U susret Bitefu

Ranije nego ikada do sada, već u junu završene su sve pripreme za 41. Beogradski internacionalni teatarski festival, koji će se ove godine održati s podnaslovom "I to je pozorište", u redovnom terminu od 15. do 30. septembra. Tim povodom razgovaramo s Nikitom Milivojevićem, pozorišnim rediteljem koji je od 2005. direktor Bitefa.

Tekst: Vesna Knežević Baletić

Nikita Milivojević je vršnjak Bitefa, rođen je kad je Festival nastajao, a u međuvremenu je završio pozorišnu akademiju u Novom Sadu, postao profesor na istoj, bio profesor režije na BK akademiji i direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu. Dobio je sve relevantne jugoslovenske i srpske pozorišne nagrade a, među ostalim, i nagradu Bitefa za najbolju režiju (2000) i priznanje kulturne javnosti Grčke gde su njegove predstave "Ivanov" i "Zločin i kazna", koje je radio u Atini, proglašene događajem godine. Režirao je neke od kultnih predstava našeg teatra, među kojima su "Karolina Nojber" (11 Sterijinih nagrada), "San letnje noći", "Život je san", "Banović Strahinja", "U potpalublju"... Kaže da lično poseban odnos ima prema predstavi "Moja domovina – sedam snova", koju je radio u sezoni 2005/06, a publika je dobro primila i Šekspirovu komediju "Nenagrađeni ljubavni trud" koja je premijeru imala prošlog meseca u Tivtu.

Foto: Milan Melka

Opšti je utisak da je Bitef ove godine "počeo na vreme". Šta je sve do sada urađeno u pripremama i organizaciji 41. Bitefa?

– S prvom konferencijom za novinare, koju smo održali početkom juna, za nas je praktično najteži deo priprema za 41. Bitef završen... Time što tri meseca pre početka Festivala saopštimo selekciju, potpišemo ugovore s trupama, pustimo karte u prodaju, ugovorimo prostore gde će se predstave igrati (i sve ostale tehničke detalje), krenemo s marketinškom kampanjom... mi smo u stvari završili manje-više sve ono što su pripreme. Na Bitefovom sajtu već odavno možete dobiti sve podatke o Festivalu, videti odlomke iz predstava, kupiti karte... Kao i u režiji, pripreme su u stvari najvažniji i najteži deo posla. U tome mi verovatno najviše i pomaže rediteljsko iskustvo: bez dobrih priprema ne možete stići do ozbiljne predstave! Tako je i s pripremama za Bitef: te dve nedelje u drugoj polovini septembra samo su rezultat svega onoga na čemu radimo čitave godine.

U svetu je retka pojava da jedan pozorišni festival ima svoj vlastiti teatar. Kako to u slučaju Bitefa funkcioniše i koje su prednosti ovog sklopa?

– Zaista je ogromna privilegija da Festival ima svoj teatar... Ako je Festival svih ovih godina bio neprestana potraga i prepoznavanje onoga što je novo u pozorištu, onda je Bitef teatar živi model tog koncepta, nešto kao studio Festivala! To i jeste, čini mi se, razlog njegovog postojanja. U tom smislu Bitef teatar i treba da bude drugačije, na svoj način ekscesno, subverzivno pozorišno mesto.

A jedno takvo mesto nam je zaista neophodno, jer time što podrazumeva pomak, pomeranje granica, istraživanje, s vremenom ono postaje i nešto više od teatra! Tako nekako verujem da je Bitef teatar i zamišljen kad je pre osamnaest godina stvoren. Naravno, kao i u svakom braku, teatar i Festival su prolazili kroz različite faze u svom odnosu, čini mi se da je Festival kao stariji, mnogo značajniji, poznatiji, atraktivniji, malo ostavio u senci teatar... Ono što sada pokušavamo to je da se Festival i pozorište približe jedno drugom ili, tačnije, da se udruže. Mislim da bi Bitef teatar morao da ima mnogo više koristi od festivala... Mogao bih da kažem da mi je lično upravo sve to negde i bio motiv i razlog da dođem u Bitef (pored one već poznate činjenice da je san svakog reditelja da ima "svoje" pozorište!).

Bitef teatar je sa repertoarskog sistema, koji je preovlađujući u našim pozorištima, prešao na takozvani blok-sistem igranja predstava. Šta to u stvari znači i kakva su prva iskustva?

– Bitef teatar ima mali broj zaposlenih, saradnici su ugovorom vezani po projektu, dakle nema stalni glumački ansambl, što mu omogućava da svoj repertoar pravi mnogo nezavisnije... U Bitef-teatru je moguće da se radi po principu igre, znači da sarađuju ljudi koji su međusobno izabrani, što mi je veoma blisko, jer sam poslednjih godina i sam uglavnom radio u takvim pozorištima, i volim tu atmosferu malog, odabranog tima. Sve to nas je dovelo do zaključka da treba sve te prednosti da iskoristimo maksimalno i od ove sezone svoje premijere igramo u "bloku" od po deset-dvadeset predstava, svake večeri... Prvi rezultati su neuporedivo na strani ovakvog načina igranja u svakom segmentu, po broju posetilaca, gledanosti, zaradi... I organizaciono sve je neuporedivo lakše, tako da nam stari, "repertoarski sistem", sad izgleda kao pisaća mašina u odnosu na kompjuter.

Kreativna ekonomija tvrdi da su kultura i sport, sem što najbolje i najefikasnije predstavljaju zemlju, danas najisplativiji proizvod u svetu. Kakva su iskustva i kakvi planovi Bitefa u tom kontekstu?

– Na pozorišnoj mapi sveta Bitef je zaista nešto na šta možemo da budemo ponosni. Bitef nas neprestano povezuje sa svetom preko onoga što je novo, moderno, avangardno, što razbija kliše, konvencionalni način mišljenja. Mi smo prošle godine ozbiljno počeli s nekim promenama unutar Festivala, što je, pretpostavljam, već svima vidljivo. Radi se o jednom dugoročnijem strateškom razvijanju Bitefa, u smislu boljeg iskorišćavanja onoga što se danas u marketinškom svetu zove "brend", tako da ove godine krećemo u akciju boljeg "prodavanja" robne marke zvane "Bitef", pre svega u regionu.

S kojim ciljem je organizovan "show case", kao prateći program Bitefa u okviru kojeg se prikazuju predstave sa repertoara naših pozorišta?

– "Show case" kao i neke druge novine (kao i blok sistem recimo), iskustva su drugih festivala i sredina. Na Festival svake godine dođe bar četrdesetak uglednih gostiju iz čitavog sveta i logično je da im ponudimo da vide nešto od naše domaće produkcije. Iz iskustva znam da, ma kuda da putujem, uvek tamo gde sam gost pokušavam da nešto više saznam o domaćem pozorištu, piscima, rediteljima, glumcima... Većinu predstava glavnog programa možete videti i na drugim festivalima, jer su oni postali nešto kao veliki market, gde su predstave umrežene, putuju sa jednog festivala na drugi, raspored gostovanja imaju unapred po godinu dana, vrlo često i duže... Mi sada pokušavamo da postanemo deo tog velikog tržišta, a Bitef je pravo mesto da ponudimo ono što je trenutno najzanimljivije kod nas u pozorištu. Verujem da je upravo taj segment za nas sada veoma važan i njega bi trebalo posebno osmišljavati... Ma šta rekli strani gosti o našim predstavama, pozorištu, za nas je veoma korisno da to čujemo!

Ove godine, polovinom jula, Bitef je učestvovao na Venecijanskom bijenalu?

– To je takođe deo ukupne nove strategije o kojoj govorim... To su sve prednosti Festivala koje je Bitef teatar počeo da koristi, kao svoj najvažniji zadatak.

Bitef teatar je u poslednje dve godine imao desetak koprodukcija sa inostranim pozorištima i Festivalima, trenutno smo pozorište koje najviše putuje van granica zemlje, svoje premijere imali smo u Holandiji, Nemačkoj, Grčkoj, Austriji, Poljskoj, Danskoj... gostovali u više od trideset gradova, i evo nas ove godine po prvi put i na Venecijanskom bijenalu! Radi se o koprodukciji Bitefa i Užičkog Narodnog pozorišta, a režira gost iz Italije, Andrea Pačoto. Radi se o predstavi "Sluga dvaju gospodara"...

Kako usklađujete poslove reditelja i direktora Bitef festivala i pozorišta? Ima li sličnosti u tim delatnostima?

– U suštini su to slične stvari... Stalno se vrtite oko svog osnovnog posla, uvek je u pitanju nekakva režija. Rediteljski način mišljenja podrazumeva da imate podeljenu pažnju, ali uvek sa osećanjem celine, da brzo mislite, kombinujete, donosite odluke i, što je mnogo važnije, da brzo, ponekad gotovo "u hodu", pravite selekciju, odvajate šta je bitno a šta nije... Moram priznati, u svemu tome osećam neko posebno uzbuđenje. U suštini na celu tu gužvu u kojoj sam trenutno gledam samo kao na jednu korisnu rediteljsku fazu, koja će neko vreme trajati, pa će proći.

U poslednje vreme režirali ste u Grčkoj, Turskoj, Švedskoj, Sloveniji, učestvovali na inostranim festivalima... Kakva su vaša evropska iskustva? – Kao reditelj brzo naučite da na kraju jedino što se računa jeste da li je predstava uspešna ili nije... Režirajući poslednjih godina van zemlje morao sam u svakoj novoj sredini da tražim novi ključ za tim s kojim radim, što je uvek bio jako dobar test i za mene. Ta mogućnost da stalno krećeš iz početka nešto je najuzbudljivije u pozorištu, to je uvek prilika za iskustvo kakvo inače ne bih imao... Bilo gde da ste, morate da budete pre svega spremni, ali je važno i da ste otvoreni, iskreni, da želite da rizikujete...

Vaša predstava "Moja domovina – sedam snova", prošlogodišnja koprodukcija Bitef teatra, ECCD (Evropski centar za kulturu Delfi), i Belefa, premijerno je izvedena u Delfima, nedavno ste gostovali u Solunu, a u planu su i gostovanja...

– Prvo moram da kažem da je "Moja domovina – sedam snova" za mene posebno važna predstava, na neki način sublimacija mnogo toga što sam do sada radio, i u odnosu na sadržaj i na formu... To su, naravno, neke moje krajnje lične projekcije koje drugima ne moraju tako da izgledaju, ali meni su to neki važni, unutrašnji pomaci. Godinama sam želeo da radim jednu predstavu upravo na način kako smo radili "Moju domovinu – sedam snova". Mogao bih čak reći da me sada jedino takvo pozorište zanima. Ono podrazumeva istraživanje nekih novih rediteljsko-dramaturških koncepta, pozorišnih sredstava gde glumci "ne probaju", već istražuju unutar svojih glumačkih sredstava: šta je slika, šta je jezik, šta tišina, šta telo, šta su novi mediji u teatru i kako ih upotrebiti, uopšte, kako prekinuti tradiciju linearnog pripovedanja... Pol Oster kaže: "Mnogo su mi interesantniji oni pokreti unutar svakog bića, koji ne mogu biti iskazani rečima." To je otprilike ono o čemu govorim, i čime smo pokušali da se bavimo. Naš sistem, način mišljenja, drugačiji je, i još nismo spremni da predstave nastaju na taj način, zato mislim da je za sve nas koji smo učestvovali u tom procesu to bilo novo važno iskustvo. Zadaci su bili drugačiji, verujem hrabriji i, možda najviše po tome, "Moja domovina – sedam snova" jeste negde "bitefovska" predstava, i zbog toga je dobro da je što više igramo van granica zemlje.