Žrtvujem svoju veliku radost

Ja sam glumac, a ne političar koji preko ove svoje funkcije gleda neku buduću afirmaciju i, kao umetnik, radujem se kad vidim da svet prepoznaje naše kulturne vrednosti i Srbiju kao neraskidivi deo Evrope, kaže za "Nju Rivju" Vojislav – Voja Brajović, glumac, ministar kulture u Vladi Republike Srbije

Tekst: Radmila Stanković
Fotografije: Vukica Mikača

Moglo bi se reći da je za svoj 58. rođendan (na svet je došao 11. maja 1949. godine u Beogradu) dobio najobimniji poklon – 15. maja ove godine postao je ministar u Vladi Republike Srbije. Predložio ga je predsednik Srbije Boris Tadić, mada nije član Demokratske stranke.

Tako je ovaj uspešan i veoma popularan glumac na putu da svoju glumačku karijeru kruniše još jednim značajnim poslom koji već pokazuje prve rezultate.

Manje je poznato iz biografije junaka nekoliko stotina predstava, desetine filmova i televizijskih serija i legendarnog Tihog iz najdugovečnije srpske serije "Otpisani", da je imao šest meseci kad su mu oca, visokog oficira JNA, odveli u zatvor. Majka je ostala da brine o njemu i njegovom tri godine starijem bratu. Lako je pretpostaviti da je Vukota Brajović "stradao po i-beu", kako se onda govorilo, što će reći da je zgrešio na osnovu zloglasne Rezolucije Informbiroa koja je označila kraj prekida odnosa sa tadašnjim SSSR-om. Voja je odrastao u Valjevu i tamo ga i danas zovu Vojkan. Kaže da mu je najteže kada tamo gostuje:

"Uvek najveću tremu imam kad gostujem u Valjevu. Ni mojim tamošnjim drugovima nije svejedno. Ja ne bih da njih izneverim, a oni strepe da ja nešto ne omanem." 

Šta ste, kao ministar kulture, najpre sagledali kao problem u srpskoj kulturi. Ne mislimo, pri tom, na minimalna sredstva koja su za kulturu izdvojena iz budžeta, što je kulturna javnost primila kao veoma loš potez ove Vlade.

– Ja sam već decenijama angažovan u kulturi i mislim da sam umeo da sagledam sveukupnost problema. Danas mi se čini da je najveći problem neadekvatan sistem vrednosti, da je to neshvatanje države o značaju nauke, prosvete i kulture, svejedno je kako ćete ih poređati. Ta tri segmenta su najvažnija za društveni napredak jednog društva, za povećanje civilizacijskog nivoa življenja. Mi smo svest o tome davno počeli da gubimo i rekao bih da je poslednjih petnaestak godina to činjeno namerno, ne bi li se lakše manipulisalo ljudima. Svih proteklih godina, kao glumac, kao upravnik pozorišta, kao član raznih gradskih foruma kulture, uvek sam pred sobom imao osnovni cilj – kako postaviti umetnika na pravo mesto da bi više doprineo.

A kad je o budžetu reč, moj zadatak kao člana Vlade jeste da kolegama ministrima utuvim: nemojte da mislite da ćete tom mrvicom više iz budžeta, ako je ne odvojite za kulturu, spasiti državu. Naprotiv, uništićete celokupnu politiku Vlade ako se ne osvrnete na ono što je kapital duha, duševna hrana.

Proteklih meseci ste imali i živu diplomatsku aktivnost, kako se to obično govori za ministre spoljnih poslova. Susretali ste se s brojnim ambasadorima, evropskim stvaraocima, umetnicima, s predstavnicima Uneska... Jedan veliki umetnik je na kraju razgovora s vama rekao prevodiocu: "Blago narodu koji ima takvog ministra kulture!" Šta su najčešće zablude koje im razbijate?

– Ne vidim da više ima zabluda, bar ne kod sveta s kojim se susrećem. I tom, da kažem velikom svetu, odavno je jasno da je po evropsku kulturu bila velika greška što su nas u jednom trenutku izolovali, stavili u kavez. Za nas je pak velika greška ako mislimo da smo dovoljni sami sebi. U ovom periodu, otkako sam ministar, razgovarao sam sa četrdesetak ambasadora koji su nudili saradnju i to mi greje srce. Ja sam glumac, a ne političar koji preko ove svoje funkcije gleda neku svoju buduću afirmaciju, i kao umetnik se radujem kada vidim da svet prepoznaje naše kulturne vrednosti i Srbiju kao neraskidivi deo Evrope. Dobili smo velike komplimente jednog Terija Dejvisa, generalnog sekretara Saveta Evrope, ili Jana Figela, koji su veoma bitni u ovom trenutku za naše predstavljanje Evropi, i mislim da ovo Ministarstvo čini najviše što može da uspemo na evropskom putu u budućnost. To podrazumeva i sadržajne odnose s Uneskom, sa Unmikom, i sa svima kojima treba objašnjavati od kakvog je značaja borba za našu kulturnu baštinu i vrednosti.

Igram tri Šekspira, jednu predstavu Biljane Srbljanović, jednu Milene Marković, u Ateljeu 212 sa Draganom Nikolićem igram u komadu "Posetilac", sjajnog pisca Eriha Emanuela Šmita, u Zvezdara teatru sa Milicom igram u predstavi "Pogled u nebo", u Beogradskom dramskom pozorištu igram u komadu "Vila Sašino", koji je napisao i režirao Goran Marković.

Kako se sada ponašaju kolege kada ste zajedno pre ili posle predstave, koriste li činjenicu da ste ministar da vam na nešto skrenu pažnju?

– To mi jako koristi. Ljudi su sada u mom prisustvu aktivniji, kad smo zajedno rekao bih da više uključuju moždane vijuge i usmeravaju ih ka nečemu što je racionalno i što može da doprinese da nam ukupna situacija u kulturi bude bolja. Pogotovu kad je reč o Zakonu o kulturi.

Kad već govorite o Zakonu, šta je to što smatrate njegovim najznačajnijim doprinosom sređivanju situacije u srpskoj kulturi?

– Ne mislim da smo napravili najbolji Zakon, ali uz sve predloge koje smo dobili, on može da bude veoma dobar. Znate, moja životna deviza je da nije problem ako čovek padne. Problem je ako se digne i ne nastavi dalje. Nema šta da traži na zemlji. Tako je s ovim Zakonom koji je, mogu slobodno reći, prvi veliki i ozbiljan posao koji je ovo ministarstvo uradilo. I veoma su nam dragocene primedbe koje smo dobili i koje smo usvajali. Osećam se dobro kada me ispred Ministarstva sretnu amateri iz Iriga koji me osećaju kao nekog svog koji može da ih razume i trudi se da im pomogne. A to se svakodnevno događa.

Institucije kulture sada po ovom Zakonu mogu da budu privatizovane i privatne. Mislite li da će to ići bez problema?

– Sve što se bude privatizovalo, neće smeti da menja delatnost. Dakle, nema šanse da neko kupi bioskop, a da ga pretvori u magacin ili kockarnicu, svejedno. Metropoliten opera u Njujorku je privatna, ali predsednik Upravnog odbora je predsednik Ustavnog suda SAD. Prema tome, država može, ima prilike da brine o očuvanju tako značajnih ustanova koje su u privatnim rukama. Ili, ako neko donira neku ustanovu, to ne znači da je dao novac da bi pevala njegova omiljena pevačica, ili plesala njegova omiljena igračica. Nije smisao privatizacije ili donacije u tome, nikako. I ne treba se toga plašiti, jer umetnost je jača od svega.

U javnosti je dosta pisano o Narodnom muzeju Srbije, naročito povodom selidbe njegovih slika u vreme dok bude trajalo renoviranje. Kako vi gledate na taj slučaj?

– Nedavno sam bio u Narodnom muzeju i ne mogu da se načudim da to blago decenijama stoji sklonjeno od očiju javnosti. To je za mene šok. Dovoljno je što sam video samo pet slika, koje su uradili Pikaso, Dega, Van Gog, Gogen, Matis, a koje zaslužuju da budu u nekoj galeriji i da ih ljudi svakodnevno gledaju. Zar nije pametno da se samo tih pet slika negde izloži dok se Muzej renovira? Učinićemo sve da neke slike iz Muzeja budu izložene kao stalna postavka, dok bude trajala ta višegodišnja rekonstrukcija. Za mene je to važnije od svake druge priče o ovoj instituciji.

Umetnici će vam sigurno biti zahvalni što ste izveli akciju dodeljivanja posebnih priznanja onima koji, na primer, imaju velike zasluge, a mizerne penzije?

– Poenta je u tome da država ispravi nepravdu prema istaknutim umetnicima koji su godinama radili i koji danas nemaju od čega sebi da kupe lek. Tih 50 hiljada dinara koliko će dobijati uz svoju penziju, učiniće im, ipak, život snošljivijim i lakšim. Ta akcija je započeta prošle godine i smatrao sam da mora da se finalizuje, da ne bi bilo – što naš narod kaže – "obećanje ludom radovanje".