"Mi živimo ovaj život da pomognemo drugima. Bog nam je podario jednu ruku da pomognemo sebi, a drugu da pomažemo drugima. Nismo došli na ovaj svet zbog nas samih, već zbog drugih kojima možemo da pomognemo..." - Princeza Katarina Karađorđević

Autor Milorad St. Ilić, fotografije ljubaznošću Dvora Karađorđevića

Princeza Katarina rođena je 13. novembra 1943. u Atini, kao kći Roberta i Ane Batis. Obrazovanje je stekla u Grčkoj (Atina), Švajcarskoj (Lozana) i na univerzitetima u Denveru, Kolorado i Dalasu, Teksas, gde je završila poslovne studije. U životu je mnogo putovala a živela je u Australiji, Africi i Sjedinjenim Američkim Državama. Njeno Kraljevsko Visočanstvo govori grčki, engleski, francuski i srpski. Princeza Katarina uživa u muzici, čitanju i svim aktivnostima vezanim za decu. Voli kuvanje, pozorište i skijanje.

Princeza Katarina upoznala je Nj. K. V. Prestolonaslednika Aleksandra II Karađorđevića u Vašingtonu 1984. godine. Venčali su se u Londonu 21. septembra 1985. godine. Kum na venčanju bio im je kralj Konstantin od Grčke, a svedok na svečanoj ceremoniji zaključenja braka princ Tomislav od Jugoslavije, stric prestolonaslednika Aleksandra. Imaju tri sina, Petra, Aleksandra i Filipa.

U kakvom vam je sećanju ostalo vreme pre dolaska u Srbiju, a kako se osećate danas, kad ste stalno nastanjeni u otadžbini Karađorđevića?

- U Srbiji stalno živimo četiri i po godine, ali sam prvi put ovde bila pre trinaest godina. Tada sam posetila Bosnu i Crnu Goru, a na Kosovo sam odnela humanitarnu pomoć. Oduvek sam osećala bliskost s našim narodom, naročito kada mu je bilo potrebno pomoći. Moj suprug je imao običaj da kaže, u vreme kad smo živeli u inostranstvu, da smo izbeglice, ali da uvek moramo da imamo bliske kontakte s našim narodom, da budemo uz njega kada je teško i da mu pomognemo kada smo mu najpotrebniji. To je ono što radimo i danas.

Za sve ovo vreme videla sam mnogo toga. Cela naša nacija željno čeka bolju budućnost. Iz inostranstva stižu brojna obećanja, ali nema mnogo konkretnih rezultata. Narod je umoran od iščekivanja, želi da ima dobar posao, bolji život, dobar zdravstveni sistem i bolnice gde će sve biti dostojno čoveka. Mi smo evropski narod i odavno pripadamo Evropi. Naš narod se tako oseća i u pravu je što želi da ima sve ono što imaju ljudi u Evropi.

Kako vidite sadašnju situaciju u zemlji?

- Prisutna je primetna razlika od 5. oktobra 2000. Posle mnogo decenija izborili smo se za demokratiju, što je nešto novo za našu zemlju. Tržišna ekonomija je takođe novina, a stranci treba da shvate da smo u procesu tranzicije i da ovde ima mnogo poslovnih mogućnosti. Tranzicija je uvek teška, zato moramo zajedno da radimo. To je veoma važno. Potrebna nam je bolja organizacija, bolji odnosi sa javnošću, bolji marketing. Naši ljudi moraju da sarađuju. Kada moj suprug i ja putujemo po zemlji, u situaciji smo da vidimo gde i kako narod živi. Ljudima u bolnicama, deci u institucijama za siročad i izbegličkim kampovima veoma je teško. Njima je neophodna pomoć, i to odmah. Veoma je teško postići to za sve. Ljudi su umorni od čekanja. To je problem na kojem moj suprug i ja radimo da bismo ga ublažili. Obezbeđujemo pomoć svima kojima je ona potrebna i ulivamo nadu u bolju budućnost. Mi gradimo mostove nade. Ljudi moraju da znaju šta će se dogoditi u budućnosti, ne mogu godinama da žive u neizvesnosti. Ovde je prisutan veliki stepen siromaštva, nezaposlenosti, ima mnogo patnje. Zabrinuti smo za naš narod.

Šta vas pitaju o Srbiji kada odete u inostranstvo?

- U inostranstvu, nažalost, prema nama i našoj zemlji ima mnogo negativno raspoloženih medija. Slika o nama nije tako dobra i međunarodna zajednica ne razume uvek stvarnu situaciju i način na koji Srbi razmišljaju. Oni ne shvataju koliko je naš narod ponosan, snažan i neverovatno tolerantan. Ali ponos i tolerancija imaju svoje granice. Nadam se da će nas ljudi u inostranstvu s vremenom bolje razumeti. Kada moj suprug i ja putujemo u inostranstvo lobiramo i objašnjavamo šta sve preživljava srpski narod, i šta mu je potrebno. A potrebno je da investitori dođu u našu zemlju da bi ljudi opstali i da bi zemlja privredno ojačala. Naš mladi svet nakon završenog školovanja očajnički traži zaposlenje i ne nalazi ga u zemlji. Zbog toga se masovno iseljava u inostranstvo. Ima dosta starih lica kojima nedostaje dobra zdravstvena nega i lekovi. Zaista, našoj zemlji je potrebno više konkretne pomoći iz inostranstva.

Kakav je odnos dijaspore prema situaciji u Srbiji?

- Naša dijaspora voli otadžbinu ali često ne zna kako da pomogne. Zbog toga mi moramo da unapredimo tu komunikaciju. Oni su naša braća i sestre. Ovde imaju rođake, prijatelje, slušaju o ovdašnjim prilikama i osećaju veliku tugu. Ljudi iz dijaspore treba češće da dolazi u Srbiju da vide kako mi živimo, da osete šta mi osećamo. Na tome moj suprug i ja radimo godinama. Pridobijamo naše ljude koji žive u inostranstvu da se vrate i pomognu. Veoma je važno da dobijemo pomoć od naše dijaspore. Zahvalni smo onima koji su nam već pomogli, ali potrebno nam je još podrške. Zato kada se susretnemo, prikazujemo im humanitarne dokumentarne filmove kako bi mogli da razumeju kakvi su uslovi u našim bolnicama, izbegličkim kampovima i staračkim domovima. Objašnjavamo im koliko je teško i ukazujemo da nam je neophodna medicinska oprema, medikamenti u bolnicama, više hrane i tople odeće za izbeglice, naročito zimi. Kada smo nedavno boravili u Australiji osetili smo koliko je dijaspora zabrinuta za otadžbinu. Iako su daleko, oni saosećaju i žele da pomognu. Bilo im je drago kada su čuli za moju Fondaciju u zemlji, kao i da humanitarna organizacija Lifeline ima ogranke u Torontu, Njujorku, Čikagu, Londonu i Atini. Nadam se da će se naši mladi ljudi koji su otišli u inostranstvo vratiti u otadžbinu. Teško se može očekivati da će se oni vratiti sa svojim porodicama ukoliko za njih ovde ne postoje mogućnosti zaposlenja. Zato je jako važno da se situacija poboljša, da se privuku investitori i da se hitno nastavi sa reformama. Teško je kada roditelji sa troje ili četvoro dece nemaju dovoljno novca za normalan život. Nažalost, ovakvo stanje traje godinama tako da mi moramo da radimo svakoga dana da ovu situaciju promenimo. Neki ljudi u zemlji očekuju od Vlade da ona sve probleme reši. Vlada to ne može sama. Moramo svi zajedno da radimo, pomažemo i iznosimo ideje kako da ljudima danas učinimo život boljim. To je nije automatski proces.