|
U letnji sumrak koji nečujno puzi po okolišu, na užarenom ognjištu zlakuskog grnčara Milojka Nikitovića, borba ne prestaje. Svetlo para tamu, a pod palacanjem plamena nazire se obris skromnog predmeta od gline. Izmenjuju se pucketanje i tišina. Da li se to čuje ritam iz srca zemlje, muka i radost, iskustvo, poruka i pamćenje preuzeto od predaka, ili, kako to ponekad biva, u svojoj uobrazilji vidimo kojekakve slike u slučajnim formacijama oblika i senki koje pronosi noć – gospodarica tajni.
Dok se na lončarskom vitlu rađa jednostavni obris, makar i najobičnije saksije za cveće namenjen gradskom pazaru, na glinom oblepljenim rukama koje klize po glatkoj sferi predmeta, prepoznaje se najstarija delatnost čoveka u kojoj je sažeta njegova hiljadugodišnja veza sa zemljom. A šta grnčar prodaje kad na pijacu iznese šarenu porodicu krčaga, testija, bokala, ibrika, činija, čuturica, bardaka...? Prodaje, kaže makedonski pesnik Blaže Koneski, "tragove svoga dodira, deo svoje i zemljine topline, ritam svoga pulsa i daha i šum svojih tajnovitih misli", dok okreće točak i smišlja oblik i boju predmeta.
Sporo pečenje gline na otvorenoj vatri, tehnika izrade grnčarije stara više od četiri veka, jedinstvena kod nas i na balkanskim prostorima, sačuvala se jedino u selu Zlakusa. Desetina porodica u ovom seocetu u blizini Užica vekovima brižljivo neguje grnčarski zanat i sa kolena na koleno prenosi višestoletno poznavanje izrade zemljanog posuđa – sudova, lonaca, crepulja, pržulja, sača... od prirodne gline i kalcitnog kamena u kojima se priprema hrana izuzetnog ukusa i mirisa.
Osim pečenja na otvorenoj vatri, osobenost zlakuske grnčarije leži u sirovini za izradu. Glina se kopa u selu Vranjani, severozapadno od Požege, na dubini od dva do osam metara. Zatim se prerađuje, meša sa beličastim kamenom – kalcitom, koji se vadi u susednom selu Rupeljevu iz majdana starog preko dvesta godina. Glina se meša s mlevenim kalcitom u razmeri jedan prema jedan, što omogućava, kako kažu grnčari, "zidanje" veoma velikih formi. Posle pečenja, posude se kale, odnosno umaču u kašu od kukuruznog, ječmenog ili raženog brašna, a ovi sudovi mrke boje služe za spravljanje nadaleko čuvenih jela na ognjištu.
Ali nije samo grnčarija ta zbog koje bi trebalo posetiti Zlakusu. Ovo slikovito mesto, koje tako brižljivo neguje svoju tradiciju, ima i nesvakidašnju dušu. Smenom godišnjih doba kao u kaleidoskopu menja se i krajolik, a izdašna priroda i gostoljubivi ljudi nesebično nude darove: livade, lekovito bilje, šume jagoda i pečurki, voćnjake raznovrsnog voća, a vredni domaćini prvoklasni domaći med, tradicionalnu užičku rakiju, slatko, sir, kajmak, pršutu...
Iako se još štošta može videti u Zlakusi i njenoj okolini na kojoj priroda nije škrtarila, šetnju završavamo u etno-parku "Terzića avlija", seoskom dvorištu podno bukove šume. Plavo obojeni prozori okićeni su cvećem koje zaviruje u sobe, vrtno bilje slobodno ulazi na vrata, te vam se može učiniti da ste se našli usred bajke o Ivici i Marici, među kućicama od marcipana, samo što se ovde umesto slatkiša mogu kušati raznorazne đakonije iz užičkog kraja.
Terzića avlija predstavlja tipično seosko imanje koje je nekada imalo dve kuće, jednu za svakodnevni porodični život i drugu u kojoj su primani i posluživani gosti za slavu i praznike i nekoloko pomoćnih objekata. Pred početak i za vreme Drugog svetskog rata u jednoj od kuća radila je prva seoska škola. Danas je u njoj etno muzej i prostor za stalne izložbe.
Pre tri godine u Terzića avliji održana je osnivačka skupština Etno udruženja "Zavičaj" u okviru kojeg rade folklorne sekcije, izvorne pevačke grupe, grnčarska, tkačka i likovna sekcija, a mogućnosti i planovi za proširenje programa su brojni.
I, da ne zaboravimo, Terzića avlija i Etno udrdruženje "Zavičaj" organizatori su i domaćini dve velike manifestacije koje su po posećenosti i značaju odavno prešle granice Srbije: Sabora izvornog stvaralaštva "Zlakusa u pesmi i igri" i kulturno- umetničke manifestacije "Jesen u Zlakusi".
| Nadomak Zlakuse nalazi se Potpećka pećina sa najvišim otvorom (72 m) u Srbiji. Za turiste je uređen gornji deo pećine u dužini od 555 metara do koga se stiže kružnom stazom koja se sastoji od 700 stepenica. U drugom delu pećine, u kojem se još uvek stvaraju pećinski ukrasi, nalazi se veliki broj hodnika, dvorana i sala. Po bogatstvu pećinskog nakita Potpećka pećina spada u red veoma retkih kraških pećina. | | 
