Šta je prestupila prestupna godina?

Subotica je čudan grad, nekada je važila za najveće selo Evrope; za mene je čudna i po tome što je imala sto hiljada stanovnika kad sam se rodila a i sada ima toliko, dok je Beograd 1959, kad sam u njega stigla imao trista hiljada stanovnika, a sada ih, kažu, ima dva miliona! Kako to Subotica uspeva; o čemu se radi? Ima mnogo odgovora na to pitanje - moj je da je ona divan grad za odrastanje, a kad neko odraste, on može da ode.

Tekst: Eva Ras
Fotografije: Milan Melka

Rodila sam se 1941. godine i taman kročila u svet spoznaje kad je Drugi svetski rat stigao u moju rodnu Suboticu. Vreme beše veoma atraktivno, i čini mi se da sam upravo zbog toga i upamtila i one prve dana svog života, od samog ateriranja na ovu planetu, pri čemu su mi i roditelji u tome mnogo pomogli. Prvo su se silno zaljubili jedno u drugo, napustili svoje postojeće brakove a zatim se žestoko omrzli još pre nego što sam se ja ispilila. Mržnja ih je terala da se otimaju o mene, i da se svađaju kome ću od njih dvoje da pripadnem. Imala sam tri – tri i po godine, kad sam gledala štuke, Hitlerove avione koji su izručili tepih bombi na predgrađe gde sam rasla. Otada niko ne treba da mi objašnjava šta se podrazumeva pod tepihom bombi jer sam videla i zapamtila avione koji su leteli u velikoj formaciji sa predvonikom a iza repa su vukli za sobom poput mreže uvezane bombe.

Verovatno ne bih imala tako daleka sećanja da ne beše sve tako tragično oko mene. Suboticom je protutnjala slavna, oslobodilačka Crvena armija sa ogromnim kolonama nemačkih zarobljenika koje je potom stanovništvo hranilo. U kazanima se kuvala geršla, kamioni su u naše dvorište na pranje donosili odeću koja se u istim kazanima iskuvavala. Zarobljenici su bili iza ograde od bodljikave žice, bilo je ranjenih i uplakanih. Ljudi su bili pitomi sa njima, jer se u pometnji svetskog rata svako nadao da i nekom njihovom, na nekom drugom kraju Evrope – ako je tamo zarobljen – neko pruža šansu da preživi.

Kasnije, kad je ratna pometnja popustila, u istim se kazanima u jesen kuvao pekmez od šljiva. Obožavala sam da gledam kako baka i majka dugačkom, ogromnom varjačom mešaju, naizmenično, gustu, ljubičastu kipuću tekućinu da ne zagori na dnu kazana, dok se ne zgusne i ne postane tamni, čarobni pekmez. A tek što sam volela rezance koji su se jeli samo u doba spravljanja pekmeza od šljiva! Kad bi sav pekmez povadili u zemljane krčage i kazan se ispraznio, majka bi umesila veliku količinu rezanaca, razvlačila, smotala pa seckala u široke trake, zatim skuvane iz kuhinje donosila u velikim šerpama i izručila bi ih u kazan koji je bio još išaran ulepljenim ostacima pekmeza i istom velikom varjačom bi mešala rezance da pokupe ostatke pekmeza, ljuljnula bi i lonče svinjske masti da se ne ulepe rezanci koji bi poprimili tamnu boju pekmeza, zbog čega smo ih zvali musavim rezancima.

Zime su bile opake u poratnim godinama, sneg bi pao u novembru i ne bi se otopio do aprila, a ogreva nije bilo. Članovi cele porodice naizmenično su stajali u redu pred drvarom, a ni hrane nije bilo. Pred pekarom-mlekarom, otezali su se redovi – kad biste došli na red mleka više ne bi ni bilo, a hleb se mesio od grubog kukuruznog brašna u kojem bi se ponekad našlo i kanapa i eksera; ja taj hleb nisam htela da jedem i zbog toga sam bila mršava kao prut.

Već sam išla u školu i mogla sam sama da se krećem po gradu, da odem do mnogobrojnih tetaka – moja je majka bila iz velike porodice i imala trinaestoro braće i sestara a svi behu složni i živeli smo svakodnevno se posećujući i pomažući jedni drugima. Jednom, kad sam išla kod bake, u mlekari sam videla zemičke i pošto sam imala toliko novca kupila sam jednu, i kad sam je zagrizla tek tada sam videla da je ona prerezana na pola i namazana meni nepoznatim namazom čiji me je ukus oduševio. Bio je to puter, koji do tada nikada nisam okusila. Beše to praznik koji vam samo detinjstvo može pružiti. Okusiti prvi put nešto! Detinjstvo je jedino doba kada na pretek imate prilike da prvi put iskusite mnogo toga, i zbog toga se sa gradom detinjstva potom u životu ne može takmičiti nijedan drugi grad, jer su ta prva iskustva nezaboravna. Kad god jedem puter celog života pokušavam da doživim isto ushićenje kao kad sam ga na Palićkom putu, gde ga preseca Majšanski put, u mlekari prvi put okusila. I sad kad idem u Suboticu, jurim pravo na pijacu jer i sad želim da osetim ukuse detinjstva. Frojd je otkrio da se nostalgija ljudi koji žive daleko od rodnog grada upravo zasniva na čežnji za ukusima voća iz detinjstva – nigde trešnje nisu kao u zavičaju.

Majka je američki kačkavalj iz UNRRA paketa rendala na hleb – niko osim nje te 1947. godine nije tako spravljao sendviče, a ona se valjda prva na svetu setila ne bi li malo kačkavalja što smo na tačkice dobili, duže potrajalo; ostale žene kačkavalj su sekle u tanke šnite, a ja sam se divila zamršenim, poput konca tankim nitima na vojvođanskom hlebu, koji beše ogroman, sa velikom, okruglom, kao sunce, sredinom.

Gradska kuća je najlepša građevina u Subotici, i ona je bila moje vlasništvo u detinjstvu, jer je moj teča Gabor Katandžić bio vatrogasac i često bi dežurao gore u tornju pod satom, nadgledao ravnicu, da na vreme vidi i pošalje vatrogasce ako se slučajno negde zapalilo žito. Kako je to sada čudno da je štitio useve, tako, šetkajući se na sve četiri strane balkona koji obrubljuje toranj pri vrhu, kako bi mogao da vidi ako je gde gorela vatra. Tada jedva da je gde i bilo telefona u Subotici, ni struje nije bilo u predgrađu, ni vodovoda, po pijaću smo vodu išli na bunar, a u dvorištu smo imali bunar na čekrk, za zalivanje bašte i punjenja korita za kupanje. Nosila sam ručak teči Gaboru gore u toranj. Nisam se plašila penjući se mračnim stepenicama u tornju jer sam volela da šetam gore visoko, na balkonu, i da i ja s njim vidim panoramu grada, da izbliza krivim vrat da vidim ogromne istovetne satove na sve četiri strane. Tada nije bilo ni solitera i samo se sa tornja Gradske kuće moglo videti daleko. Teča Gaborovo zanimanje je uticalo i na modu koju sam u to vreme, silom prilika, terala. Godine 1959. trebalo je da odem u Beograd na studije, a nisam imala kaput, iždžikljala sam i nisam mogla da obučem stari. Odmah je priskočila u pomoć tetka Ilona, nagovorila je teču Gabora da mi pokloni jedan od svojih vatrogasnih mundira kad ih je već stekao tri, jer je umeo da ih čuva, i odmah se bacila sa mojom majkom na prepravku. Povadile su postavu, skratile su kragnu, prevrnule čoju na drugu stranu, umesto dva reda dugmadi ostavile su samo jedan, bacile su zlatnu dugmad i epolete sa ramena, stavile novu postavu od crvenog lamea, ali šta god i koliko god su mundir prepravljale ja sam u Beograd stigla kao mala vatrogasilica, videlo se da je to uniforma, i ja sam se stidela, ali budući da drugi kaput nisam imala - nosila sam ga.

Rodni grad? U mom slučaju to je grad na severu Bačke, kako često možemo čitati kad se Subotica pominje u novinama ili na TVu. Astrolozi pridaju veliki značaj mestu gde stupite na ovaj svet kada kroje vašu sudbinu predskazujući budućnost zapisanu u zvezdama. Ja nekako drugačije mislim, svejedno je gde ste rođeni, važno je da ste stigli i važno je gde odživite prvih petnaest godina svog života. Imala sam sreće da se moji roditelji nisu seljakali tako da sam do velike mature bila u Subotici. Možda oni koji su menjali mesta boravka i odrastanja to smatraju prednošću. Ne nalazim da rodni grad ima bilo kakav značaj, možete se roditi svugde, i u avionu – ima i takvih slučajeva – mnogo je važnije gde učite prve lekcije postojanja, upoznajete svet oko sebe, deo planete Zemlje gde ste stigli da odživite svoju sudbinu. Grad moga detinjstva gde sam otkrivala ljudski rod, svet biljaka, divila se prasićima, lovila prvog leptira jeste predgrađe Subotice i okolna sela.

Životno delo je uvek otisak biografije pisca, što više pišem sve pišem o sebi, jer ja sam zapravo i oni čijim sam životima prisustvovala, čiji su se životi preda mnom valjali i sve što se uobličilo u roman, priču, pesmu sve je to ponovna projekcija moje prošlosti, detinjstva prevashodno, jer glavne smernice stičemo upravo dok rastemo, naše odrastanje određuje ugao odakle ćemo gledati planetu Zemlju i ljude oko nas. Daleki trenuci detinjstva pretvaraju se u rečenice, slike, i kao kokice na vrelom ulju otvore se u krckavu belinu beskraja.

Bilo je tada u mom okruženju mnogo osiromašenih otmenih ljudi, zatim i prostih, bogatih seljaka, i ubogih napoličara, Roma muzičara i prosjaka, sve sam ih volela i od svih sam učila kako čovek mora da bude krotak, učtiv, kako ne sme nikoga da vređa, ni da potcenjuje protivnike. Danas vlada razmetljivost i grubost među ljudima. Svejedno mi je gde ko letuje i ne volim da slušam kad se neko trsi da se upravo vratio sa Bahamskih ostrva.

Nikada nisam osećala da prinuda vodi moj put, uvek sam sama odabirala put. Do osamnaeste godine sve sam upoznala u Subotici i oko nje. Od Malog Bajmoka do Horgoša preko Palića i Ludaša jezdila sam na tuđim biciklima, svoj nikada nisam imala, ali bi mi neko uvek pozajmio svoj. Leta sam provodila kod mnogobrojnih rođaka od Čantavira preko Tavankuta, do Malog Iđoša. Pamtim leta u Čantaviru kod tetka Anuške, arteški bunar iz kojeg je neprestano kuljala voda i majku koja bi se pravdala:

"Mi smo siromašni, ali morate i vi da naučite šta je dobro, zato ćemo danas prirediti pravu gozbu, a gladovati ćemo umeti i ako ne budemo vežbali za zle dane."

Čuvala sam guske u Senti, muzla krave u Žedniku i poželela sam da odem dalje. Nije bilo važno što sam imala samo vatrogasni mundir kad sam krenula na put, želja da upoznam svoj novi život bila je veća od stida. "Biti drugog roda, druge nacije, ne može da bude prepreka, sav ljudski rod na planeti zemlji je jedan narod"- govorila sam sebi. Baka mi je pričala o jevrejskom učitelju koji je razmišljao o tome da li će ga Bog, kad stigne na onaj svet upitati "Učitelju, zašto ti nisi postao Mojsije?" – "Budala!" – govorila je baka – "Svemogući će da ga pita zašto se nije trudio da bude učitelj kad je trebalo da bude upravo učitelj jer ga je stvorio da bude učitelj. Razumela sam baku Mojru, ja treba da postanem ja, i pela sam se mračnim stepenicama uprkos strahu, u toranj Gradske kuće, išla poput Crvenkape noseći teči ručak u kotarici, jer je želja za daljinama bila veća od straha. Želela sam da vidim da je svet veliki, da nije moja ulica jedina, da iza oranica i žitnih polja ima još mnogo toga nepoznatog za mene. Postadoh odlučna u donošenju brzih odluka, uzbuđena ali podjednako spremna da podnesem poraz ili osvojim pobedu. To sam naučila od ljudi i prirode gde sam rasla, na rubu grada u vinogradima, na njivama, u memljivim sobama gde su u ćoškovima pod mojim krevetom nicale pečurke od vlage. U detinjstvu sam naučila da su stvari jednostavne i da ih ta jednostavnost čini zanimljivim. Na tome se zasniva celo moje literarno stvaralaštvo, uvek želim da opisujem život i krenem od istinitih, postojećih situacija, ali stil koji primenim učini pisanje literarnim delom, upečatljivim, vrednim. Između opisa fiktivnih i stvarnih događanja u jednom romanu piščev stil stvara literani svet koji se podudara sa istinitim. Istina nije roman, a roman je odraz istinitog života. Naravno da pisac treba do tančina da poznaje društvene prilike, još kao dete u Subotici umela sam da razlikujem ko je kuvar, ko doktor, ko visoki državni činovnik ili kućna pomoćnica, ali sam znala i to da su oni istovremeno i jednaki jer ih povezuje čudesna nit života, vremena i prostora i da još niko od šest milijardi sada živih ljudi na ovoj planeti ne ume da odredi ko je važniji od koga u otkrivanju tajne zašto smo rođeni, odakle dolazimo, kuda idemo i što je najvažnije pitanje - zašto? Pesnik Dušan Matić govorio je da bi mogao ceo život da opisuje šta sve postoji od njegove kuće u Vojvode Dobrnjca ulici do Botaničke bašte.

Koliko upijete čistote u detinjstvu toliko ćete je imati celog života jer samo u detinjstvu reči nisu pritvorne, samo kad ste bez životnog iskustva možete postaviti pitanje: Šta je prestupila prestupna godina?"