Izrael

– Izrael je lepa, zanimljiva i strancu pomalo čudna zemlja – rekao je ambasador Srbije Miodrag Isakov grupi beogradskih novinara, koji su u organizaciji izraelskog Ministarstva za turizam posetom Jerusalimu završavali svoj put po Izraelu. – I svet se odavde bolje vidi nego sa bilo kog drugog mesta, čim naučiš da gledaš na pravi način – zaokružio je ambasador Srbije u Izraelu svoju misao.

Tekst: Miloš Rajković
Fotografije: Milan Melka

Sedeli smo u bašti hotela "Mount Zion" koju je kraj maja obasuo slapovima jasminovog cveta. Kao na dlanu videle su se zidine starog grada. Nebo je bilo plavo, ali je ta boja neponovljiva i neopisiva. I ni nad jednim gradom nije takva. Sigurno. – Da – nastavio je gospodin Isakov, i komunikacija s Bogom je odavde lakša. Ma kako ga zvali. Ovde ste mu najbliže. Inače, gospodin Isakov je došao da se vidi s novinarima iz domovine i još jednim povodom. Tokom večeri koju su oni proveli u Tel Avivu – gde je Ambasada – održavao se seminar na kojem su učestvovali američki Jevreji i naši ljudi koji žive u Americi na čelu sa dr Srđom Trifkovićem, a svi zajedno pokušavajući da u značajnim američkim institucijama lobiraju za ostanak Kosova u sastavu Srbije.

Put po Izraelu počeli smo iz Tel Aviva. To je turistička priča. Hoteli sa sazvežđem iznad imena. Luksuz, duge peščane plaže uređene po svetskim standardima. Činjenica da je taj grad administrativni, politički i ekonomski centar zemlje, apsolutno ne remeti mir turista koji uživaju u lepotama Mediterana.

Za širu istorijsku priču o Tel Avivu – pun naziv je Tel Aviv Jofa – koji je nastao oko drevnog grada Jafe istorijski značajnog i Jevrejima ali i Hrišćanima, jer je iz njega Apostol Pavle krenuo u širenje vere, ovde je premalo prostora. Na kraju krajeva, ovo je grad okrenut budućnosti, grad koji mora da se nametne u svakom smislu, jer će ga uvek porediti s neuporedivim Jerusalimom, a savremenom Izraelu treba funkcionalna prestonica, što Tel Aviv sasvim sigurno jeste. Ako se bude dalje razvijao kao turistički centar, postaće kao takav i prepoznatljiv i zanimljiv turistima iz većeg dela sveta.

Nakon Tel Aviva krećemo na put. Gospođa Sela Varda, rođena Novosađanka koja decenijama živi u Izraelu, bila je naš vodič i naš domaćin. Put je i naporan i zanimljiv. Doduše, gospođa Sela Varda je na samom početku morala da raščisti sa srpskom novinarskom bratijom osnovno pitanje: Hoćemo li videti sve što nam vreme dopušta ili ćemo se ponašati kao turisti koji bi da uživaju u moru i šopingu? Prva opcija je pobedila za prsa.

Program je bio veoma bogat a raspored prilično zgusnut pa smo ponekad imali utisak da se samo vozimo klimatizovanim minibusom i tek nakratko izlazimo radi obilaska istorijskih i kulturnih znamenitosti. No vredelo je svake kapi znoja. Posle Tel Aviva obilazimo Cezareju, grad s drevnom lukom. Danas je to turistički centar s izuzetno očuvanim spomenicima, poput amfiteatra, koji svedoče o burnoj istoriji ovog grada.

Pored pouka koje se mogu izvući iz istorije Cezareje, postoji još jedna koja odmah upada u oči. Način prezentacije grada uz primenu najsavremenije tehnologije kakva se retko gde može sresti. Na takozvanim tačskrinovima nalazi se spektar epoha i ličnosti čijim se izborom dobija prezentacija na videobimu. Kratkim filmovima glumci u kostimima epohe o kojoj je reč, provode posetioca kroz istoriju i kulturu ove kroz vekove značajne mediteranske luke. Ovo iskustvo moglo bi da bude poučno mnogim turističkim poslenicima i sa naših prostora. Kalemegdanska tvrđava mi je prva pala na pamet.

Potom Haifa. Lučki i industrijski centar. Ovde saznajemo da kompletna izreka s početka teksta glasi: "In Jerusalem pray, in Tel Aviv play, in Haifa work", ili: "U Jerusalimu se moli, u Tel Avivu se zabavljaj, a u Haifi radi."

Mrtvo more je bila sledeća stanica na našem putu. Luksuzni hoteli sa kompleksima bazena u kojima se može normalno kupati. Ono, uprkos svojoj lekovitosti, zbog ogromnog saliniteta, pa samim tim i gustine, ne dozvoljava plivanje već samo potapanje i, u najboljem slučaju, plutanje. Tako je najbolja kombinacija kupanje u bazenima radi uživanja sa povremenim ulaskom u more udaljeno samo dvadesetak metara, radi lekovitog dejstva njegove vode.

A onda Masada, posle Jerusalima najposećenije mesto u Izraelu. Irodova vila na steni, koju bi bilo teško sagraditi i uz savremena tehnološka dostignuća, poslednje jevrejsko uporište pred najezdom Rimljana, tri godine branjeno do poslednjeg čoveka. Priča o nepokornosti i heroizmu, tako bliska našoj epici. Danas je to mesto koje želi da poseti svaki Jevrejin, ma gde živeo. Sve preko ovoga vodilo bi, po utisku koje je Masada ostavila na autora ovih redova, u mnogo šire novinarske, pa možda i literarne forme. A možda i poređenja... Na putu za Jerusalim zaustavili smo se na reci Jordan. Nije to baš ono mesto na kojem je Jovan Krstitelj krstio Hrista, ali to ne utiče bitno na utisak koji ostaje. Individualna i kolektivna krštenja, gužva koju stvaraju turisti željni da se bar umiju vodom sa svete reke.

U plitkoj vodi uz samu obalu ima toliko riba, očigledno naviklih na ljude, da to naprosto ne možete a da ne primetite.

Nazaret. Istorija poznata – utisak neočekivan. Možda je to najbolja priprema za Jerusalim. Izmešanost vera i nacija, život koji nezadrživo kulja, obilje zvukova, mirisa, turisti i domaćini haotično pomešani, prvi u želji da što više vide, drugi da iz toga izvuku korist. Čuju se svi jezici sveta, Hrišćani koji hrle ka hramovima, Muslimani koji to posmatraju pre svega iz trgovačkog ugla...

– Ima li u Nazaretu ateista? – upitao je jedan kolega gospođu Selu!

Nasmejala se i slegla ramenima. Bilo je to prvo i jedino pitanje na koje tokom našeg sedmodnevnog putovanja, nije imala jasan odgovor.

Potom obilazimo kibuc koji zahvaljujući izvoru vode izgleda kao najlepši vrt, jer je rastinje tokom proteklih decenija donošeno iz celog sveta. Domaćin, egipatski Jeverjin, koji je tu od pedesetih godina prošlog veka, od osnivanja, sa neskrivenim žalom konstatuje da je taj model života prevaziđen. "Uskoro će početi sa privatizacijom i objekata u kibucu. Ali nema veze, nešto će ostati, nekolicina nas starijih neće otići..."

Gospođa Sela nam objašnjava da je kraj kibuca kao institucije počeo kad su deca iz svojih spavaonica počela preko noći da prelaze u roditeljske domove. Onda je počela separacija porodica, a ostalo je učinilo vreme pa je sve ostalo na nivou eksperimenta...

Zatim, Jerusalim, grad svih gradova. Ma koliko se spremali, proučavali i čitali, bivate iznenađeni. Kad vidite Jerusalim upitate se kako je moguće da to niste učinili ranije. I poželite da se vratite. Eto, toliko za ovu priliku.

I na kraju ponovo Tel Aviv.

Jadvašem. Posle obilaska najznačajnijeg jevrejskog muzeja i emotivnih udara koje on neumitno izaziva, načas imate utisak da je to rana kojoj ovaj narod nikada neće dozvoliti da sasvim zaraste i pretvori se u izbledeli ožiljak. Ali nije, Jadvašem je ožiljak na licu čitave jedne civilizacije, vidan dok te civilizacije bude bilo.

Na samom kraju, pred povratak za Beograd, gospodin Jehuda Šen, direktor u Ministarstvu turizma Izraela, priredio je večeru za novinare iz Srbije. Energičan i elokventan, preporučivao je hranu koja je inače u Izraelu odlična, birao vina, neka veoma dobra, vešto se raspitivao o utiscima koje nosimo. "Turizam je u velikom delu ostvarivanje snova i turista i njihovih domaćina", ostala mi je u sećanju njegova rečenica.

Zaključak se nameće sam: Izrael je zemlja koju treba videti, Jerusalim je grad koji se mora videti. Između je prostor za razmišljanje.

Avioni Jat Ervejza redovno poleću iz Beograda za Tel Aviv sredom u 17.30 i nedeljom u 23.35 sati. Povratni let sredom predviđen je za 23.35 i nedeljom za 18.15 sati po lokalnom vremenu