Bezuslovna ljubav i predanost

Kompozitorka Isidora Žebeljan pripada uskom krugu najuspešnijih srpskih umetnika, kojima su širom otvoreni evropska muzička scena i koncertni podijum: njena dela izvode se, moglo bi se slobodno reći, u svim evropskim zemljama, na najznačajnijim festivalima, često kao porudžbine velikih umetničkih asocijacija i fondacija.

Tekst: Snežana Nikolajević
Fotografija: Milan Melka

Na ovogodišnjem Bemusu mišljenja kritike i publike, koja se, inače, često razilaze, bila su saglasna: vrhunac Festivala obeležila je opera "Maratonci" Isidore Žebeljan. Bilo je to premijerno izvođenje u Beogradu, posle svetske premijere na festivalu u Bregencu, avgusta ove godine. Iako je poslednjih godina autorka komponovala nekoliko kamernih i orkestarskih dela, veliki svetski uspeh njene prethodne opere "Zora D" (koja je za četiri godine izvedena čak 22 puta u 5 evropskih zemalja) i "Maratonaca" odredili su glavnu temu ovog razgovora.

Kakav je bio vaš prvi susret sa operom? Pretpostavljam, u detinjstvu? Kakvi su tada bili vaši utisci?

– Verovatno će biti interesantno da kažem da u mladosti uopšte nisam volela operu i operski način pevanja. Operu nisam volela, jer je nisam poznavala, a opersko pevanje zato što mi je zvučalo izveštačeno, iako zapravo tada nisam imala prilike da slušam velike i sjajne pevače. Averzija prema takvom načinu pevanja išla je dotle da sam, za izvođenje svoje solo pesme na prijemnom ispitu iz kompozicije, angažovala tadašnjeg čuvenog gradskog momka i pop-rok pevača, Igora Pervića (na prilično zgražanje jednog dela komisije). Dalje je, tokom godina mog muzičkog sazrevanja, počela u meni da se rađa želja da napišem operu sasvim drugačijeg tipa, drugačijeg od onoga što je moja uobrazilja, uobličena predrasudama, predstavljala sebi da opera jeste. Ipak, taj impuls je imao i svojih dobrih strana, u prvom redu zbog toga što sam počela da slušam i gledam opere, a to je konačno rezultiralo velikom ljubavlju prema ovom žanru. Opera je sasvim poseban muzički oblik i zahteva odličnu prezentaciju da bi u potpunosti bila shvaćena i prihvaćena. Mogla bih to da uporedim sa prevođenjem nekog značajnog književnog dela, recimo romana "Josif i njegova braća", Tomasa Mana, koji je toliko kompleksan da samo vrhunski prevodilac može da ga predstavi publici u pravom obliku, dok su sve ostalo nažalost promašaji, bez obzira na trud.

Izdvojte iz svetskog operskog repertoara ona dela koja smatrate vrhuncima. Da li su vam ona, na neki način, bila putokaz u dramaturškom ili kompoziciono-tehničkom pogledu?

– U prvom redu izdvojila bih "Karmen", kao jedno od najgenijalnijih dela ikad napisanih, zatim i Verdijevog "Otela", "Travijatu", gotovo sve Pučinijeve opere, opere Riharda Štrausa "Salome", "Elektra", "Kavaljer s ružom", Vagnerovu operu "Tristan i Izolda", Mocartovu "Čarobnu frulu", "Pikovu damu" Čajkovskog, "Borisa Godunova" i "Hovanščinu" Musorgskog, Rosinijeve opere, delove Hendlovih i Vivaldijevih opera, Glasovu operu "Ajnštajn na plaži", Prokofjevljevu "Zaljubljen u tri narandže", Ravelovu "Dete i čarolije", De Faljinu "Lutkarsko pozorište maestra Pedra", ali možda najpre Janačekove opere "Katja Kabanova", "Jenufa", "Lukava lija" i "Iz mrtvog doma". Mislim, međutim, da veliki udeo u mom bavljenju operom igra činjenica da sam se dugi niz godina bavila, između ostalog, i pozorišnom muzikom, zbog čega mi je pozorište postalo blisko i milo, a njegova problematika i zahtevi jasni.

Opišite kvalitete ljudskog glasa koje najviše cenite i koji su vam najinspirativniji.

– Najviše volim pevače koji imaju sposobnost da interpretiraju razne, sasvim različite uloge i situacije, što će reći, različite karaktere, muzičke dinamike i zahtevanu artikulaciju. Takva je bila recimo Marija Kalas, a danas je to Anđela Georgiu, koja peva najrazličitije fahove na potpuno fenomenalan način: od Gunoovog "Fausta", preko "Travijate" do "Karmen".

Čini mi se da se na studijama kompozicije kod nas opera ne razmatra kao poseban žanr. Kako se onda mlad kompozitor priprema za rad na operi?

– Svaki rad zahteva bezuslovnu ljubav i predanost. Ovako se uvećava Biće i tada se ljubav čoveku vraća u najčistijem obliku. Hoću da kažem da se uz ljubav, veliki rad i posvećenost pravi putevi sami otvaraju.

"Zora D", pa "Maratonci". Opišite sličnosti i razlike između ta dva slojevita dela.

– Ova dva dela su žanrovski potpuno različita – "Zora D." bi se mogla okarakterisati kao fantastika sa elementima melodrame i trilera, a "Maratonci" kao crna komedija. Uzimajući u obzir ovo određenje, primećuje se da je melodika u "Zori D." dužih dahova, da je lirska, dok su za "Maratonce" karakteristične kolorature. U "Maratoncima" ima mnogo ansambl scena, što je posledica radnje i prisutnosti likova u određenim scenama, dok su u "Zori D." česte monološke situacije i dueti. Ipak, kuriozitet je to što u "Maratoncima" preovlađuju veoma brza tempa, koja sam ponekad obeležavala i sa Turbo, osmina = 208. Sa druge strane, muzička vertikala i određena melodijsko-ritmička komponenta, koja je karakteristična za moju muziku, ostala je zaštitni znak za oba ova dela.

Kako odabirate tematiku i tekst, kako ga prilagođavate svojoj ideji – vanmuzičkoj i muzičkoj?

– Nema nikakvog pravila. Oslanjam se na intuiciju i veoma mi je važno da budem budna i prisutna u tome što radim, jer samo tako mogu da znam šta je muzički, literarno i dramaturški tačno, a šta nije.

Saradnja i razumevanje između libretiste i kompozitora izuzetno su značajni za uspeh jedne opere. Neki autori, kao naš Konjović, na primer, sami su stvarali libreta za svoje opere prema već postojećim pesničkim, dramskim ili beletrističkim tvorevinama? Šta ih je, po vašem mišljenju, na to navelo? Kakva je bila vaša uloga u libretističkom postupku na "Maratoncima"?

– Idealna situacija za opersko delo jeste da kompozitor sam napiše libreto, jer se na taj način postiže totalno jedinstvo najvažnijih operskih aspekata u jednom umetničkom koordinatnom sistemu. I ne samo to, idealno bi bilo da kompozitor sam osmisli scenu, kostime i režiju za svoje delo i to opet iz istih razloga. Ali sa druge strane, posebno kada je libreto u pitanju, to bi podrazumevalo da kompozitor bude i vešt književnik i dramaturg, što ipak nije čest slučaj. Ja se još ne usuđujem da sama napišem libreto, ali bih se rado usudila da režiram neku svoju operu, naravno, kad bi mi neko za to pružio priliku. Inače, u svojim operama ja sam kolibretista, jer tokom komponovanja mnogo menjam tekst: ritam rečenica, same reči i njihov redosled, prilagođavam ih pevanju, muzici samoj.

Ko su, po vašem mišljenju – sem kompozitora, naravno – ključne ličnosti u operskoj produkciji: libretista, reditelj, dirigent, glavni protagonisti? Koliko je značajna uloga kostimografa i scenografa?

– U operi je, posle kompozitora i libretiste, na prvom mestu dirigent. Od dirigentove imaginacije i energije gotovo sve zavisi. On čini opersku predstavu živom. Naravno, veoma su važni i pevači, pre svega glavni protagonisti, jer njihovo umeće i harizma čine da muzika i drama deluju na slušaoce. Zatim, podjednako na suštinu predstave, kao svojevrsni stubovi opere, utiču, i muzičari koji je sviraju, jer oni, uz dobrog dirigenta, mogu da pomognu da se i nešto lošiji pevači prikažu u mnogo boljem svetlu. Za režiju je pre svega važno da ne smeta muzici, da reditelj ne ističe odveć sebe, već da se potpuno stavi u službu muzike i opere. Ovo od reditelja zahteva prilično visok nivo razumevanja i poznavanja muzike, pa su zato u svetu reditelji sa ovakvim kvalitetima na velikoj ceni. Scenograf i dizajner svetla takođe svojim radom bitno određuju predstavu i nekad se događa da odličan scenograf i dizajner svetla ostavljaju jači pečat na opersku predstavu od reditelja. Naravno, opera je iznad svega rezultanta zajedničkog rada i razumevanja svih ovih umetnika.

Uporedite, na svom primeru, razlike između stvaranja jednog muzičko-scenskog dela i dela sa nekog drugog muzičkog područja?

– Muzičko-scensko delo je mnogo kompleksnije, a samim tim i zahtevnije, pre svega u pogledu vremena koje je neophodno da bi se napisalo. Posebno tešku disciplinu u osmišljavanju muzičko- scenskog dela predstavlja neophodnost da se muzički i scenski energetski nivoi i balansi sprovedu i osmisle do kraja, tako da se svaka dramska situacija, i u svom najmanjem detalju, muzički ostvari u pravom trenutku i sa jedinim mogućim tačnim dejstvom na slušaoca. Ovakva dela, pored rada na detaljima, zahtevaju i veliku koncentraciju i sveobuhvatan pogled na celinu, kao i pravo osećanje za dobru proporciju i odabir autentičnih energetskih nivoa njenih delova. S druge strane, čisto muzička dela iziskuju alhemičarsku moć od kompozitora da osvoji slušaoca samo muzičkim elementima, što je svakako poseban zadatak, naročito u današnje vreme, kada je potreba za slušanjem, koja predstavlja poniranje unutra, potpuno zamenjena potrebom za gledanjem, koja je sva okrenuta od unutrašnjeg.

Da li je vaša saradnja sa Emirom Kusturicom uticala na vaš rad? Meni se čini da bih mogla da uočim neke sličnosti u senzibilitetu.

– Izvorište moje muzike jednim delom nalazi se u balkanskom prostoru, a za taj prostor karakteristična je jedna posebna vrsta balkanskog magijskog realizma – fantastike, ili balkanskog ekspresionizma, ili nadrealizma, koji se mogu pronaći u mojoj muzici, a prisutni su i u Kusturičinom delu. Ovih karakteristika ima, međutim, kod svakog na svoj način, i kod Dušana Makavejeva, Saše Petrovića, Dušana Kovačevića, Ljubomira Simovića, Milorada Pavića, Miloša Crnjanskog itd. Kada je o Kusturičinim filmovima reč, rekla bih da preterana stilizacija, koja je postala karakteristična za njegov kasniji opus, nije polje delovanja u kojem se kreće moja muzika. Naprotiv, paganska autentična ritmika, melodika i boje koje se mogu povezati i sa srpskim, albanskim, gruzijskim, istarskim, rumunskim, ali i japanskim i američkim tlom, na sasvim su suprotnoj strani od takve stilizacije, kada je sam izraz dela u pitanju.

U programskoj knjižici za "Maratonce" štampan je vaš tekst u kojem obrazlažete neke svoje stvaralačke postupke i stvaralačka izvorišta. Zapažam, ipak, da je vaša muzika vaš poseban svet i čini mi se da upravo zbog svoje samosvojnosti i autohtonosti nailazi na tako veliki uspeh. Da li sam u pravu i kako vi objašnjavate tu svoju ličnu muzičku sferu?

– Pitanje je zanimljivo i intrigantno, jer koliko god da se trudim da svojoj muzici prilazim i posmatram je iz različitih uglova, ona ostaje nerazdvojivi i prirodni deo mene, tako da njenu posebnost, u kontekstu neke generalne slike muzičkih tokova, nisam u stanju pravilno da sagledam, pa se i ne trudim da to činim. Kada svoju muziku dovodim u vezu sa nekim izvorištem, onda to radim zato da bih predupredila površna, proizvoljna i netačna tumačenja, kojih je danas, u sferi tekstualnih opservacija o muzici, nažalost, mnogo. Ono što primećujem jeste da se u novinama i muzičkim časopisima u zemljama Zapadne Evrope, u kojima se izvodi moja muzika, nalaze zanimljiva zapažanja o njenoj originalnosti.

Na početku svoje karijere puno ste sarađivali sa televizijom - u "Videotiltu", pre svega, privučeni, pretpostavljam, novim mogućnostima koje je televizija pružala pri prezentaciji muzike. Kakav je vaš sadašnji odnos prema televiziji, da li bi vas privukla dramaturgija i izazovi TV opere?

– Vreme "Videotilta" je divno, nostalgično vreme, kada su kultura i umetnost zaista nešto značile u tadašnjem društvu. Svakako da televizijski medij i danas pruža veliki spektar izražajnih mogućnosti, ali su potrebe društva, godinama kreirane istim tim medijem, postale drugačije. Bilo bi sjajno napraviti TV operu, jer opera tako dobija na dinamici, pozorišna statika se neutralizuje, a postaju moguće i vizuelne igre detaljima, čime je muzici omogućeno još precizinije vizuelno objavljivanje.

Susret i razgovor sa Isidorom Žebeljan zaokružili smo jednim uobičajenim pitanjem o njenoj sadašnjoj umetničkoj preokupaciji. Rekla je da ne voli da govori o "poslovima i muzikama koje su u fazi "istraživanja", ali da će otkriti samo to da se bavi "novim narudžbinama" pristiglim iz Engleske, Holandije i Nemačke.

Pred njom je, dakle, još jedan bogat, uspešan i buran stvaralački period.

Isidora Žebeljen kompoziciju je studirala na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu u klasi Vlastimira Trajkovića. Od 2002. godine profesor je kompozicije na istom fakultetu, 2004. dobila je prestižnu Mokranjčevu nagradu, a 2006. izabrana je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti.