U svet u najboljem svetlu

Paviljon Srbije na svetskoj izložbi u Šangaju za prva dva meseca posetilo je više od milion posetilaca. To je i prilika da se podsetimo prvih nastupa Kraljevine Srbije na svetskim izložbama: u Anversu 1885, Parizu 1889. i 1900. i na Balkanskoj izložbi u Londonu 1907.

Tekst: Jovo Simišić
Fotografije umetničkih predmeta: Narodni muzej u Beogradu
Foto dokumentacija Politikinog Zabavnika

I pre sticanja pune nezavisnosti, Srbija je sredinom XIX veka dobila nekoliko poziva da učestvuje na velikim međunarodnim sajmovima i izložbama. Takav jedan je došao iz Beča 1857, koji je tadašnja srpska vlada odbila. Drugi poziv, 1865. za Svetsku izložbu u Parizu, koja se održavala 1867, Vlada je prihvatila. Uslovi su bili neobično povoljni. Nažalost, Državni sovjet, kao vrhovna institucija, odbacio je učešće Srbije na ovoj izložbi. Sticanjem pune nezavisnosti 1867. i međunarodnim priznavanjem na Berlinskom kongresu 1878, Kneževina, a od 1882. Kraljevina Srbija, jača svoje pozicije na Balkanu ali i u Evropi. Najmoćnije sredstvo za promociju države i svih njenih potencijala bile su i, tada veoma popularne, svetske ali i druge velike tematske međunarodne izložbe.

Prvi put na svetskoj izložbi Srbija je učestvovala u Anversu (Antverpen) u Belgiji, 1885. Iz oskudnih podataka o ovoj izložbi Žika Živulović u feljtonu u Politici 1989. piše da je na izložbi u Anversu Srbija imala izložbeni prostor od 125 kvadratnih metara, na kom su izlagala 302 izlagača i donela ukupno 157 nagrada: 17 zlatnih medalja, 40 srebrnih, 53 bronzane i 47 pohvalnica.

Svetske izložbe u Parizu

Sledeća velika prilika bila je Svetska izložba u Parizu, koju je Francuska organizovala povodom obeležavanja 100 godina revolucije, od juna do decembra 1889. Ova izložba je, pored ostalog, ostala upamćena i po tome što je tim povodom Pariz dobio Ajfelov toranj.

Poziv je stigao dve godine ranije. Takva šansa za prikazivanje domaće proizvodnje i bogate sirovinske baze i upoznavanje svetskih potrošača s najraznovrsnijim produktima – nije smela da se propusti. Malo je poznato da je Srbija u to doba imala izbalansiran izvoz i uvoz (1887. Srbija je uvezla robu u vrednosti od 36,4 miliona dinara a izvezla 36,1 milion dinara). Pored ostalog, tih godina, kada je u zapadnoevropskim zemljama uveliko harala filoksera, bolest koja je opustošila tamošnje vinograde, Srbija je bila veliki izvoznik vina i to najviše u Francusku i Švajcarsku... Pored toga, Srbija je dobila priliku da svetskoj javnosti prezentira i svoja dostignuća u prosveti i umetnosti. Vlada Milana Garašanina odmah je prihvatila poziv i Srbija se među prvim zemljama u svetu odazvala prijateljskom pozivu francuske vlade. Srbija, kao i većina drugih država, nije imala zaseban paviljon već je dobila mesto u velikoj galeriji, od 435 m², kao i 40 m² u Palati za lepe veštine, gde su posebno izlagana umetnička dela.

Svaka zemlja je dobila neuređeno mesto koje je morala, o svom trošku, da prilagodi za izložbu; postavi patos, podigne pregrade i odeljenja, da izradi sav pribor i nameštaj za izlaganje predmeta i načini fasadu. Prema pravilima Glavne direkcije izložbe, svaka od zemalja učesnica imala je da izlaže svoje proizvode samo u zasebnim odeljenjima, po grupama: za zemljoradnju, industriju, hemijsko-tehničke proizvode, opštu umetnost i lepe veštine. Držeći se toga, trebalo je da srpska izložba bude podeljena u nekoliko zasebnih odeljenja, rasutih na više mesta. Za jednu malu državu bila bi to ogromna šteta. Jednostavno bi se izgubila i ostala neprimećena u društvu velikih i moćnih država. Postojao je još jedan problem: nije bilo moguće da se u svim odeljenjima postavi jedan čovek koji bi na više jezika posetiocima mogao da daje potrebna objašnjenja. Francuska vlada je Srbiju izuzela od ovih pravila, tako da su Srbi svoje proizvode izlagali u jednom odeljenju, izuzev slikarskih i vajarskih radova, koji su izlagani u Palati lepih umetnosti. Na taj način srpska izložba je dobila izvanrednu mogućnost preglednosti i davanja ukupnog utiska.

Srpski izložbeni deo nalazio se na glavnoj liniji izložbenog prostora, čelom prema aveniji Sifren, između Grčke, Japana, Rumunije i Luksemburga. Prednji deo zgrade, sa spoljne strane, bio je ukrašen ukusno izrađenim pročeljem, u srpsko-vizantijskom stilu, od emajliranog mozaika okruženog belim mermernim pločama. Nad glavnim ulazom, sa četiri velika stuba od imitiranog crvenog mermera, stajao je u okviru od mermera beli orao, a nad njim su visoko lepršale srpske zastave.

Na ovoj izložbi Srbija je imala 1.742 izlagača koji su dobila ukupno 372 nagrade, od čega 19 zlatnih medalja, 68 srebrnih, 98 bronzanih i 187 pohvala. Prema podacima koje je izneo francuski list Goloa, svetsku izložbu posetilo je pet miliona posetilaca iz unutrašnjosti zemlje i milion i po stranaca.

Drugi put, Kraljevina Srbija je na Svetskoj izložbi, učestvovala ponovo u Parizu, 1900. I ovoga puta, poziv francuskih domaćina prihvaćen je kao dragocena prilika da Kraljevina međunarodnoj javnosti predoči svoje političke interese i državni suverenitet, ali i privredne i ekonomske mogućnosti, kulturnu baštinu i umetničke osobenosti. Obrazovan je odbor, kojim je predsedavao Svetozar Gvozdić, a po nacrtima arh. Milana Kapetanovića u Ulici naroda (Rue des Nations) na izuzetnom mestu, na samoj obali Sene, sagrađen je paviljon u srpsko-vizantijskom stilu. Na ovoj izložbi Srbija je pokazala svoje najbolje lice i širom otvorila vrata u Evropu na početku XX veka.

Za prikupljanje eksponata bilo je zaduženo Ministarstvo privrednih dela koje je, za tu priliku, angažovalo veliki broj službenika, koji su obišli gotovo sve krajeve zemlje. Svoje proizvode prijavilo je nekoliko hiljada izlagača iz cele Srbije. Posebnu pažnju na izložbi je izazvala domaća radinost, a pirotski ćilimi su od tada stekli svetsku slavu.

Posebno je bio značajan veliki odziv srpskih umetnika, koji su izložili radove s temama iz nacionalne istorije: Slikar Paja Jovanović – veličanstveno ulje na platnu "Krunisanje cara Dušana", Marko Murat – kompoziciju "Dolazak cara Dušana u Dubrovnik", vajar Đorđe Jovanović – "Spomenik kosovskim junacima"... Pored njih, svoja dela izložilo je još sedamnaest umetnika.

U vrlo oštroj konkurenciji srpski izlagači su se iz Pariza vratili s ukupno 220 visokih priznanja, i to 7 gran-prija, 35 zlatnih i 53 srebrne medalje... Najviše nagrada dobili su prehrambeni i poljoprivredni proizvodi, posebno vina i rakije. Od umetnika, Paja Jovanovć i Đorđe Jovanović dobili su zlatne medalje, a bronzana odličja pripala su Marku Muratu i Risti Vukanoviću.

Balkanska izložba u Londonu 1907.

Pored učešća na opštim svetskim izložbama, Srbija je u drugoj polovini XIX i na samom početku XX veka imala nekoliko značajnih nastupa na tematskim privrednim izložbama, pored ostalog u Beči i Pešti. O tome se mogu naći vrlo oskudni i nepouzdani podaci, koji ponekad više zbunjuju nego što objašnjavaju. Tako, po pravilu prepisivački, bez provere podataka i ulaženja u suštinu, pojedine privredne organizacije, institucije pa i opštine, iznose podatke o učešću na toj i toj "svetskoj" ili nekoj drugoj izložbi, a da nema podataka da je u tom gradu te godine uopšte i bila neka izložba.

Izuzeci su, bar što se dostupne literature tiče, Svetska izložba u Parizu 1889, o kojoj je Miloš Hadži Popović uradio detaljan "izveštaj gospodinu ministru narodne privrede" kao i knjižice "Srbija na Balkanskoj izložbi u Londonu 1907", u izdanju Kraljevskog Srpskog ministarstva narodne privrede.

Ova druga je bila i poslednja velika izložba na kojoj je Srbija nastupila pre izbijanja balkanskih ratova, a kasnije i Prvog svetskog rata. Na izložbi u Londonu, na kojoj su svoje artikle iz oblasti industrije, poljoprivrede i dostignuća iz kulture, umetnosti i nauke predstavile i Bugarska i Crna Gora, Srbija je izložila sve najbolje što je u tom trenutku imala. Posebno su bile zapažene postavke Narodnog, Etnografskog i Vojnog muzeja, ali je svakako najvažniji bio privredni deo. U pomenutoj knjižici, u uvodu, ističe se da je "Engleski izložbeni odbor, izdajući katalog o izložbi, vrlo toplo propratio odeljak o Srbiji, koji zauzima tri četvrtine te knjige, priloživši mu i fotografske slike naše izložbe. Tako je i službeno, od samog odbora utvrđeno, da je Srbija postigla potpun uspeh na Balkanskoj izložbi..."

Etnografska izložba u Petrogradu U skoro vek i po dugoj istoriji nastupa Srbije na velikim međunarodnim izložbama i sajmovima, posebno mesto pripada velikoj etnografskoj izložbi u Petrogradu 1867, u čijem je sklopu organizovan opšteslovenski kongres u Moskvi. Poziv da Srbija učestvuje na ovoj izložbi, gde je trebalo da predstavi svoje etnografsko blago, bio je zamajac koji je u zemlji promenio odnos prama narodnoj baštini. Iako je već 1844, kada je ukazom ministra prosvete Jovana Sterije Popovića osnovan Serbskonarodni muzeum u Beogradu, bilo formirano i Etnografsko odeljenje, tek pripremama i učešćem na ovakvom međunarodnom saboru, u srpskoj sredini je stvorena klima za otvaranje muzeja specijalizovanog samo za ovu oblast. Tada je "obavljeno prvo značajno sistematsko sakupljanje" predmeta iz narodnog života. Događaj je izuzetno ozbiljno prihvaćen u Srbiji. Organizacioni zadatak poveren je specijalno formiranom Odboru, po nalogu Srpskog učenog društva. Za izložbu je formirana kolekcija koja je sadržala zaista vredne eksponate, među njima i one koje je poklonio lično knez Mihailo Obrenović. Kolekcija nikada nije vraćena u zemlju – ostala je u Ruskom etnografskom muzeju u Sankt Peterburgu, kao autentičan svedok o jednom vremenu i srpskom narodu. Ipak, sto trideset osam godina kasnije, u Beogradu je 2005. prikazana izložba "Kolekcija jesen/zima 1867", odnosno jedan deo ovih srpskih eksponata.