koja se ozbiljno bavi tom disciplinom. Slem je najmlađi, tek odnedavno punoletan pesnički žanr, koji od autora, pored spisateljskog, zahteva i izvesno glumačko umeće. To je urbana, angažovana, cinična, psovačka poezija, koja se piše da bi se izvodila uživo, u klubovima ili na ulici. Kao parapoetska i parateatarska vrsta, slem je granična oblast koja sublimira sva moja interesovanja: poeziju i pozorište. S obzirom na to da pesme nikad ne izvodim bez muzičkih matrica, moj slem je i para-muzički događaj. Za sobom imam više od stotinu nastupa, širom Balkana.

Šta sada radite?

– Upravo sam se vratila iz Novog Sada, gde sam s kolegama okupljenim oko grupe Nova drama, držala radionicu za razvoj dramskog teksta, pri Sterijinom pozorju. Nisam stigla da raspakujem kofer, jer već krećem na novi put, u Nemačku, gde radim na projektu zvanom Interspace. Ovo je međunarodna koprodukcija našeg FIST-a i festivala koji organizuje univerzitet u Hildeshajmu. Kreativni tim Interspejsera čini dvanaest mladih stvaralaca: šest iz Nemačke i šest iz Srbije. Dopada mi se kreativni proces u koji smo se upustili, pre svega zato što sarađujem sa vrlo nadarenim, mladim umetnicima. Istovremeno, očekuje me početak rada na dve izvedbe mojih komada. Prvo će u Zrenjaninskom narodnom pozorištu biti postavljen tekst "Gamma Cas", a nekoliko dana kasnije počinju probe hip-hop mjuzikla za decu, koji sam napisala po motivima knjige "Pipi Duga Čarapa" a za pozorište "Boško Buha".