Licitari

Izrada licitarskih kolača veoma je starog porekla i seže do u antičko doba. Smatra se da su kolači ovog tipa imali značajnu ulogu u drevnim kultovima, naročito u delu prinošenja žrtava određenim božanstvima...

Tekst: Vesna Marjanović
Fotografije: Milan Melka

Prema nekim naučnicima, licitar ili leceder je reč nemačkog – lebzelter – ali se izvodi od latinske reči libum koja označava žrtveni kolač. Simbolika meda u htonskim kultovima bila je veoma izražena jer je medu pripisivano naročito svojstvo u komunikaciji između sveta živih i sveta mrtvih, tj. ovostranog i onostranog prostora. I u srpskoj tradicionalnoj kulturi med je zauzimao posebno mesto u kultu mrtvih, kao i u praznicima koji su povezivali ritualima žive i mrtve.

Kolači od meda, međutim, pominju se u širim okvirima u XII veku i njihova izrada se povezuje sa aktivnostima u manastirskom životu, jer su monasi bili poznati po gajenju pčela i vađenju meda, a i pčelari su se često naseljavali na manastirskim imanjima. Osim toga, veoma je bila rasprostranjena izrada medenjaka u vreme nekih hrišćanskih praznika; kolači su davani kao vrsta poklona u vreme božićnih i novogodišnjih proslava.

Licitari, licidari, lecederi, odvajkada su se na balkanskom kulturnom prostoru bavili medokolačarstvom i istovremeno voskarskim zanatom. Zbog toga je uobičajeno da se pominje ili govori o voskarsko-licitarskom zanatu i proizvodima. Po svemu sudeći ovaj zanat, ili zanati, na prostore Srbije dolazi iz dva pravca tj. s juga, preuzimanjem znanja od grčkih majstora koji su prenosili voskarsko umeće, i sa severa od austrijskih i nemačkih zanatlija, koji su bili vešti medokolačari. Rani pomeni o razvijanju licitarskog zanata na tlu današnje Srbije vode nas u XVIII vek. Licitarski, pored voskarskog zanata smatrao se veoma unosnim zanatom, ekonomski isplativim i često je bio nazivan “zlatnim zanatom”.

Prvi licitari javljaju se u ekonomski razvijenijim centrima, zanatskim i trgovačkim četvrtima gradskih sredina. Arhivski podaci ukazuju da se na primer licitari kao vrsta zanatlija pominju u Rumi, 1760-ih i 1770-ih godina, dok je u Suboticu prvi majstor Šmit Mihalj došao 1769. godine, a u Zemunu ih je prema izvorima bilo trojica, u periodu od 1784. do 1799. godine. Takođe je zabeleženo da su pored majstora licitara bila i trojica kalfi u Novom Sadu 1793. godine.

Zemun, Novi Sad, Subotica i Ruma u XVIII veku bili su razvijeni trgovačko-zanatski centri ali i poznati po preradi voska i meda još u XVII veku, u vremenu turske vladavine. Licitarskim zanatom, dakle, bavili su se voskari koji su se uspešno razvijali i u preradi meda i pravljenju medenih kolača. Prema arhivskim izvorima saznaje se da su se srpske zanatlije više bavile preradom voska i prodajom sveća dok su mađarske i nemačke zanatlije bile vešti medokolačari. Tako na primer, krajem 19. veka, u Beogradu je od 14 voskara bilo 8 koji su izrađivali i medene kolače. Dakle, pravljenje licitarskih kolača pripisuje se uticaju nemačkih kolonista koji su ovaj zanat razvili prvo u krajevima južne Ugarske, a potom se on postepeno prenosi južno od Save i Dunava u druge gradove Srbije.

Licitarski kolači su se prvobitno izrađivali pomoću odgovarajućih kalupa. Kalupi su izrađivani od tvrdog drveta, obično kruškovog ili jabukovog, različite veličine i raznovrsnih figuralnih predstava. Figure na kalupima izrađivane su u negativu, tako da izvađeni kolač postaje reljefni. Različitost veličine i oblika figura vezana je za namenu licitarskog kolača. Drveni kalupi služili su za izradu tzv. žutih kolača i u prvobitnoj formi bili su u upotrebi do Prvog svetskog rata. Žuti kolač, medeni kolač, pravio se od noksona, razblaženog i prokuvanog meda, brašna i jaja. Testu se dodavalo malo belog testa spremljenog sa malo šećera i brašna pomešanog sa potašom, da bi kolač bio rastresit, ali se pri mešenju posipalo sa malo žutog brašna koje se nazivalo kurkumel. Testo se mesilo u velikim količinama, a peklo se prema potrebama. Tako pripremljeno utiskivalo se u kalup namazan uljem i posut brašnom. Pečeni kolač su ukrašavali.

Takvi kolači, pripremljeni za prodaju, bili su namenjeni za poklon deci ili odraslima. Ovakav dar nije imao samo svojstvo simbola nego je predstavljao i izraze poštovanja i simpatija darodavca. Kolač se obično poklanjao kao znak naklonosti prema onome kome se daje. Kupovao se na seoskim vašarima, saborima, o zadušnim danima i prilikom drugih kolektivnih okupljanja.

Ovakvi kolači mogu biti različitih predstava i oblika. Najčešće imaju oblik antropomorfne ili zoomorfne predstave, a motivi mogu biti s religijskim porukama ili ergomorfni. Muškarcu se često poklanjao konjanik tzv. “husar”, konj, lula, pištolj; ženskoj osobi je darovan kolač u obliku žene, lutka, kokoš u gnezdu, a devojčici “beba u povoju”; starijim osobama poklanjao se anđeo, krst, figura nekog sveca i slično. Najrasprostranjenije i najpoznatije do danas je licitarsko srce, različitih veličina, ukrašeno ogledalom, koje je momak poklanjao devojci u znak privrženosti i ljubavi. Uobičajen je licidarski kolač u obliku muške figure u baroknom odelu – duže kose, sa šeširom s malim obodom, odeven u duži kaput s krznenim okovratnikom, spreda ukrašen gajtanima, pantalone su prugaste. Figura je postavljena na postament. Ženska figura je često u narodnom odelu, na glavi je visoka kapa oivičena širokom trakom s koje s desne strane, niz lice visi kićanka, kosa je talasasta i često pada niz ramena; oko vrata visi krst, haljina naglašava struk, a na jeleku su ukrasi tipa gajtana. Spreda je predstavljena i kecelja. Noge su nesrazmerne prema telu, male i okrenute u stranu, postavljene na postament. Figura bebe u povoju je takođe bila česta predstava na medenim kolačima – valjkastog je oblika, na glavi je kapa s čipkastim ukrasom, na gornjem delu je prugasta materija, dok je povoj ukoso obavijen i ornamentisan, a na donjem delu je veliki ukras, vrpca vezana u mašnu. Figura konja često se pravi kao konj u hodu s malo podignutom jednom prednjom nogom. Postament na kojem stoji ornamentisan je floralnim motivima.

Pored poklanjanja licitarskih kolača bliskim osobama, u mnogim običajima, licideri se poklanjaju naročito u vreme zimskih praznika. Najrasprostranjenije darivanje medenih kolača – licitarskih proizvoda, dešava se u vreme velikih svetkovina.

Ova vrsta zanatskih proizvoda danas je slabo zastupljena i odavno je izgubila kultnu simboliku. Licitarski proizvodi poslednjih godina prodavali su se mahom na tezgama na seoskim vašarima u vreme praznika i poklanjali su se isključivo deci. U poslednje vreme, o ove tradicionalno ukrašene i vesele šarene kolačiće, turisti se prosto otimaju, otkrivajući u njima čari zaboravljenog vremena čednosti i jednostavnih radosti.