Muzika kobiline glave

Janoš Vrabel iz Čoke jedini u zemlji izrađuje kobzu i njenjare zvane kobilina glava i slepačka violina.

Tekst: Bogdan Ibrajter
Fotografije: Milan Melka

Srbi koji žive u Mokadu, Lurevu i Siget Sentmartonu, selima u Mađarskoj na dunavskom ostrvu Čepelu, očuvali su njenjare, drevni narodni muzički instrument. Ponekad se uz zvuke njenjara vesele na kućnim zabavama. Njenjare nazivaju još i kobilina glava i slepačka violina. U njih su u prohujalim vremenima svirali muzikanti po pustarskim čardama između Kečkemeta i Segedina, a gotovo na svakom salašu u severnom Potisju bile su po jedne njenjare.

Janoš Vrabel, slikar iz Čoke u Banatu, jedini je majstor u zemlji koji izrađuje stare muzičke instrumente – njenjare, gajde i kobze. Vrabel je svestran čovek. On je i slikar, drvodelja, livac, grnčar, istraživač... Kuća Vrabelovih je u jednoj tihoj uličici utonuloj u zelenilo. Sva je od odaja, ateljea i majstorskih radionica. Na zidovima u kući visi mnoštvo gajdi, majušnih kožnih mehova, kobzi, njenjara, viola, kravljih rogova koji duvanjem proizvode zvuke dudurikanja. Janoš zna da uštavi jareću kožicu, ima grnčarski točak, minijaturnu peć za keramiku, tezgu za drvodeljstvo, priručnu livnicu, a na policama je bezbroj najraznorodnijeg alata. On pravi grnčarske lonce, rezbari šljivove štapove narodnim šarama, u njih sipa rastopljen mesing i olovo, pa ih kasnije oblikuje za karabe i prdaljke na gajdama. Na pastirskim štapovima je ponekad čitava pastorala sa astralnim telima, tornjevima, đermovima, ovcama i pastirskim psima pulinima sve od mesinga, savršene izrade. Pored gajdi, kobzi i njenjara Vrabel je izradio i desetak čela, kao bure veliki kontrabas, razne doboše, svirale, tamburice-bisernice, samice, citre, i u sve ove instrumente ume da svira.

- Pravim sve vrste gajdi: baranjske, levčanske, vlaške, erske, makedonske, mađarske, mokrinske krupne troglasne gajde, dvonjke, sopile. Dakle, sve vrste gajdi koje se koriste na Balkanu i panonskim prostorima. Svojevremeno sam sa Jožefom Kozakom, najboljim peštanskim gajdašem i čovekom koji o gajadama najviše zna, proputovao Banat, Baranju, Pomoravlje, Homolje, Bosnu i Mađarsku. Prikupljali smo podatke o ovom muzičkom instrumentu. Gajde su stari, pomalo đavolji muzički instrument. U dubljoj starini gajde nisu služile za muziku i veselje, već su ih koristili da njenim zvucima rasteraju zle i nečiste sile. Kad bi pastiri u proleće isterivali stoku na pašu, uvek bi jedan s gajdama išao ispred stada i zvucima rasterivao demone. I danas u Rumuniji pastiri ispred ovaca idu s frulom i tilinkom. Dokazano je da gajde daju tonove i zvuke visokih frekvencija, pa od njih beže čak i vukovi! Nekada su kod Mađara gajdaši bili uglavnom pastiri, a kod Srba mlinari. Stari mlinari su znali da se nečiste sile javljaju u gluvo doba oko vodeničnog kola, kod glavne osovine na vetrenjači i suvači, mlinu na suvi pogon. Zato su tamo za utuk služile gajde. Mešina gajdi je od kozje kože, a koza je pomalo đavolska životinja. Otuda se često na gajdama, na spoju mešine i karabe, nalazi od drveta izrezbarena đavolova glava "s rogovima". 

I piskovi na gajdama su se nekad pravili od zove ili bazge. A zova je demonsko drvo. Zova, koza, đavo... Romi se boje đavola. Ima na stotine Roma sjajnih tamburaša, a nisam video nijednog Roma da svira na gajdama. Gajdaš je, kažu, u dosluhu s đavolom!... Ako gajde s naduvanim mehom okačiš o klin na zidu, one "same sviraju". To se dešava zbog razlike atmosferskog pritiska. Otvoriš vrata, a gajde ječe! Stari su šaputali: "Đavo svira u gajde" – kazuje Vrabel.

– Njenjare su komplikovan instrument. Niti su tambure, a nisu ni violina. Nalikuju kobilinoj glavi. Imaju žice kao violina, a umesto gudala muzikant okreće ručicom točkić koji dodiruje žice. Na telu njenjara umesto dirki su drveni čepovi-klapne. Točkić, žice i klapne proizvode zvuke "nje-nja-nje-nja", pa otuda naziv njenjare. Nazivaju ih i slepačka violina. U prošlosti su slepi ljudi s njenjarama obilazili panonske salaše. Njih je obično vodila devojčica. Svirali su za komad hleba, parče slanine ili za novac. Niko ih nije odbijao, jer su slepi njenjaraši imali i magijsku ulogu. Oni bi posle svirke u kokošinjcu štapom dodirivali živinu po turu "da nosi više jaja", obilazili bi s njenjarama oko salaša da rasteraju nečastive, ili bi nožem u kuhinji prekrstili šolju s mlekom "da neko kravama iz vimena ‘ne ukrade’ mleko". Salašari su verovali da slepi njenjaraši donose sreću. Njenjarama je svirano pastirima, čikošima i bećarima na pustarskim čardama, ali su one u panonskim krajevima uglavnom bile salašarski instrument. Na udaljenim salašima njenjare su svirale zimi prilikom veselja, svinjokolja i kad dođu komšije da probaju novo vino. Za izradu tela njenjare koristim orahovo drvo i jelovinu, a točkić pravim od divlje kruške, jer ima tvrdo i gusto stablo. Evo, pogledajte njenjare. Zaista liče na glavu kobile. Zna se da su Rusi od konjske lobanje pravili balalajke... Ja i moji sinovi Mišika i Jančika smo jedini svirači na njenjarama u našoj zemlji. Ali omladina, mladi muzičari i školska deca, vraćaju se etnomuzici – iznosi Vrabel.

– Kobze su – nastavlja on – žičani instrument. Nalikuju lauti, a lauta nisu. Ovaj stari muzički instrument poreklom je iz Azije. Srodan je arapskom lautu (el ud), sazu i bosanskoj šargiji, jedino što kobza ima kraći vrat koji iznosi tek petnaest santimetara. Kobzu kao muzički instrument na raznim veseljima još koriste Mađari koji žive u Moldaviji. Tamo je i sačuvano nekoliko unikatnih primeraka starih kobzi. Ja sam počeo da ih izrađujem na osnovu literature. Za izradu kobzi koristim orahovo i jelovo drvo.

Janoš Vrabel je uzeo njenjare, zasvirao, i začas vreme vratio sto godina unazad. Salaš, đeram, usamljena čarda, pa beskrajna pusta, kojom, na zov "kobiline glave", u galopu tutnji ergela konja...