|
Put na Island je septembra 2004. godine započeo Dimitrije Vujadinović, s ciljem da uspostavi "most" kulturne saradnje između Zapadnog Balkana i zemlje krajnjeg Severa Evrope. Kao gost kompanije Actavis, poneo je jedan broj filmova balkanskih autora koje je prikazao na Festivalu "Nordijska panorama". Od tada se preko Fondacije Balkankult razvila lepa saradnja između srpskih i islandskih umetnika.
– Do Rejkjavika, glavnog grada Islanda, stigao sam Jatovim avionom iz Beograda preko Kopenhagena – kaže Dimitrije Vujadinović, predsednik Fondacije Balkankult, čije je sedište u Beogradu. – Prvi susret sa ovom zemljom bio je fascinantan. Dok smo se s aerodroma, kroz mrak, približavali osvetljenom Rejkjaviku pažnju mi je privukla neobično velika neonska skulptura – instalacija čuvene islandske umetnice Ruri.
Glavni grad Rejkjavik je, ujedno, i najveće naseljeno mesto na Islandu. U njemu živi blizu 120.000 od oko 300.000 Islanđana. Tu je koncentrisana ekonomija i iz tog grada se upravlja državom, smeštenom na severu Evrope, južno od Arktičkog kruga, čije obale zapljuskuju vode Atlantskog okeana i Nordijskog mora. Island je član Ujedinjenih nacija, NATO, EFTA i OECD, ali nije u Evropskoj uniji.
– Neobičnu prirodu ovog vulkanskog ostrva, na kome stalno pulsiraju ta žarišta, doživeo sam prilikom sledećeg odlaska u okviru naše kulturne saradnje – objašnjava zatim Vujadinović. – Tada sam upoznao one delove Islanda kojima automobilom može da se priđe. U centralni deo, gde su ledeni glečeri, stiže se samo avionom, ili saonicama, jer standardnih puteva i železnice nema. A posle onoga što sam video rekao bih da je ta priroda fascinantna u svojoj škrtosti. U pojedinim predelima osećao sam se kao da sam na nekoj drugoj planeti, možda Marsu, zbog tamnih, od ugašene vulkanske lave sazdanih crnih stena, bez ikakve vegetacije. Priča se da su se u tim predelima američki kosmonauti pripremali za prvi let na Mesec. Oni drugi krajevi Islanda, gde se kao vegetacija pojavljuje mahovina, podsećali su me na davno vreme kad su se na Zemlji javljali neki začeci života. Biljno rastinje u priobalnom delu toliko je nisko da postoji jedna izreka: Kada se izgubiš i islandskoj šumi, treba samoda ustaneš. Jer, rastinje je čoveku do kolena.
Islandske vode, bistre i brze rečice, izuzetno su prirodno bogatstvo, no posebna vrednost su one termalne, gde temperatura nekad dostigne i 60–70 stepeni Celzijusa. Turisti se često prevare, kaže Vujadinović, pa se dobro opeku probajući prstom toplotu vode koja izlazi iz zemlje. Zato je na nekim mestima postavljeno upozorenje. Voda u gejzirima neprestano pulsira, a onda naglo izbije praveći vodeni stub prilične visine. "Najprivlačnija je za turiste Plava laguna, zbog svoje lepote i lekovitosti vode." More je bogato ribom. A uz more se prostiru pašnjaci na kojima se gaji posebna vrsta konja, svojevremeno donetih iz drugih delova Evrope, ali sada potpuno prilagođenih ovoj prirodi. Na Island su i irvasi doneti iz drugih krajeva. Autohtona fauna je neka vrsta morske papige (puffin, Fratercula), i severne snežnice (ptarmigan, Lagopus mutus), od kojih Islanđani pripremaju ukusna jela.
– Kuriozitet Islanda je svakako mesto gde se dve kontinentalne ploče Evrope i Amerike spajaju, odnosno razdvajaju – priča Vujadinović. – Kuriozitet Islanda je svakako mesto gde se dve kontinentalne ploče Evrope i Amerike spajaju, odnosno razdvajaju – priča Vujadinović.
|
– Taj rascep se godišnje povećava za dva santimetra, što nagoveštava njihovo potpuno udaljavanje u budućem geološkom vremenu. Ali, svakom posetiocu Islanda posebno zadovoljstvo predstavlja trenutak kada jednom nogom stoji na evropskom, a drugom na američkom kontinentu. Podsetio bih da je Žil Vern za svoju knjigu "Put u središte Zemlje" bio inspirisan ovim predelima. On opisuje dolazak profesora Lidenbroka na Island, odakle kreće u središte Zemlje.
Za Islanđane Vujadinović kaže da su neobičan narod koji je do danas uspeo da sačuva vidljivo poreklo Vikinga, preko jezika, na primer. Oni i sada čitaju svoje stare sage iz 11–12. veka na originalnom jeziku. Ovaj narod, takođe, pasionirano neguje svoju muzičku scenu koja obuhvata repertoar od vremena sagasa (vikinški period) do savremenih oblika popa, alternativnog roka, džeza i folka koji je tipičan za muziku njihove svetski poznate umetnice Bjork. |
 |
 |
Islanđani, kao i svi nordijski narodi, imaju specifičan odnos prema savremenom dizajnu spajajući tradiciju sa modernim izrazom. I, prema rečima Vujadinovića, iako je njihov dizajn možda manje poznat, po kvalitetu ne zaostaje za švedskim ili finskim. U tom smislu Vujadinović posebno ističe umetnost dizajniranja riblje kože Arndis Johans Dotir koja je prava "čarobnica" u pravljenju raznih predmeta od ove sirovine – jakni, tašni, cipela, narukvica, upotrebnih posuda, tapiserija, privezaka za ključeve...
– Njihova umetnost je buntovnička – konstatuje Vujadinović. – Oni se ne "udvaraju" tržištu, već umetničku estetiku grade na sopstvenim principima. Zato su uspeli.
|
Saradnja Srbije i Islanda
Od 2004. godine do danas, kulturna saradnja između Islanda i Srbije, ostvarena posredstvom Balkankulta, dovela je do približavanja i boljeg upoznavanja umetnosti ovih zemalja. Manifestacija "Dani Islanda u Srbiji" održana je 2005. godine u Beogradu, Novom Sadu i Zaječaru. Sledeće godine je u Rejkjaviku predstavljena Srbija na isti način. Kako, između ostalog, ističe Vujadinović, na Islandu su se tokom ovih godina veoma uspešno predstavili reditelj Goran Paskaljević (retrospektivom svojih filmova), čembalistkinja Smiljka Isaković, umetnički fotograf Aleksandar Kelić, književnik Vladislav Bajac, o Feliks Romulijani govorio je Bora Dimitrijević. S druge strane, u istom periodu u Srbiji je, na primer, prevedena knjiga čuvenog islandskog književnika Sjona "Ptičje mleko", prikazan je njihov dizajn, smotra filmova, a nedavno je u Grafičkoj radionici FLU u Beogradu radila njihova umetnica Vlegerdur Hauks Dotir.
Ovo su samo neki detalji jedne uspešne kulturne saradnje koja će se nastaviti. | |
