Staro selo Sirogojna

Dinarski način života može se videti i doživeti u muzeju pod otvorenim nebom u Sirogojnu na padinama Zlatibora.

Tekst: Vanja Savić
Fotografije: Milan Melka

Muzej "Staro selo" vodi vas u porodični život Dinaraca, koji su po antropogeografu Jovanu Cvijiću "ponosni, emotivni, sujetni i iracionalno pravedni ljudi“. Živeli su u Crnoj Gori, Hercegovini, Dalmaciji, među kolonizovanim stanovništvom Vojvodine i u Zapadnoj Srbiji. Bili su organizovani i grupisani u porodične zadruge, sa strogo utvrđenim pravilima ponašanja. Svaki član zajednice imao je svoja, tradicijom i hijerarhijom određena prava i obaveze, što je uslovilo gradnju i život u više različitih vrsta objekata sa posebnim funkcijama.

U "Starom selu“ u potpunosti su rekonstruisana dva seoska domaćinstva, tipična za dinarsku kulturu zapadne Srbije XIX i prve polovine XX veka. Zidovi kuća su od brvana, a četvoroslivni visoki i strmi krovovi pokriveni šindrom. Građena su na osunčanim padinama, zaštićenim od vetrova.

Na najvišem mestu, u glavnoj i najvećoj "kući", nalazi se jedina vatra u zajednici. U njoj se kraj ognjišta odvija zajednički život mnogobrojne porodice, dok u sobi kraj peći spavaju najstariji članovi i novorođenčad. "Kuća" ima dvoja vrata: istočna, namenjena ulazu radosnih događaja, kao što su ženidba, kućna slava ili rođenje deteta i zapadna vrata kroz koja se iznose tužne vesti i pokojnici. Pod "kućom" je smešten zidani podrum, a iz otvora na krovu, iz"kapića" i "badža" , izlazi dim sa ognjišta i iz peći. Oko "kuće" se nalaze manje zgrade – "vajati", u kojima spavaju mladi bračni parovi. Njih ima onoliko koliko ima sinova. U njihovim kamenim podrumima smeštene su ostava za piće i kućna radionica. Najbliže "kući" i "vajatima" nalazi se "mlekar" – manja drvena zgrada za preradu mleka i čuvanje mlečnih proizvoda. Zbog čistoće, niko od ukućana, osim "planinke" – žene koja brine o mleku, ne sme da uđe u ovaj objekat. Nešto dalje je pekara u kojoj se pripremaju velike količine hleba i to za više dana, kako se hlebna peć ne bi ložila svakodnevno. Salaš i ambar su opleteni prućem i služe za sušenje i čuvanje žitarica. Štala je građena od drveta i pokrivena slamom ili daskom. Tu su i "mišana" za sušenje šljiva, kuća sa kazanom za pečenje rakije i pčelinjak. U okolnim objektima su zanatske radionice: kačarska, kovačka i grnčarska. Nedaleko od domaćinstva, odvojene zasadom borova, nalaze se letnji stočarski stanovi i "kulača" – krevet na saonicama na kojima spavaju pastiri kako bi neprekidno bili u blizini svog stada.

Kada dođe noć dnevna tišina pretvara se, za ljude koji dolaze iz grada, u sablasni muk. Mrak je, ali vas svetlo električnih fenjera popaljenih po selu, podseća da niste daleko od civilizacije.

Muzej na otvorenom smešten je na padini nad kojom je crkva Svetog Petra i Pavla, sagrađena 1764. i sa njom čini kulturno dobro prve kategorije – od izuzetnog značaja za kulturu Republike Srbije. Ustanova je od 1990. član Evropske zajednice muzeja pod otvorenim nebom. Između rečica Katušnice i Prištenice, nalazi se 47 originalnih objekata, a među njima i posebno uređeni konaci za boravak gostiju i turista, dvorana i stara seoska krčma sa tradicionalnom trpezom tog kraja. Posebni programi muzeja posvećeni su očuvanju i proučavanju duhovnog nasleđa i tradicionalnih zanimanja i zanata.

Do Sirogojna se dolazi vozom ili autobusom do Užica ili Zaltibora, zatim od Užica do Sirogojna (30 km) lokalnim autobusom, a sa Zlatibora (24 km) u organizaciji turističkih agencija.