Sudbina Srbije u našim je rukama

Dr Miodrag Stojković, naučnik, 2004. godine proglašen je za jednog od dvanaest najperspektivnijih naučnika sveta. Danas je zamenik direktora Instituta za istraživanja "Princ Felipe" u Valensiji, gde radi oko trista saradnika. Njihov zadatak je da iz laboratorije matične ćelije što pre dovedu do pacijenata, kako bi ih uspešno lečili od oboljenja srca, dijabetesa, Parkinsonove ili Alchajmerove bolesti.

Tekst: Radmila Stanković

Kad se treba podičiti, dovoljno je reći da je naš čovek, Leskovčanin, napravio naučnu karijeru koja zaslužuje ono jednostavno priznanje: kapa dole! A to znači da dr Miodrag Stojković (42) svoju misiju doživljava kao jedinstvenu mogućnost da terapeutskim kloniranjem leči obolele. Stoga spas očekuju dijabetičari, oboleli od povrede kičmene moždine, srca, od Parkinsonove i Alchajmerove bolesti... Njegov radni dan traje od ujutru do uveče. Trenutno živi sa suprugom Petrom u Valensiji i ima privilegiju da sa svoje terase uživa u pogledu na more i plantaže pomorandži. Kad ugrabi malo slobodnog vremena čita naučne publikacije i sluša klasičnu muziku. Kao klinac igrao je fudbal i košarku, danas povremeno pliva i vozi bicikl, a redovno šeta. Neuspeh naše reprezaentacije na svetskom prvenstvu u fudbalu doživljava kao ogledalo jedne zemlje koja i dalje nema svoju pravu himnu da je motiviše onda kada je najpotrebnije, na startu.

U svetu nauke, dr Miodrag Stojković ima renome kojim danas može da se pohvali izuzetno mali broj istraživača. Kad bi ga laik, međutim, pitao šta on zapravo radi, naš sagovornik bi mu odgovorio: "Pokušavam da razjasnim biološke mehanizme ranog ljudskog razvoja, šta izaziva neke bolesti i kako im stati na put."

I kad već pominjemo rani ljudski razvoj, pitamo dr Miodraga Stojkovića kakvo mu je bilo detinjstvo, šta je ono najlepše što je upamtio, ima li i ružnih uspomena?

– Moje detinjstvo je bilo predivno jer sam imao mogućnost da deo provodim u mom rodnom Leskovcu, a svaki zimski i letnji raspust, i ponekad državni praznik, provodio sam u rodnom selu moje majke na krajnjem jugu Makedonije. Bilo je lepo jer sam kao dete sve delio sa svojim vršnjacima. Igrali smo zajedno fudbal i košarku, išli zajedno na plivanje, penjali se po planinama i okolnim brdima, radili na poljima, pomagali oko životinja... Da nisam imao takvo detinjstvo sigurno ne bi ni sada postojala jako izražena ljubav i poštovanje prema prirodi.

Šta sam loše poneo iz detinjstva? Onako, spontano, pada mi na pamet da sam često bio svedok situacije gde ljudi ni tada nisu umeli međusobno da komuniciraju.

Šta danas mislite, koliko je vaše vaspitanje bilo od značaja za dalji život u svetu nauke kome odavno pripadate?

– Slobodno mogu da kažem da je za moj životni izbor presudno bilo moje vaspitanje. Roditelji me nikada nisu prisiljavali da učim, uspelo im je nekako da svet škole posmatram kao mesto za zadovoljavanje radoznalosti i kao mesto gde mogu dobiti odgovore na svoja pitanja. Nikada nisam imao utisak da moram u školu. Zato je danas tako i sa mojim poslom. Onoga dana kad budem rekao da moram na posao, prestaću da se bavim ovim što radim.

Postoji li trenutak u mladosti koji pamtite kao preloman, kada ste odlučili čime ćete se baviti u životu? Da li ste nešto drugo priželjkivali da radite, a nešto treće upisali?

– Da je bilo onako kako sam sanjao, sada bih bio penzionisani košarkaš. Ozbiljno, ima više prelomnih momenata, slučajnih, namernih. Ipak, prelomna je bila moja opčinjenost mikroskopima. Kao dete sanjao sam da posedujem mikroskop, da njime radim. Naravno, u to vreme to su bili snovi vezani za dečje mikroskope, a tek kasnije, kada sam počeo svoj doktorski rad u Nemačkoj, počeo sam da radim s tom pravom igračkom. To je bio preloman deo mog života, početak rada na embrionima i ćelijama u Minhenu. Tada sam shvatio da je to moja ljubav, moja opsesija, svet koji me opčinjava i kojemu pripadam.

Šta je bio vaš glavni motiv da godinu dana posle završenih studija veterine u Beogradu napustite zemlju i odete u Nemačku?

– Otišao sam, pre svega, zbog tadašnjeg totalno katastrofalnog stanja u našoj zemlji. Vuklo me je da odem tamo gde ću imati šansu da se dokažem i gde ću imati mogućnost da iz svoje prve ljubavi napravim životnu ljubav.

Da li ste se mučili u životu, borili sa besparicom?

– Kad se setim detinjstva, školovanja, studija, znam da je meni i mojoj porodici bilo jako teško. Ali, ne znam da li to mogu da nazovem mučenjem ili školom života. Besparica je bila uvek prisutna, naročito za vreme studija i doktorskog rada u Minhenu. Da bih nekako preživeo u tom skupom gradu, a u isto vreme pomogao mojima kod kuće, morao sam ponekad, uz studije, da radim razne druge poslove (trebalo je da ponovim četiri semestra da bi mi Nemci priznali diplomu koju sam doneo sa Veterinarskog fakulteta iz Beograda). Preko vikenda sam radio kao medicinski tehničar i negovao stare ljude, tokom nedelje i posle rada u laboratoriji pomagao sam na obližnjoj univerzitetskoj farmi... Ipak, nikada se ne bih požalio na taj deo svog života, jer zahvaljujući takvom životu znam gde leže njegove vrednosti.

Da li vam je na početku naučne karijere zbog toga što ste Srbin bilo teže, i da li bi vam bilo lakše da ste bili Amerikanac, Nemac ili Englez?

– To su bile veoma teške i nesrećne godine za nas Srbe, ali sam sretao mnoge zemljake koji su upravo svojom vrednošću i rezultatima pokazivali da nismo gori od drugih. Bilo je teže kad je trebalo dobiti studentsku vizu, proći kroz ogroman birokratski sistem i pri tom ostvariti prava koja ostali, svojim poreklom, automatski dobijaju.

Da li je živa prva životinja koju ste klonirali na nemačkom govornom području?

– Odavno je to bilo, krajem devedesetih. Koliko znam, ta klonirana krava imala je u međuvremenu veliki broj potomaka...

Kako ste se osećali kad vas je časopis "Tajm" proglasio jednim od dvanaest najperspektivnijih naučnika sveta?

– Motivisano. Svako priznanje motiviše.

Šta je to što danas radite u Valensiji?

– U ovom trenutku zamenik sam glavnog direktora Instituta za istraživanja "Princ Felipe" u Valensiji. To je predivan, moderan institut koji se prostire na površini od 32.000 kvadratnih metara i ima oko trista saradnika. Moj je zadatak da svoje iskustvo i znanje stečeno u Nemačkoj i Velikoj Britaniji prenesem u ovaj institut, da povežem grupe Instituta s ciljem da se ubrzaju naučni rezultati, odnosno njihova primena u medicini. To znači da matične ćelije što pre dovedemo iz laboratorije do pacijenta. Pored toga, ja imam svoju grupu mladih naučnika koji se bave diferenciranjem matičnih ćelija i izučavanjem složenih a neproučenih mehanizama ranog ljudskog razvoja.

Kako izgleda jedan vaš uobičajeni radni dan?

– Moja je ogromna sreća da nema uobičajenog radnog dana. Svi dani su različiti, jer nauka kojom se mi bavimo napreduje ogromnom brzinom. Mi doživljavamo svakoga dana neke promene, dolazimo do fascinantnih rezultata, počinjemo nove projekte. Moj radni dan počinje rano izjutra, u kući. Prvo uključujem kompjuter da vidim da li sam dobio neku važnu elektronsku poruku. Zatim se dan nastavlja u automobilu gde supruga i ja već pričamo o tome šta nas čeka na poslu, šta treba da uradimo. Na poslu, opet, primetim da je dan bio kratak i da ću ga nastaviti kod kuće do kasno u noć. Poslednjih nekoliko godina postala je uobičajena praksa da posle izlaska iz laboratorije deo posla nastavim za kompjuterom kod kuće.

Miodrag Stojković rođen je 5. jula 1964. godine u Leskovcu, gde je završio osnovnu i srednju medicinsku školu. U Beogradu je 1990. godine završio Veterinarski fakultet i odmah počeo da radi u farmaceutskoj fabrici Zdravlje, u Institutu za istraživanja, odakle je 1991. godine otišao u Hamburg gde je do 1993. radio kao medicinski tehničar. Potom odlazi u Minhen, gde je paralelno radio na nostrifikaciji diplome i postdiplomskim studijama na Veterinarskom fakultetu pri Univerzitetu Ludvig-Maksimilijan. Na ovom fakultetu 1995. godine počinje da radi kao naučni saradnik usavršavajući laboratorijske uslove za gajenje životinjskih embriona. Doktorirao je 1996. godine iz oblasti embriologije i biotehnologije, od 1997. godine jedan je od prvih naučnike u Evropi koji zajedno sa profesorom Ekhardom Volfom i dr Valerijem Zaharčenkom počinje intenzivno da se bavi kloniranjem domaćih životinja. Taj je rad rezultirao dobijanjem prve klonirane životinje na nemačkom području. Oktobra 2002. prelazi u Njukasl (Engleska) gde radi sa ljudskim embrionalnim matičnim ćelijama. U Centru za humanu reprodukciju on je prvi naučnik u Velikoj Britaniji koji uspeva da dobije i u potpunosti okarakteriše novu liniju ljudskih embrionalnih matičnih ćelija. Od decembra 2003. godine asistent je, a zatim profesor na Medicinskom fakultetu u Njukaslu gde radi kao zamenik direktora Instituta za humanu genetiku. Izoluje nove linije matičnih ćelija s ciljem da se one što pre primene u ćelijskoj terapiji i lečenju bolesti ljudi. Zahvaljujući svojim naučnim dostignućima, iskustvu i demonstraciji praktičnog izvođenja projekta, avgusta 2004. godine dobija dozvolu vlade Velike Britanije da prvi u Evropi i uopšte u zapadnom svetu, počne s dobijanjem ljudskih embrionalnih matičnih ćelija iz takozvanih kloniranih embriona. Ugledni britanski časopis "Tajm" 2004. godine proglasio ga je jednim od dvanaest najperspektivnijih naučnika na svetu. Danas je zamenik glavnog direktora Instituta za istraživanje "Princ Felipe" u Valensiji. Gostujući je profesor Vojnomedicinske akademije u Beogradu i medicinskih fakulteta u Kragujevcu i Kosovskoj Mitrovici. Oženjen je Nemicom Petrom, koja je njegov saradnik poslednjih deset godina.

Čime sa bavi vaša supruga?

– Petra je odgovorna za jedan deo projekta u mojoj vrlo mladoj, ambicioznoj grupi. Njen zadatak je da upravo stvori optimalne uslove kako gajiti matične ćelije u jednom efikasnijem i boljem sistemu, sistemu koji nam omogućuje kliničku aplikaciju matičnih ćelija.

Šta je vaš naučni cilj sada, u narednom periodu?

– Trenutno iz matičnih ćelija dobijamo ćelije s nervnim karakteristikama, ćelije sa karakteristikama srčanog mišićnog tkiva, "ubeđujemo" matične ćelije da budu ćelije koje produkuju insulin da bismo ih primenili u terapiji različitih ljudskih bolesti (povreda kičmene moždine, bolesti srčanog mišićnog tkiva, šećerna bolest...). Posle letnje pauze očekuje se da španska vlada reguliše i dozvoli upotrebu nuklearnog transfera (kloniranja) za dobijanje specifičnih linija matičnih ćelija kako bismo proučavali patogenezu, tj. nastanak različitih ljudskih naslednih bolesti.

Da li je vaš san da dobijete Nobelovu nagradu?

– Ne, o tome ne sanjam niti razmišljam. Po mom mišljenju uloga naučnika jeste da doprinese razvoju civilizacije – u ovom slučaju razvoju moderne medicine. Ako nam rezultati pomognu da eliminišemo neke užasne ljudske bolesti, onda smo nešto ostvarili. Ako nam uspe da pomognemo pacijentima, činjenica da je kvalitet njihovog života poboljšan, bila bi dovoljna nagrada.

Koliko ima istine u tvrdnjama da je ulaganje u nauku najskuplja investicija? Kako se manifestuje moć koja se stiče novim naučnim otkrićem u medicini, na primer? Koliko je nauka u službi politike?

– Malo je u tome istine. Jedna bolest sa sigurnošću zemlju košta mnogo više nego što zemlja ulaže u celokupnu nauku, da ne govorimo o medicini. Moć jeste ogromna, jer je znanje moć, a manifestuje se opštim obrazovanjem jedne nacije. Znanje i moć su kada odgovori ne počinju sa ne znam, ne razumem, to niko nije dokazao...

S razvojem nauke o matičnim ćelijama politika je prepoznala šansu da na ovaj ili onaj način informiše javnost o tome koji je naučni put ispravan, i da odbrani svoje argumente i sopstvenu strategiju kao jedinu ispravnu. Recimo, zbog politike i regulacije koju ta politika propisuje, naučnicima u Nemačkoj zabranjeno je da se bave onim čime se naučnici u Velikoj Britaniji ili Španiji već odavno bave.

Šta je, po vašem mišljenju, najveći problem u Srbiji, šta nas koči da krenemo sa mrtve tačke?

– Naša najomiljenija poslovica – Sreća je u nesreći! Nikako da shvatimo da sudbina naše zemlje leži u našim rukama i da od nas zavisi kome je poveravamo; od nas zavisi da li će na kraju taj neko trljati ruke, a mi ostati praznih šaka.