Poluostrvo mira, mora i vina

Istarska malvazija i talasi. Taj slatko-kiselkast ukus i umirujuću melodiju još uvek ćutim u svojim čulima...

Tekst: Vanja Savić
Fotografije: Milan Melka

I mesec dana od povratka s letovanja, slike Pule, Poreča, unutrašnjosti Istre, Rovinja i Briona još su mi sveže u sećanju. Ne mogu ni da se setim svih vrsta ribe koje smo probali, ali znam da su sve one plivale u dobrom vinu. U beloj malvaziji, crvenom teranu i desertnom momjanskom muškatu, dok smo, ti i ja, uživali, kupajući se u bistroj i osvežavajućoj slanoj vodi. Opuštajući se na stenovitim, šljunkovitim i kamenitim plažama u vidicima koji su lutali obalama prekrivenim gustom šumom, gradovima koji su ostajali iza nas i dodirima neba s vodom, daleko na horizontu.

Pula nas dugo nije gostila. Prošli smo autobusom glavnom ulicom, dotakli krajičkom oka Arenu i nastavili magistralom ka Poreču, godinama unazad najpopularnijem letovalištu u Istri. Na rivu u luku omeđenu lukobranima i ostrvom Sveti Nikola stigli smo u kasno predvečerje.

Svetlost sunca polako se gasila u moru pod ranohrišćanskom Eufrazijanom, sedištem istarske biskupije, pa je obilazak tri ulice, koliko ih ima u "gradu mozaika", zbog velikog broja šetača trajao nešto duže. Hodali smo kroz masu sustižući turističku grupu, dok je porečki pesnik Drago Orlić pokušavao da nas upozna sa osnovnim podacima o istoriji i arhitekturi dve hiljade godina starog grada. Čini mi se da je govorio o periodu pod Mlečanima i brodovima koji su odavde polazili na svoje trgovačke plovidbe ka istoku i zemljama sladoleda i začina. Govorio je o drskom i bogatom Dioklecijanu koji se posvađao s patricijima rimskog senata i sagradio svoju palatu u Splitu, spominjao Napoleona i najezdu Turaka.

Za sve to vreme, Pareska je gospodarila Istrom. Ne zna se zašto je baš Poreč imao zakonodavnu vlast, jer je Pula tokom istorije uvek bila veliki i glavni carski grad. Možda zbog toga što je pokrštavanje stanovništva Istre od benediktinaca započelo baš tu, u Eufrazijevoj bazilici koju je u VI veku sagradio Justinijan pokušavajući da oživi spoj Istočnog i Zapadnog rimskog carstva. Mozaici koje smo videli u unutrašnjosti crkve spadaju u najlepša dela vizantijske umetnosti. Bazilika je posvećena vaznesenju Bogorodice, a njenom kompleksu pripadaju i župna crkva, sakristija, krstionica, zvonik i biskupski dvor. Na pravi način doživeli smo ih sami sledećeg jutra, kad su se uske ulice oko Okrugle i Petougaone kule iz srednjeg veka ispraznile. Rimskim pločnicima prolazio je tek pokoji od žitelja odmarajući se od najezde turista i njihovog celovečernjeg provoda.

Izletom u unutrašnjost poluostrva do najdubljih detalja proučili smo vinsku, ali i gastronomsku kartu Istre. Više puta presecajući dolinu reke Mirne, stigli smo u Momjanski kras, pred Livadsku šumu u kojoj se beru tartufi. Ovu najcenjeniju vrstu gomoljike traže za to posebno obučeni psi, a prodaju se po ceni od hiljadu evra po kilogramu. Uz lokalnu testeninu, istarske fuže prelivene topljenim sirom i tartufima, u podne smo popili i prve vinske kapi tog dana. Na samo deset kilometara od mora, vinove loze malvazije, terana i muškata posebno uspevaju, dajući poseban ukus autohtonim sortama vina. Ono je nastavilo da teče našim venama, prelivajući belu paštetu od bakalara, školjke – kapice svetog Jakova i zubaca spremljenog u zemljanom pekaču, sve do rane večeri, kada smo prolazeći pored dvanaest kilometara u kopno usečenog Limskog zaliva ušli u Rovinj.

Grad okružen brojnim ostrvima od kojih je najveće Sveta Katarina, dočekao nas je figurom Svete Eufemije na tornju istoimene crkve sagrađene 1736. Do nje smo stigli prošavši kroz Balbijev luk, vrata starog Rovinja čije uske uličice datiraju u treći vek naše ere. Njima nas je vodio tvoj stari prijatelj Adrijano dočekavši nas na malom rovinjskom molu, pred kojima od brojnih parkiranih jahti i brodića, more jedva i da dolazi do izražaja. Dok smo se provlačili pored zidova kuća, mimoilazeći se s prolaznicima, otkrio nam je tajnu rovinjske maneštre (istarske guste čorbe od pasulja, kukuruza i dimljenog mesa). Ona je ovde najukusnija jer domaćice dodaju pršutu jedna drugoj preko ulice, sa prozora na prozor, jednostavnim otvaranjem škura, pod dimnjacima koji su posebna atrakcija gradića u Valdiboru. Odžak za sušenje mesa ponos je svakog domaćinstva i posebno se oblikuje i pravi s velikom ljubavlju.

Do mola smo stigli prošavši kružnom Ulicom svetog križa, pored stuba s krstom na kamenitoj obali do koje su, osamstote godine posle Hrista, iz Kaledonije doplovile mošti velikomučenice Eufemije. Ukrcali smo se u tradicionalni rovinjski ribarski čamac "batan" i prošavši pored katamarana, koji za sat i po stiže do Venecije, konačno videli Rovinj iz prave perspektive. Zgrade u luci su u direktnom kontaktu s morem. Iz njih vire stanari iz svojih domova, turisti iz iznajmljenih apartmana i ljudi koji sede u nekom od kafića opušteno ispijajući svoje piće.

Dok nas je stari barba Đordano, veslajući u stojećem položaju sa dva vesla, dovozio do etno-konobe, na pučini su nestajali veliki, moderno opremljeni ribarski brodovi. Tek pokoji feral raspredao je svoju mrežu bliže obali, jer je noć koja nas je polako sakrivala, donosila nešto tamnije oblake. Ali već sledećeg trenutka bili smo u spačiji "Batan", dočekani istarskom gitarom i bitinadama, starim ribarskim akapela pesmama. U toj staroj ribarskoj gostionici u pravom svetlu su nam se prikazale etničke i jezičke karakteristike Istre, potpuno različite u odnosu na preostali deo hrvatskog Jadrana. Muzičari su bili obučeni kao da su došli iz Toskane, a pesme su uglavnom pevali na italijanskom.

Adrijano nam je objasnio da je to tako zbog stalnih promena carstava i država pod kojima je Istra tokom istorije živela. Migracije stanovništva bile su česte, a jezik se vekovima menjao i prilagođavao hrvatskim, italijanskim i ponegde slovenačkim narečjima. Danas se u Istri govori pet različitih dijalekata, pa se i žitelji susednih sela ponekad teško sporazumevaju. Zato gotovo svi govore i znaju italijanski.

Rovinj smo napustili u ranim jutarnjim satima, kad smo se sa Sašom, šoferom s tetovažom "JNA 30. I ‘74" pod levom podlakticom, odvezli put Briona.

Brionski arhipelag je, kao i čitavo poluostrvo na krajnjem severu Jadrana, priča za sebe. U jedinom nacionalnom parku u Istri, koji je za posetioce otvoren 1984, Josip Broz je još uvek glavni junak. Kako za stanovnike Fažane, iz koje smo trajektom zaplovili ka Brionskom ostrvlju, tako i za sve one turističke radnike koji zbog posla periodično tamo borave. Neki od njih, oni stariji, još uvek predano čuvaju uspomenu na Tita i to se vidi po njihovom odnosu prema svemu što je maršal nekadašnje Jugoslavije ostavio za sobom. Vile Jadranku, Brionku i Belu vilu, veliki safari park sa drvećem iz Japana, Sibira, Libana, Australije, Amerike i životinjama koje su Titu poklanjali strani državnici posećujući ga u njegovom odmorištu. Još je tu i tirkiznozeleni kadilak koji je 1952. stigao kao poklon iz Detroita i Muzej posvećen Brozu. Naročito je zanimljivo ostrvo Vanga ili Krasnica koje je upravo Maršal prvi nastanio i na njemu najradije boravio.

Ali, na Velikim i Malim Brionima sa 14 ostrva u svom arhipelagu, kao i u celoj Istri, još se naziru i tragovi Rimljana, koji su ovamo došli u I veku naše ere zatekavši tu ilirsko pleme Histre, prve stanovnike ovih krajeva. Ostaci dvorca iz rimskog doba, Venerinog hrama, kupatila i vinarije dočekali su i nas, kao što su, vekovima, redom sačekivali Slovene, Mlečane pod kojima je Istra živela pet vekova, Austrougare čija je odbrambena tvrđava i dalje tu, a put na Brionima se i dalje koristi, Italijane pod kojima je čitavo poluostrvo bilo od 1920. do kapitulacije Musolinijevih crnokošuljaša i dolaska nemačkih oficira 1943. koji su upravo sa ovog ostrva planirali svoje plovidbe i bekstvo u Argentinu.

Sve je to prolazilo pokraj nas, dok smo vozićem obilazili ostrvlje slušajući Mariju, turističkog vodiča kako govori o tradiciji igranja golfa na posebno pogodnoj crvenoj zemlji, posetama Tomasa Mana, koji je ovde pisao Budenbrokove i Džejmsa Džojsa, koji je predavajući engleski jezik u Puli često dolazio na Brijune, kako se ovaj arhipelag zove u Hrvatskoj, Robertu Kohu i Alojzu Čufaru koji su izlečili ostrvo od malarije i pripremili ga za lagodan boravak Josipa Broza. Za posete Fidela Kastra, Če Gevare, Nasera, Nehrua, Indire Gandi, Krleže, Luja Adamiča, Elizabete Tejlor, Ričarda Bartona, Sofije Loren i prve žene astronauta Valentine Terješkove. Kada smo nekoliko dana ranije Jatovim ATR-om sletali na pulski aerodrom, još uvek nismo znali da je upravo sa te piste Maršal najčešće poletao svojim avionom, odlazeći u prijateljske posete širom sveta.

Jatom najbrže do Istre Jat Ervejz na liniji Beograd–Pula leti od 3. jula do 31. avgusta ove godine. Letovi između Beograda i Pule obavljaju se dva puta nedeljno, a traju jedan sat i trideset minuta. Avion ATR 72 poleće iz Beograda četvrtkom u 12.50, a sleće u Pulu u 14.20 sati. Povratak iz Pule predviđen je za 15.10, a dolazak u Beograd u 16.40. Nedeljom Jat poleće za Pulu u 8.55 sati. Dolazak u Pulu predviđen je za 10.25, povratak u 11.50, a sletanje u Beograd u 12.45 sati.

Letovanje u Rovinju Jat Er Lift u svojoj bogatoj i raznovrsnoj ponudi za ovo leto ima i povoljne osmodnevne turističke aranžmane u Rovinju. Sve dodatne informacije mogu se videti na sajtu www.jat-airlift.co.yu, kao i pozivom telefona + 381 11 3232-179 ili slanjem mejla na airlift@jat.com. Od 7. jula Jatov turoperater nalazi se na novoj adresi u Bulevaru kralja Aleksandra 17, kod crkve Svetog Marka.