 |
I upravo na tim stranicama istorije zapisano je da je manastir pretrpeo tri velika razarajuća požara. Prvi, 1722. godine, kada je stradalo više od polovine manastirskog kompleksa, zatim je 1776. godine izbio požar sa zapadne strane manastira. Upornošću i nesebičnim trudom, uz neprekidne molitve i ostala poslušanja manastir je od monaškog bratstva uvek obnavljan i uz to proširivan. Poslednji, treći po redu u manastirskoj istoriji, razorni požar zadesio je Hilandar u noći između 3. i 4. marta 2004. godine kada je vatrena stihija za nekoliko sati u potpunosti uništila severnu polovinu manastirskog kompleksa. Vatra se proširila iz Igumenarije na konak Dohiju, pa na Veliki konak, poznat i kao Gostoprimnica, preko ulaza u manastir i Belog konaka, sve do pirga svetog Save i crkve svetih arhanđela. Vatrena stihija je, takođe, i pored ogromnog zalaganja monaškog bratstva da je obuzdaju, uništila i oštetila četiri paraklisa – crkvice: crkvu posvećenu Četrdesetorici mučenika koja se nalazila u okviru Belog konaka, crkvu Svetog Nikole iznad ulaza u manastirsku portu, kao i crkve Svetog Save Srpskog i Svetog Dimitrija koje su se nalazile u sklopu dela konaka zvanog Igumenarija u neposrednoj blizini manastirske trpezarije Sv. kralja Milutina.
Danas, četiri godine kasnije, manastir Hilandar i dalje sija svojim čudesnim sjajem, postepeno poprimajući izgled koji je imao pre ovog, za sve nas, nemilog događaja. Umirujuću tišinu i eho neprestane molitve koja dopire iz naosa crkve Kralja Milutina, povremeno prekidaju zvuci građevinskih mašina i razgovori vrednih neimara, koji iz dana u dan, pune četiri godine, vraćaju svom i našem manastiru pređašnji sjaj.
– Neposredno posle požara na uklanjanju posledica i početku obnavljanja postradalog dela manastira pristupljeno je planski. Tokom godine usvojen je dokument pod nazivom "Program obnove" kojim su regulisane sve aktivnosti vezane za obnovu manastira posle požara. Sveobuhvatnom analizom srpskih i grčkih stručnjaka došlo se do stanovišta da će za kompletnu obnovu biti potrebno najmanje deset godina i 25-30 miliona evra. Kraći rok od ovoga nije realan jer se rekonstrukcija ne tretira kao savremena gradnjaveć kao gradnja u kojoj se moraju poštovati sva pravila i principi restauratorskog i konzervatorskog posla. Pri ovome se strogo mora voditi računa da se nijednog momenta ne naruši mir i svetost mesta, jer je Hilandar živi manastir, pod zaštitom Uneska i zakonskom regulativom druge države (Grčke), istakao je direktor Zadužbine manastira Hilandara u Beogradu, gospodin Milivoj Ranđić.
Pre početka ozbiljnijih radova na rekonstrukciji vatrom uništenog dela manastira, pristupilo se, najpre, izradi i rekonstrukciji objekata koji su van manastirskih zidina. Pre svih su adaptirani i prošireni postojeći prostori za smeštaj radnika, napravljena je nova pekara sa savremenom pekarskom opremom da bi se, zatim, pristupilo rekonstrukciji postojećih ruiniranih objekata tzv. senare i mazgare koje su pretvorene u prostore nove gostoprimnice sa smeštajnim kapacitetima za poklonike.
|
Hilandar nisu samo prohujali vekovi i njegova zdanja, on je naša savest i barometar našeg duhovnog stanja i svetosavske svesti. Mi ga posle osam vekova još uvek gradimo i ugrađujemo sebe u njegovo duhovno zdanje; a naša pokoljenja svedočiće o nama kao o njegovim neimarima i graditeljima.
(Sveti Vladika Nikolaj Velimirović) |
 |
 |
– Uz svakodnevna nastojanja da se, neposredno posle vatrene stihije, manastiru obezbede koliko-toliko optimalni uslovi za nesmetano odvijanje života i uobičajenih aktivnosti manastirskog bratstva, radilo se na izradi neophodnih projekata od naših stručnjaka i stručnjaka grčkog KeDAK-a. Za obnovu manastira značajna je 2006. godina u kojoj su započeti radovi na obnovi prvog izgorelog objekta, konaka iz 1814. godine. Ovaj deo je izabran za početak obnove jer se nalazi na samom ulazu u manastir Hilandar, manjih je dimenzija od ostalih delova a i značajan je još i zbog principa i načina izvođenja radova za koje se opredelio stručni tim Hilandara na čijem je čelu arhitekt i konzervator prof. Mirko Kovačević, istakao je direktor Ranđić. Svešteni sabor je doneo odluku i da samostalno, uz tehničku i organizacionu podršku svoje Zadužbine u Beogradu, organizuje radnike iz Srbije, bez angažovanja izvođača radova sa strane. Obnova ovog konaka, kako sa zadovoljstvom ističe g. Milivoje Ranđić, uspešno je privedena kraju i on je osvećen juna 2007. Zbog zatega kojima je učvršćen paraklis posvećen svetom Nikoli i koje prolaze kroz poslednji sprat konaka iz 1814, hilandarski neimari nisu izveli završne radove u sali na poslednjem nivou objekta. Sala, koja je služila za zasedanje Sveštenog sabora manastira i po kojoj je ceo konak poznat i kao "sinodik", biće dovršena odmah posle učvršćivanja paraklisa Sv. Nikole, posle Uskrsa ove godine.
Danas je u donjem delu konaka savremeno opremljena knjižara koja posetiocima nudi mnogobrojnu duhovnu literaturu i suvenire koji podsećaju na boravak u ovom svetom mestu. Iznad knjižare, na spratu gde se nekada nalazila tzv. kraljeva soba, sada su privremeno smešteni monasi, jer se bratstvo neprekidno uvećava, a prostora još uvek nema dovoljno.
Svedoci smo da su s početkom ovogodišnje građevinske sezone na Svetoj gori, u februaru započeti radovi i na najvećem tzv. Velikom konaku iz 1821. godine. Neimare raduje činjenica da su masivni kameni zidovi ovog zdanja dobro sačuvani pa obnova ne bi trebalo da bude komplikovana. No zbog velike površine samog objekta i velikih troškova obnove stručnjaci predviđaju da će obnova ovog dela manastira trajati najmanje do kraja 2010. godine.
– Radovi na obnovi manastira Hilandara ne bi tekli ovim tokom da nije bilo razumevanja i finansijske pomoći Vlade Republike Srbije kao i Ministarstava kulture i vera i nacionalnih ustanova zaštite nasleđa, posebno je istakao g. Ranđić. Iz državnog budžeta za obnovu manastira izdvaja se milion evra na godišnjem nivou. Ta sredstva nisu namenjena samo za izvođenje radova na obnovi manastira već delom i za zaštitu pokretnog nasleđa kao i za unapređenje uslova života manastira kroz obnovu kompletne infrastrukturne mreže. Pored ovih sredstava, tokom 2004. i 2005. godine, Srpska pravoslavna crkva je, od vernika u svojim eparhijama, obezbedila manastiru više od dva miliona evra za obnovu. Ovom spisku treba dodati i mnogobrojna preduzeća i pojedince iz Srbije koji su svojim prilozima i radom doprineli da dosadašnji planirani radovi teku po predviđenoj dinamici, dodao je g. Ranđić. | 
