Kuba

Burna i teška istorija, mešavina rasa i naroda, socijalizam, izolacija, nepristajanje, sukobi sa jednim delom sveta i saglasje sa onim drugim..., siromaštvo, upornost... kubanske cigare, muzika svuda i u svakom trenutku i nadasve široki osmeh na licima...

Tekst i fotografije: Miloš Rajković

Pripremajući se za put na Kubu po prvi put, kao i svaki Evropljanin spakovao sam letnje stvari, nešto znanja i poveću količinu, ispostavilo se, predrasuda. Predrasude i neznanje pokazale su, doduše, i službenice na čekingu aerodroma "Šarl De Gol" u Parizu upornim insistiranjem da im pokažem vizu za ulazak u ovu državu. Mukotrpna objašnjavanja o tome da građanima Srbije viza nije potrebna, trajala su do zadnjeg časa, pa sam bukvalno utrčao u avion koji je jedanaest sati leteo do Havane.

Po sletanju kratka, jednostavna procedura i moja pluća su udahnula tropski vazduh, pomešan s duvanskim dimom sveprisutnih kubanskih cigara. A onda Havana... Ma koliko bili spremni za prvi susret sa ovom zemljom, iznenadi vas pre svega intenzitet boja, mirisa, ukusa, zvukova. Ili jednostavnije - intenzitet života...

Već na putu od aerodroma do centra Havane, primećuje se da je Kuba rajsko ostrvo na kome je život snažniji nego na drugim mestima. Temperatura od oko 25 celzijusa uobičajena za početak novembra i vlažnost vazduha od oko 77 odsto, zahtevaju nekoliko sati adaptacije, ali to vreme se skraćuje prisećanjem na vremenske prilike u Evropi iz koje smo stigli.

Hotel Nasional, koji su tridesetih godina prošlog veka podigli Amerikanci centar je u kome se okupljaju stranci, uglavnom poslovni svet i diplomate, ali i kubanska elita, pa sam u njemu imao prilike da vidim ministra Raula Kastra kako mirno pije kafu s dvojicom saradnika koji očigledno nisu bili telohranitelji. Njih, ako je i bilo, bili su apsolutno neprimetni. A ja sam ih, eto predrasude, očekivao celu četu.

Ispred hotela se susrećete s nezaobilaznim taksistima i onim u medijima toliko puta viđenim automobilima, uglavnom američke proizvodnje, iz četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka, ali i s najnovijim modelima, uglavnom mercedesa. Ti stari automobili, koji su, pored cigara, ruma i muzike, postali gotovo simbol Kube u stvari polako nestaju. Veliki broj njih je preuređen, kao u brojnim emisijama o automobilizmu koje se vrte na satelitskim TV kanalima, obojen metalik farbom, s dodatim niklovanim delovima, novim enterijerom...

U početku smo se snalazili za delove – priča mi jedan taksista, a onda smo koristili, prilagođavali, delove ruskih automobila pa čak i poljoprivrednih mašina. Kada je i toga nestalo, oni koji su mogli da dođu do delova počeli su da restauriraju automobile, a oni koji nisu imali delove vozili su ih dok ovi definitivno ne bi stali. Zatim bi ih podigli na nešto, skinuli točkove i ostavljali ispred kuća. Ali da se od njih odvoje, nisu hteli.

Najjeftiniji i najbolji taksi u Havani je državni, s belim relativno novim ladama. Tura od hotela Nasional do centra Havane košta između dva i dva i po kubanska pesa (za sto dolara dobija se osamdeset pesa). Ista tura u restauriranom oldtajmeru sa spuštenim krovom košta i do pet puta više. A da je ugođaj, jeste...

I onda Havana Vijeha, stara Havana. Susret svetova, susret života, utisak tako snažan da zastaje dah. Arhitektonski preovlađuje španski kolonijalni stil. Fasade su uglavnom zapuštene, a na mnogim, pretežno stambenim zgradama, nema prozora. Valjda i nisu neophodni. Siromaštvo kakvo se retko gde može sresti, ali siromaštvo koje životu ne može ništa. Salsa se čuje na svakom koraku, uprkos svemu, lica su nasmejana... U početku mislite da su ti osmesi odbrana od teškog života, možda grč, način da se teškoće lakše podnesu... Ne, to su osmesi onih koji se raduju životu, tom i takvom u tom trenutku – o sledećem se ne brine. Osmeh bi trebalo da bude osnovni simbol Kube. Znam da je to teško shvatiti, ali je tako. Malo paelje s pasuljem i eventualno ribom, čaša ruma, muzika i eto života...

Kako početkom novembra na Kubi borave mahom turisti penzioneri iz Evrope i Kanade, u prilici ste da ih uporedite s domaćinima, vršnjacima. I šta vidite – Kubanci izgledaju znatno bolje iako su, po našim merilima, imali sto puta teži život.

Kad se oporavite od prejakih utisaka vidite da su Kubanci izuzetno lep i zgodan narod. Uglavnom mulati, Španci i Afrikanci koji su, pomešani, stvorili zadivljujuću mešavinu. I žene i muškarci u svim nijansama puti, dugih udova, vretenastih mišića, apsolutno uspravnog držanja i gracioznog hoda kakav se nigde ne može videti. Možda su zbog toga toliko talentovani za mnoge sportove u kojima postižu vrhunske rezultate. O plesu i da ne govorimo.

A onda muzika, svuda, u svakom trenutku. Osušena tikva napunjena semenkama, gitara, bubanj, bilo koja kombinacija, i eto radosti, eto izazova za zanosni pokret tela... I preko dana, a posebno uveče, u većini restorana svira živa muzika koja privlači kao magnet. Kako je većina namenjena turistima to je uglavnom repertoar "Buena Vista Social Club", Raja Kudera, koji je kubano zvuk učinio planetarno popularnim.

Ukratko i o istoriji. Početkom 14. veka Kolumbo je otkrio ostrvo, danas poznato kao država Kuba. Od tada pa do 1909. g. Kuba je bila kolonija Španije, Britanije, Francuske i SAD. Godine 1909. kubanski general Gomes oslobodio je zemlju i formirao vojnu upravu. Do 1959. godine više puta je menjan vojni i politički režim. Fidel Kastro Ruis 1959. formirao je socijalističku republiku, 1962. dolazi do kubanske krize zbog raketnog naoružanja koje je SSSR stacionirao na Kubi. Amerika je, zajedno s većinom evropskih država, blokirala sve vidove saradnje s Kubom. Iste godine, posle dogovora Kenedi–Hruščov rakete su povučene, ali je ekonomska blokada ostala do danas.

Bez upuštanja u politiku, treba napomenuti da uprkos tako dugotrajnim sankcijama Kuba živi i postiže rezultate koji su strancima teško shvatljivi, bar površinski gledano. Trideset pet odsto Kubanaca je fakultetski obrazovano, 85 odsto ih ima srednjoškolsko obrazovanje, nepismenih praktično nema. Nema ni neizlečivih zaraznih bolesti, socijalno i medicinski nezbrinutih. U nekim granama medicine, po rečima jednog našeg uglednog profesora s Beogradskog medicinskog fakulteta, kao što su regenerativna, biomedicina, transplantacije, pojava i lečenje nekih kardiovaskularnih oboljenja i kancera, psorijaza i vitiliga, Kuba je petnaestak godina ispred ostalog sveta. Profesor to objašnjava talentom i činjenicom da na kubansku medicinu svetska farmaceutska industrija nema uticaja.

Kubanci su i veoma informisani. Kako su druželjubivi i prilično dobro govore engleski zapanjujući je broj onih koji na informaciju da dolazim iz Srbije konstatuju da, eto, više nije Serbija end Montenigro nego samo Serbija. Diskutuju na najrazličitije teme, o politici najviše uprkos našoj predrasudi da se plaše da o tome razgovaraju sa strancima. I tu je raspon ogroman od "slobodni smo, ovde niko ne radi pod prisilom i, napredujemo polako i osvajamo korak po korak" do: "od dvanaest miliona Kubanaca svi rade za Kastra i njegov socijalistički eksperiment, jedan od toga živi sjajno a ostali su u siromaštvu".

Ono što pada u oči jeste činjenica da niko, ama baš niko, ne može da predvidi budućnost Kube posle Kastra. Ali time se, čini se, previše i ne bave...

Stranac je za Kubance potencijalni izvor prihoda. Prodaja cigara, suvenira, preporuka restorana ili pronalaženje taksija i bezbroj drugih načina, ali uglavnom šarmantnih, da se dođe do nekog pesa. Kad shvatite da su cigare koje ste upravo kupili gotovo iste kao original, ali to ipak nisu, gotovo i da se ne ljutite. Naš čovek uvek ima izgovor: "Ma šta ima veze, ionako sam ih kupio da ih poklonim prijateljima. Baš oni znaju šta je originalna kubanska cigara, 'ajde molim te!"

A cigare su jedan od najznačajnijih izvoznih artikala Kube. Imao sam priliku da posetim fabriku "H. Upman" koja se nalazi u centru Havane. Trista pedeset radnika dnevno proizvede 25.000 cigara različitih vrsta, od najkvalitetnijeg kubanskog duvana. Sve cigare se rade ručno, uvijanjem dva lista duvana koji se obmotavaju trećim. Celokupna proizvodnja se izvozi.

Tompusi, kako se popularno nazivaju kubanske cigare, izazov su za turiste. Ako ih kupujete u prodavnicama boljih hotela, ili aerodromskom djutifrija koštaju od 8 do 50 dolara po komadu. Ukoliko ste uvereni u svoju sposobnost da prepoznate original možete se upustiti u alternativne načine nabavke gde se 50 komada u drvenoj kutiji može kupiti za 50 evra. Uteha je da se, i ovako i onako, sve popuše.

Nekako odmah iza cigara i ruma idu proizvodi s likom Ernesta Če Gevare. Lik čoveka koji je postao simbol revolucij(a)e moguće je videti na svakom mestu, od fasada velikih zgrada, do majica, privezaka, zastavica i ko zna čega sve još, što se nudi i dobro prodaje. Mislim da nijedan lik u istoriji nije bolje iskorišćen u marketinške svrhe od Čeovog. Posebno dobri kupci su mladi koji, verovatno, njegovim likom šalju poruku na nepristajanja. Na šta? Nema veze na šta, na bilo šta... Od suvenira tu je i nakit od crnog korala koga nema nigde osim na Kubi, i ručno rađeni predmeti od drveta, među kojima ima i onih koji se mogu meriti sa ozbiljnim vajarskim radovima. Samo treba pažljivo tražiti i dugo se i uporno cenjkati.

Posetiti Havanu a ne videti Varadero, najpoznatiji kubanski turistički centar, zaista bi bila šteta. Postoje brojne mogućnosti, od odlaska do 140 km udaljenog grada, spomenutim oldajmerima sa otvorenim krovom, do minibuseva čiji najam košta dvadesetak pesa po čoveku, a za veću autobusima čija je cena još niža.

Varadero je gradić s kompleksom savremenih, luksuznih hotela na samoj obali. I tu je suština, ta obala, ta kilometrima duga plaža je nešto od čega zastaje dah. Beo pesak, svetlozeleno more i nebo Kariba. Dok vam vetar s mora bije u lice, zagledani u talase upitate se na čas da li je taj prizor koji gledate stvaran... Temperatura vazduha je početkom novembra tridesetak celzijusa, temperatura mora dvadeset šest, dvadeset sedam. Rajsko mesto. Zato i prednjači u ponudi turističkih agencija iz celog sveta. Jedan iskusni turistički radnik mi je rekao da je to najlepša plaža na svetu. Sklon sam da mu verujem...

Kuba, misao na odlasku... Burna i teška istorija, mešavina rasa i naroda, socijalizam, izolacija, nepristajanje, sukobi s jednim delom sveta i saglasje sa onim drugim, siromaštvo, upornost.

Opredeljujem se ipak za život, jači od svega, život podržan karipskim blagodetima, život kao najveću silu kojoj se teško šta može suprotstaviti, život koji je nemoguće zaustaviti. Posebno kad mu je, uprkos svemu, osmeh, široki osmeh, zaštitni znak...