Dositejevo viđenje sveta

Povodom obeležavanja dva veka od dolaska Dositeja Obradovića u Srbiju, Vlada Republike Srbije proglasila je godinu 2007. Dositejevom. Predlog je potekao od Zadužbine "Dositej Obradović".

Tekst: Dejan Medaković

U našoj duhovnoj kulturi 18. i početka 19. veka osobena ličnost Dositeja Obradovića ima izuzetno mesto. Na samosvojan način on je životom i delanjem spajao vekove kulturne razlike svog razbijenog naroda, što je vrhunsku tačku domašilo u 18. veku, kada se razvilo i moderno nacionalno osećanje kod Srba. Tada su položene i osnove koje su srpski nacion vodile ka konačnom oslobođenju od viševekovne turske vlasti i stvaranju sopstvene slobodne države.

Iako su, bez sumnje, tačna zapažanja naših naučnika, posebno Mite Kostića i Tihomira Ostojića, o upadljivoj zapadnjačkoj orijentaciji Dositeja Obradovića, ipak se s puno razloga može tvrditi da ovaj veliki "zapadnjak" u srpskoj kulturi nikada nije do kraja raskinuo i sa starim duhovnim nasleđem vizantijskog sveta s kojim se mogao upoznati već na prvom koraku svog duhovnog obrazovanja u manastiru Hopovo. Tu je Dositej upoznao i najvažnije teološke spise istočnog pravoslavlja, i to ne samo književnost srpskog srednjovekovnog porekla, već onu koja je u barokizovanom vidu stizala u naše manastire iz Rusije. Reč je o varijanti pravoslavne teologije stvorene nesumnjivo pod zapadnjačkim uticajem, posebno one koja je odnegovana i prihvaćena u katoličkoj Poljskoj. U Hopovu, jednom od najuglednijih sremskih manastira, raskrilila se Dositejeva čežnja za novim saznanjima i novim prostranstvima. Ideje prosvetiteljstva nezadrživo su pro-dirale u sve društvene slojeve tadašnje Austrije, a prihvaćene su i kao vladajuće misli Evrope. Oslonjen na znanja koja je mogao da crpi iz manastirske biblioteke, pretežno pravoslavnog sadržaja, Dositej, gonjen neizmernom čežnjom za saznanjem i učenjem, napušta manastir Hopovo i otiskuje se u svet. Osnovni motiv njegovog odlaska iz jedne konzervativne i zatvorene sredine svakako je bio želja za otkrivanjem novog. Učinio je to u uverenju da na putevima saznanja treba odbaciti svaku isključivost, jer je kultura slojevita i ne trpi bilo kakve veštačke pregrade nastale iz raznih predrasuda, pre svega verskih.

U takvim Obradovićevim razmišljanjima izgrađene su i neizbežne eklektičke osnove njegovih filozofskih pogleda na svet. Ovakva shvatanja prirodno su ga dovela i do dirljivog čovekoljublja, vrline koju Dositej Obradović nikada nije napustio, trudeći se uporno da je približi i svom napaćenom i stradalnom rodu zbog dugog življenja u tuđim, mahom nenaklonjenim državama. Otuda se u njegovim delima, među kojima je već na početku i znamenita autobiografija "Život i priključenija", provlači neugasiva težnja da pouči, da oplemeni hajdučke naravi svojih saplemenika. Dositej to čini kao neki zaneseni propovednik, duboko uveren da je nedostatak prosvećenosti najveća prepreka nacionalnom oslobođenju srpskog naroda.

U 18. su veku tri ličnosti kod Srba, svaka na svoj način, težile istom cilju. Bili su to grafičar i pisac Zaharije Orfelin, istoričar Jovan Rajić i Dositej Obradović. I dok su Orfelin i Rajić tek odškrinuli vrata sveta, otiskujući se, prvi do Venecije i Beča, a drugi do Rusije, Dositej Obradović je, u poređenju sa njima, izraziti kosmopolit u našoj kulturi. Karta njegovih putešestvija i danas istinski zadivljuje. Ali, Obradović nije bio samo putnik-namernik, nemirni monah koji savlađuje hiljade milja na svojim dugim lutanjima. U svim važnijim mestima Dositej se duže zadržavao, a strast za učenjem stalno je proširivala njegove vidike. Iz svih tih kulturno različitih sredina Dositej je u svoje ideje izbirljivo ugradio ponešto, svejedno da li je reč bila o protestantskom univerzitetskom središtu, kakav je bio grad Hale, pravoslavnoj Rusiji, baroknom Beču, raskošnoj, ali umirućoj Veneciji, o grčkim sredozemnim otocima, i tamošnjim školama, konzervativnom Hilandaru ili o skromnim, ali čestitim Srbima iz Severne Dalmacije. Na svoj, poseban, način Dositej se s lakoćom kretao u Parizu i Londonu, kao i u bogatoj trgovačkoj sredini u Trstu, gde je među Srbima bio uvažen i voljen. Uman i pronicljiv, on je tačno uočio sve prednosti koje je Srbima u Austriji doneo "Patent o toleranciji cara Josifa Drugog", čijoj je ličnosti i idejama ostao privržen do kraja života. Razumeo je Dositej da car pokušava da modernizuje staru Habzburšku monarhiju, rušenjem njenog zastarelog srednjovekovnog ustrojstva, koje je pogodovalo ugarskom državnom pravu, dok je Srbe pretvaralo u političke Mađare.

U obimnim spisima o Dositeju Obradoviću, tačno su uočene i ocenjene sve njegove vrline kao moraliste i ličnosti kojoj je prosvećivanje sopstvenog naroda bio jedan od osnovnih zadataka u životu. Zbog toga Dositej nije izbegao da uoči i osudi mnoge narodne mane, ne štedeći ni monaški stalež, kojem je i sam pripadao. U njegovim delima racionalno je nadvladalo emotivno, a sveta načela istinoljubivosti suprotstavljena su društvenim ustupcima, laskanju moćnicima, svemu što je na bilo koji način gušilo i ućutkivalo glas sopstvene savesti.

Uprkos svemu, još mnogo štošta nije protumačeno kad je reč o tako složenoj ličnosti kao što je bio Dositej Obradović. Pri tome mislimo na njegov nesumnjivi ugled i autoritet koji je uživao u razjedinjenom srpskom društvu. Preko Dositejevih spisa izvršeno je kod Srba svojevrsno spajanje i duhovno ujedinjavanje, zbog čega ne iznenađuje ni uloga popečitelja prosveščenija koje mu je namenila ustanička Srbija. 

U vreme Prvog srpskog ustanka Dositej Obradović je već bio nesumnjiva veličina, kojoj niko, pa ni strogi mitropolit Stratimirović, nije osporavao zasluge.U procesu u kojem se ustanak raje u Beogradskom pašaluku preobražavao u revoluciju koja je stremila ka obnovi srpske države, Dositej Obradović je odigrao izuzetno važnu ulogu. Pojavio se u Srbiji kao ličnost koja istovremeno predstavlja i vrhunsku idejnu tačku srpskog građanskog društva u Austriji, nacionalno sazrelog i savršeno svesnog da događaji u Srbiji daleko prevazilaze privremeno nezadovoljstvo ekonomski iscrpljene raje. Dositejevo delovanje u Srbiji svedoči o njegovoj vizionarski tačnoj proceni svih zbivanja u zemlji, a prosvećenost za koju se zalagao temelj je buduće države i bitan preduslov za njen opstanak i napredak.

Prelazak Dositeja Obradovića u ustaničku Srbiju nesumnjivo predstavlja istinski revolucionarni čin. U vrtlogu srpske revolucije obreo se čovek pun mudrosti i životnog iskustva, jedina ličnost koja je bila kadra da premosti sve one tragične kulturne razlike u srpskom rodu, da spoji ono što su vekovi razdvajali. Preneo je Dositej u Srbiju i svoje demokratsko viđenje sveta, savremene slobodarske težnje i smatrao je kao apostolsku gorljivost prema prosvećenosti. Bile su to velike idejne poruke evropskog 18. veka koje su Srbi prigrlili sa oduševljenjem ulivajući ih odmah u ciljeve svoje revolucije. Jer, bez svoga viđenja sveta koje je stari i mudri Dositej podario novostečenom otačastvu hod srpske revolucije bi bio sporiji, a njeni ciljevi lišeni one duhovne snage koju joj je štedro označio ovaj zatočnik buduće srpske države, vizionar koji je bio kadar da razbije naše viševekovno ograđivanje od plodnih tokova evropskih civilizacija koje su zaustavljene za vreme turskog ropstva.

Napokon, krajnje je besmisleno svako antagoniziranje Dositeja i Vuka. Bez obzira na savremenost njihovog međusobnog oslanjanja, oni pripadaju različitim društvenim pojavama. I dok je Vuk naše patrijarhalno društvo približio Evropi, upoznavši je i sa najvišim duhovnim vrednostima ovog sveta, Dositej je Evropu u njenom punom duhovnom sjaju uneo na Balkan, ili, možda još tačnije, vratio je tamo odakle je ona proterana pobedom jedne druge, nehrišćanske civilizacije. Može se, bez oklevanja, reći da obojica jednako pravedno zaslužuju naziv velikih reformatora srpskog naroda. Povezuju ih činjenice da su, svaki na svoj način, učestvovali u srpskoj revoluciji, najpre u onoj opštoj koju predvodi vožd Karađorđe, a zatim u revolucijama u kojima su bili predvodnici duhovnih snaga svog naroda. Na tim putevima obojica su se neminovno morala sresti i sa konzervativnim stavovima visoke crkvene hijerarhije, kojoj se ne može osporiti pravo na oprez u odnosu na one ideje koje su stizale sa Zapada. Iza svih njihovih postupaka skrivao se potajni strah od Unije, a to znači i odustajanje od nepomerivih istina srpske ortodoksije.

Dositej kao monah, a kasnije rukopoloženi jeromonah, poznavajući iznutra sve mane, posebno one ljudske, savremenog pravoslavlja, tražio je puteve ozdravljenja i van uskih manastirskih zidina. Uostalom, ne treba zaboraviti da je on bio savremenik cara-reformatora Josifa Drugog, koji se sukobio s monaškim staležom i barokizovanim crkvenim velikodostojnicima, ne kao protivnik katolicizma, već upravo kao pobožni vernik kojem su teško padala sva odstupanja od stvarne uloge njegove crkve. Poučen jevanđeljskim istinama, a nadasve praktičnom ljubavlju prema svojim bližnjima, Dositej Obradović je svoje crkvene sumnje razrešio usvajanjem čovekoljublja kao najvrednije hrišćanske zapovesti. A kada na to čovekoljublje nije naišao kao što je očekivao, Dositej je hrabro prihvatio izazove svoje sopstvene crkve koju nikada nije napustio. Naprotiv, po sopstvenoj želji, sahranjen je kao jeromonah. S druge strane, pogrešno je upoređivati Dositejevo prosvetiteljstvo sa onim koje je zastupao Sveti Sava. Jer, dok je Sveti Sava propovedao unutarnje duhovno prosvetljenje, u duhu srednjovekovnog pravoslavlja, Dositej je svoje stanovište preuzeo iz prosvetiteljskog veka čije su težnje jasno vodile k stvaranju demokratski nastrojenog građanina, prvenstveno okrenutog ličnom oslobađanju od zastarelih stega prevaziđenog feudalnog društva.

U srpskom rodu, Dositej je bio, pored Zaharija Orfelina, vesnik upravo ovakvih širokih društvenih preokreta. I nije paradoksalno reći da je ovaj veliki zastupnik pobede razuma u Srba, u tu svoju životnu pustolovinu krenuo gonjen i nekim skoro romantičarskim zanosom, a posebno snagom istinskog rodoljublja. Dositej je možda ponekad i malo naivno, ali nikad neiskreno, maštao o snazi reči koje će njegovom zapuštenom i tragično zaostalom narodu vratiti davno izgubljenu slavu, dostojanstvo i etičku ravnotežu i uspravnost. U tom apostolatu Dositej je otkrio i sve vrline jednog istinski velikog čoveka.