Odgovornost je druga strana slobode

U knjižarama se ovog proleća pojavio najnoviji roman Sretena Ugričića – Neznanom junaku.

Tekst: Mila Milosavljević

Na srpskoj književnoj sceni Sreten Ugričić slovi za autora koji ima specifičan stil pisanja, u kojem vešto uklapa komponente fikcionalnog i nefikcionalnog, književnog i esejističkog. Ugričićevo pismo karakteriše i postmoderno poigravanje jezikom i formom, a uz to, reč je o piscu koji je jedan od najangažovanijih na ovim prostorima. Romanom Neznanom junaku, u izdanju Lagune, Ugričić odgovara "obavezi da se razmišlja o tome šta je, zapravo, Srbija posle svega što se desilo“. Jezik je besprekoran i pruža pravo uživanje čitaocu (i pored sveprisutnog bola, gotovo očaja, koji su sabijeni u tri stotine stranica). Na koricama Ugričićevog romana zapisano je: "Sasvim je drugo pitanje kako će javnost u Srbiji koja uporno odbija da misli Srbiju, dočekati jednu ovako beskompromisnu knjigu o Srbiji i to iz pera upravnika jedne tako važne nacionalne institucije kao što je Narodna biblioteka Srbije" .

Ova knjiga kao i sve Vaše prethodne sadrži i neke elemente astronomije…

– Astronom sam na taj način što živim u Srbiji, ali, ako je tačna ona uzrečica da su Srbi nebeski narod, onda mi nemamo istoriju, nego astronomiju. Bavim se našim narodom, njegovom budućnošću, što je na izvestan način astronomija.

Godina dešavanja radnje vašeg romana je 2014. Zašto ste odabrali baš to vreme?

– Roman je smešten u 2014, toliko blisku budućnost da je ona skoro sadašnjost, ali, preneseno, to je metafora bliske prošlosti. Raspon radnje romana je čitavih sto godina, od Sarajevskog atentata zapravo. Narednih sto godina predstavlja zapravo neprestanu proslavu tog događaja.

Zbog čega Vam je taj događaj toliko važan?

– Taj događaj je jedan od centralnih događaja nacionalne mitologije. On je reinkarnacija događaja iz 1389. godine, a princip je reinkarnacija Obilića. Pošto sam u ovom romanu pokušao da preispitam svu romanesknost i kompleksnost tih osnovnih postulata našeg nacionalnog bića kao što su ti junaci koji postoje ili ne postoje i ima ih i nema ih. Ne znam da li znate za podatak da u našoj istoriografiji ne postoji nijedna konkretna zabeleška o postojanju viteza koji se zvao Obilić. Nema nijednog konkretnog traga o postojanju jednog takvog junaka. Dakle, postoji i ne postoji – i stalno se inkarnira. Drugi motivi su naravno latinica ili ćirilica, ili oni motivi stalnih predrasuda, kao što je na primer, odnos prema Rusima, koji je preterano emotivan, zatim odnos prema religiji, status crkve i patrijarha u našoj zajednici koji su usađeni u osnove naše nacionalne mitologije.

Mit o neznanom junaku je zastupljen kod mnogih naroda… Kako ste se Vi odlučili da se njime pozabavite?

– Većina motiva je naravno preuzeta. Mit o neznanom junaku je takođe preuzet. Zato je podnaslov ovog romana "nefikcija". Mada, ja zapravo ništa nisam izmislio. Većinu tih informacija slušam svakodnevno, na radiju, na televiziji, u razgovoru s komšijama, prijateljima, učimo ih u školi. Dakle, ništa nije izmišljeno. Sam neznani junak postoji u nacionalnim mitovima. Većina naroda poznaje taj mit. Neznani junak je došao iz naroda da se, kao neznan žrtvuje za svoj narod i naciju. Ovde je taj mit preokrenut, upravo zato što se junak bori protiv takvih mitologija, jer režim vlada upravo zahvaljujući tim takvim mitovima.

U zanimljivom kolažu Vašeg dela dotičete i fenomen telepatije.

– Neznani junak i glavna junakinja su u telepatskim odnosima na svoj način protiv režima. Većina ljudi pretpostavlja da telepatija ne postoji i da je to vid komunikacije koja ne postoji, ili bar nije dokazana. Ali, oni koji su bar jednom u životu bili zaljubljeni znaju da je telepatija vrlo moguća. Taj odnos je po mnogo čemu telepatski odnos. Samo čitanje je telepatski odnos. Svaka komunikacija je alternativna u odnosu na dominantnu. Zaljubljenost ima elemente telepatskog komuniciranja. Sve to su metafore pokrivene ovim motivom. Takođe, molitva je vrsta telepatije, odnos prema Bogu je takođe telepatija. Data je ta milost da se iskreno moli, i to nije nimalo fikcionalno, izmišljeno i potrebno za neko dokazivanje.

Među težim pitanjima na koje ovde dajete odgovor jeste večito bolno pitanje identiteta.

– Svaki identitet je fikcija. On je uvek neka vrsta metafore. Svaki identitet uvek i jedino služi da bi vas situirao u određenom poretku, da biste vi pronašli svoje mesto i funkciju da bi se poredak reprodukovao. Pošto poreci imaju različite nivoe, onda se mi krećemo, kao sa orbite na orbitu, s jednog identiteta na drugi. Najveća je greška ako poverujemo da su identiteti nešto što je čvrsto, što je stvarno, ono što je prirodno dato i zauvek postojeće. Ako ne razmišljamo dublje, uglavnom mislimo da su neke stvari večne, da su duže od svakog ljudskog života, poput jezika na primer. Tokom našeg života mi možemo da promenimo nekoliko država i državljanstava, jezici se pred našim očima rađaju i nestaju, transformišu. Osnovno upozorenje u ovom smislu je ne podleći manipulaciji, ne podleći varki. Jedini identitet koji bih ja prihvatio ako moram jeste identitet odgovornosti.

Zašto baš odgovornost?

– Zato što je odgovornost druga strana slobode. Samo onaj ko je slobodan može biti odgovoran. To znači da ako ne postupate odgovorno vi sami sebi ukidate slobodu. U te identitete koji su vam ponuđeni na dlanu, u svom okruženju, vi se u stvari odričete slobode. Zato bih za jedini mogući identitet prihvatio samo odgovornost. Ljudi nisu činjenice, već ljudska bića. Činjenice su u nekom vremenu vrlo podložne izmeni svoga statusa. Ono što je pre sto ili pet stotina godina bilo činjenica, danas više nije. Potpuno je suludo verovati da ti je identitet zadat kao neka prirodna nužnost.

U ovoj knjizi, kao i u Vašim prethodnim delima, vešto se poigravate žanrovima. Roman je pun nefikcijskih primera koji potvrđuju igru različitih žanrova i našeg stvarnog života. U jednoj od Vaših prethodnih knjiga tema je bila – Jugoslavija.

– Jedno od mojih omiljenih poetskih sredstava je – ponavljanje. U tom romanu koji je pisan krajem osamdesetih, postoji jedna rečenica: "Jugoslavija je divna zemlja. Šteta što je nema". U to vreme, krajem osamdesetih, ko god je želeo da vidi mogao je da vidi da date zemlje više nema. Ta rečenica, koliko god bila provokativna ili autošovinistička bila je vrlo istinita. Ona mi je poslužila kao lajtmotiv i za ovu knjigu.

Roman ima više slojeva, a pored ostalog može da se čita i kao ljubavni roman ili tačnije roman o ljubavi.

– Ja sam verovao da o tome pišem veoma uzdržano i apstraktno. Ali, po reakcijama čitalaca koje dobijam, to je tekst koji je nabijen emocijama i koji uspeva da prebaci rampu i uverljivo prenese tu poruku. To doprinosi knjizi, tekstu. Važno je da je ljubav zapravo ovde glavni sastojak koji čini ceo zaplet. Ljubav je kao i umetnost, i samo tu možemo da se osećamo kao da nismo u inostranstvu, da nismo zalutali, da smo među svojima i da se dobro razumemo.

U biografiji Sretena Ugričića zapisano je: "Pisac, filozof, konceptualni umetnik, astronom. Upravnik Narodne biblioteke Srbije. Živi u inostranstvu. Život je inostranstvo. Umetnost je domovina." Knjige: Upoznavanje s veštinom, priče o ženama i metafizici, 1985; Neponovljivo, neponovljivo, četvorojevanđelje postmodernog romantizma s komentarima, 1987; Maja i ja i Maja, roman o odrastanju, 1993; Stance (u koautorstvu s Branislavom Dimitrijevićem), monografija o slikaru Mileti Prodanoviću, 1996; Infinitiv, studija o jednom izmišljenom savremenom američkom filozofu, 1997; Bog jezika i druge priče, priče o malom i velikom Hristu, 2000; Večeras u Emausu, izabrane priče, 2003; Razlozi za oproštaj, tri eseja (predavanje održano u Vukovaru) 2006; Uvod u astronomiju, ogledi o statusu uobrazilje i odgovornosti u Srbiji, 2006.