U ovom trenutku, jedan od retkih srpskih brendova, kad je o kulturi reč, zove se Beogradska filharmonija i ima svoj zaštitni znak koji se zove Ivan Tasovac (42). Nedavno je šarmantni i legendarni doajen jugoslovenske muzike Oskar Danon autoru ovih redova javno rekao da je Beogradska filharmonija najuspešnija institucija nacionalne kulture koju Srbi imaju danas, a da najveće zasluge za to pripadaju njenom direktoru Ivanu Tasovcu. Na ovom mestu, Tasovac je poslednjih sedam godina i sav uspeh koji je ostvario sa ovom ustanovom deli sa svojim saradnicima i članovima Filharmonije (111). I na pitanje kako se oseća na čelu kuće koja obeležava 85. godinu postojanja, on jednostavno uzvraća:
"Svoju osamdesetpetogodišnjicu, Filharmonija je dočekala nikad mlađa i nikada u boljem raspoloženju. Ukoliko smo mi u ovom trenutku postali – a jesmo postali – najprepoznatljivija institucija kulture u Srbiji, imamo nameru da u sledećem periodu postanemo najprepoznatljivija kulturna institucija iz Srbije koja će zauzeti svoje pozicije u regionu, Evropi, ili čak u svetskoj konkurenciji."
 Kada se otvaraju ta velika svetska vrata?
– Iduće sezone imamo veliku turneju po Kini, sa 15 koncerata. Dirigent će biti Lior Šambadal, a solista Robert Bokor. U toku su pregovori za evropsku turneju, kao i nova azijska gostovanja u sezonama 2009, 2010. i 2011.
Mnogi su bili iznenađeni kada su pročitali da je novi upravni odbor Beogradske filharmonije sastavljen isključivo od žena. Zbog čega?
– Naša ženska momčad, što bi rekao Mladen Delić, na čelu sa predsednicom Aleksandrom Drecun i članicama Žaklinom Kušić, Snežanom Spasojević, Marinom Nenadović i Svetlanom Stančev- Radovanović, zajednički sa Umetničkim bordom i sa mnom razradila je ideju repozicioniranja Filharmonije i pravljenje plana za naredni period. Ideja je i da proširimo Upravni odbor na 9 ili 11 pripadnica lepšeg pola, jer su pred Filharmonijom veliki i složeni projekti koji će prevazilaziti čak i evropske okvire. Upravni odbor sastavljen samo od pripadnica lepšeg pola proistekao je iz svesti da žene u svojim javnim i privatnim delatnostima pokazuju da su tolerantne a odlučne, uspešne a senzibilne, pametne a emotivne, moćne a nežne...
Imate i novi međunarodni Umetnički bord. Šta možete tim povodom da kažete?
– U bordu su Dmitrij Aškenazi, Robert Bokor kao predsednik, Gordan Nikolić, David Štern i moja malenkost. Ovaj bord je osmišljavao umetnički koncept sezone, i svojim kontaktima i svojim autoritetom presudno doprineo da iduću sezonu zaista s pravom nazovemo "Bulevar zvezda". Kvalitet i jednog i drugog ciklusa u potpunosti je uravnotežen. Beri Daglas, Svingl Singersi, David Geringas, Rinat Šaham, Gordan Nikolić, Kšištof Penderecki, Tomas Zanderling, David Štern, Sara Čang, Ašer Fiš, Hagai Šaham, Željko Lučić, Ivri Gitlis, Aleksandar Madžar... samo je deo imena koji će nastupiti iduće sezone. Iduća sezona je takva da bi svaki koncert mogao da bude najavljen kao gala događaj.
Koje je vaše prvo sećanje na Beogradsku filharmoniju?
– Imao sam dvanaest godina kada sam kao pijanista debitovao sa orkestrima Zagrebačke i Beogradske filharmonije u Kolarcu. Bio sam užasno uplašen. Nisam mogao ni u snu da pomislim kako će ići dalje karijera i kako će me dvadesetak godina kasnije život dovesti ovamo. Sa 15 godina otišao sam u Moskvu gde sam diplomirao, a potom i magistrirao na Konzervatorijumu Čajkovski.
Prekinuli ste veoma uspešnu međunarodnu karijeru da biste postali prvi čovek Beogradske filharmonije, rekavši da nećete svirati u Filharmoniji dok ste njen direktor. Da li ste tokom proteklih godina zažalili što ste ostavili klavir?
– Jesam, naravno. I to ne jedanput. Mada, nisam izgubio u sebi, da li nadu, da li iluziju, da ću jednog trenutka moći da se vratim klaviru. U ovom trenutku povratak na scenu me ne privlači, ali petnaestak minuta ili pola sata dnevno, zatvoren u svoja četiri zida, provodim svirajući pre svega Baha. To ima manje umetničku pretenziju, a više je moja intimna joga kojom sebe dovodim u stanje mentalnog balansa pre nego što započnem dan ili na njegovom kraju.
Ko vam pomaže da ovaj posao obavljate uspešno po najvišim kriterijumima?
– U Filharmoniji radi ekipa ljudi koja je izuzetna po svom zalaganju. Najpre, kada sam došao, ti ljudi su bili sposobni da se suoče sa svojim slabostima. Rešili smo da najpre to ispravimo i napravimo viziju onoga što želimo da radimo. Svaki moj saradnik u administraciji i menadžmentu zna mnogo više o svom poslu nego ja. Isto se odnosi i na orkestar koji je u međuvremenu prošao kroz nekoliko teških audicija.
Danas je to najmlađi orkestar filharmonije u Evropi, a vi ste bili najmlađi direktor Beogradske filharmonije u njenoj istoriji kada ste došli na to mesto 2001. godine?
– Nije nam bio cilj da prosek godina bude tridesetak. Želeli smo samo najbolje, od filharmonije do portira. Jer, prvi utisak o ovoj kući stičete kada uđete da kupite kartu i vidite portira. Ima jedna zanimljiva priča koju sam čuo od Nikite Mihalkova, koji tvrdi da reditelj treba najpre da motiviše ljude oko sebe, a koja ilustruje šta on zahteva od svojih saradnika. Kada je snimao drugi deo filma "Varljivo sunce", jedan radnik je razvlačio kablove u trenutku kada se odvijala scena bez dijaloga. Nije ga uopšte zanimalo šta je u kadru. I Nikita ga je odmah otpustio. Potpuno ga razumem, jer da bi se bavio umetnošću moraš imati oko sebe ljude koji žele to isto.
Šta je za vas trenutno najveći problem u Filharmoniji?
– Nije do kraja rešeno pitanje statusa muzičara, jer Beograd ima jednu filharmoniju i muzičari koju su birani kao najbolji moraju da budu plaćeni bolje od drugih kolega. To u ovom trenutku nije slučaj. Dobro je da je formirana Unija izvođača koji se bore za svoja prava, odnosno poziciju u društvu.
 Mnogi kažu da je Beogradska filharmonija uspešna i zbog vaše dokazane sposobnosti da nađete novac za njen rad, da obezbedite dobre uslove rada; da ste obezbedili nove instrumente, a sve mimo budžeta koji godišnje dobijate?
– Beogradska filharmonija ima najmanji budžet za programe od svih drugih institucija kulture, i to je jedna od stvari koje će morati da se menjaju. Mi to rešavamo time što sponzorski obezbeđujemo deo sredstava. U našem finansiranju učestvuje samo Republika Srbija, mada je princip kod nacionalnih filharmonija u svetu da ih finansiraju država, opština i grad. Formalno, ono što dobijemo od države, mnogo je manje nego što dobiju neki festivali različitih žanrova muzike ili drugih umetničkih disciplina. Naravno, ja znam da je sve proces i da se problemi u kulturi ne mogu rešavati preko noći. Ako pogledamo koliko se do sada promenilo u kulturi posle 5. oktobra 2000. godine, vidimo da je mnogo toga bolje, ali ima tu još mnogo da se radi.
Tokom sastava vlade, spominjalo se i vaše ime, a ministar kulture je postao Nebojša Bradić. Da li vam je žao što niste vi?
– To što sam figurirao kao jedan od kandidata za ministra kulture veoma je lep kompliment koji je dobila Filharmonija za ono što je radila u poslednjih 6-7 godina. Tako sam to doživeo, kao i čitava ekipa s kojom radim.
Šta je vaš lični, najveći doprinos ovakvom uspehu koji beleži Filharmonija poslednjih godina?
– To što sam zadobio poverenje ljudi s kojima radim. Ja sam ovaj posao shvatio pre svega kao menadžerski, a ne kao umetnički. Jer, umetnik se pre svega bavi sobom samim. Menadžer se bavi ljudima u umetnosti, ljudima u ustanovama kulture. Moj uspeh je povezan sa onim što rade ljudi oko mene.
Ako je suditi po budžetu za kulturu, ne možemo se pohvaliti da je vlast u Srbiji, kad je o kulturi reč, pokazala baš previše razumevanja. Kako vi to vidite?
– Da je odgovornost samo na onima koji su u vlasti, direktori institucija kulture ili festivala bili bi svedeni na nivo fikusa. Mislim da je najveća odgovornost na nama koji vodimo kulturne institucije.
Naš kulturni život pati od provincijalne predimenzioniranosti kulturne ponude. Imamo više i velikih i osrednjih događaja dnevno nego što ima potrebe za njima. Ako pogledamo broj festivala u Beogradu, to je kao da ima ne dva, već dvadeset dva miliona stanovnika (istina to prati i adekvatan broj ministarstava). Ovde se dolazak neke velike zvezde za ogroman novac doživljava kao neka velika pobeda. Pa, svako koga platite koliko traži, doći će u Sava centar ili u Arenu.
Dakle, mislite da nije malo novca u budžetu?
– Nije stvar u tome da li ga ima malo ili mnogo. Novca u budžetu ima toliko koliko ga ima, i treba napraviti mehanizam kako ga najbolje rasporediti. Uz to, mora se napraviti jasna razlika između toga šta je prioritet države, a šta nije. Jesu li to nacionalne institucije ili su to privatni promoteri. Da li će se na isti način tretirati komercijalnestvari, ili ono što predstavlja umetničku vrednost. Pri tom, ja ne mislim da ono što je umetnost treba da bude hermetično i dosadno. Naprotiv, mislim da kultura treba da bude tako ustrojena da privuče što veći broj ljudi.
Vaš odnos sa muzičkim establišmentom Srbije, tačnije Beograda, ponekad se prepoznaje kao ne baš sjajan. Šta mislite zbog čega?
– Kao prvo, ja baš i ne znam šta je to muzički establišment Srbije. Verovatno sam propustio taj čas na konzervatorijumu Čajkovski. Ali ako mislite na one koji od beskrajne brige za budućnost kulture uglavnom ne dolaze na koncerte, sem kada se izvode njihova dela ili su među neposrednim izvođačima, i ako pogledamo analizu da među našim pretplatnicima, iako imamo rasprodate sezone, nema profesora Muzičke akademije i članova Udruženja kompozitora, stvari postaju jasnije. Mada mi zbog toga uopšte ne patimo. Očigledno, ni oni nemaju potrebu da budu u toku evropskih događanja u Filharmoniji. To je valjda definicija suživota različitosti u tranzicionom vremenu. Tako da mislim da uopšte nemamo loše odnose. | 
