|
Među novinarima, pre svega onima koji prate film, Stefan Arsenijević je uvek bio taj koga svi nepodeljeno volimo: nasmejan, prijatan, ljubazan, strpljiv, učtiv, a pre svega darovit, beskrajno talentovan. Ovaj mladi čovek nas je pre nekoliko godina obradovao "Zlatnim medvedom" a onda i nominacijom za Oskara. Videlo se odmah kakvo imamo blago. Nedavno je Stefan Arsenijević predstavio svoj prvi igrani film "Ljubav i drugi zločini" u Berlinu, prvom u nizu velikih svetskih festivala.
Svetska premijera filma "Ljubav i drugi zločini" održana je u februaru na 58. Berlinskom festivalu. Kakvi su bili prvi, a kakvi danas, sa ipak izvesne udaljenosti, krajnji utisci o prijemu, reagovanjima?
– Postojala je velika trema, jer to je bila svetska premijera, prvi put da publika gleda film. Zatim euforija. Euforija koja se nastavila do danas. |
 |
Još čekam da se malo sredim i nadoknadim izgubljeni san. Sada kada bih sumirao: publika je reagovala kako sam samo mogao da priželjkujem, svih pet projekcija u Berlinu bilo je rasprodato, "Skrin" i "Verajeti" su objavili veoma dobre kritike. Šta još čovek može poželeti?
Vi ste miljenik Berlinskog festivala, naročito posle osvajanja "Zlatnog medveda" za kratki film "ATorzija". Veoma vas vole u Nemačkoj kao mladog autora. Koliko je to pomoglo u, recimo, realizaciji ovog filma, baš kao i onog prethodnog, omnibusa "Izgubljeno–nađeno"?
– Imao sam sreću da je jedan film rađao drugi. Posle "ATorzije" dobio sam ponudu da sa još pet mladih istočnoevropskih reditelja učestvujem u omnibusu "Izgubljeno–nađeno" koji je 2005. otvorio Forum Berlinala. A odmah posle te premijere nemački koproducent mi je ponudio da producira moj prvi celovečernji film. I ta inicijativa me je gurnula u avanturu zvanu "Ljubav i drugi zločini".
Očekivanja su bila velika, možda i najveća na vašoj strani, da ćete pobediti u okviru debitanata. Tim pre što je član žirija bila Jasmila Žbanić, rediteljka filma "Grbavica" i jedan od koautora, zajedno s kanskim pobednikom Kristijanom Munđiuom, istog omnibusa "Izgubljeno–nađeno" koji jeste bio start vas troje. Šta se dogodilo, kome se film nije dovoljno dopao?
– Jednostavno, jedan Japanac je bio bolji! Ma ja sam na samom početku karijere dobio toliko značajnih nagrada koliko mnogi stariji i bolji reditelji od mene nikad nisu dobili. Kakav bih čovek bio i kakav bih život vodio ako bih nakon toga i dalje bio gladan nagrada?
Bili ste u neposrednoj konkurenciji s Madonom, to jest njenim debitantskim filmom "Prljavština i mudrost". Da li ste je lično upoznali i kakav je bio osećaj takmičiti se s takvom jednom megazvezdom?
– Megazvezde nije lako sresti. Koliko sam čuo od čoveka koji je i za nju i za mene bio zadužen kao gest menadžer, Madona se nije pojavila ni na svojoj žurci posle premijere filma. Čudan je taj život velikih zvezda. Ipak, kad god čujem Madonu na radiju, pomislim – a, koleginica! To je baš zabavno!
Da podrže film, u Berlinu su bili i svi vaši glumci, Milena Dravić, Anica Dobra, Vuk Kostić i Feđa Stojanović. Gledajući film, činilo se da ste uloge pisali upravo za njih?
– Sa Milenom i Feđom mi je ovo treći film. I zaista sam ih imao u glavi dok sam pisao scenario, Anicu takođe. Iako nismo sarađivali do sada, ta uloga je pisana za nju. Do Vuka, inače mog klasića sa fakulteta, došli smo jednim velikim kastingom. Bilo je jako važno da taj koji igra tu ulogu ima posebnu hemiju sa Anicom, pošto je ovo pre svega melodrama. Na probnom snimanju, kada sam video Vuka i Anicu u istom kadru, odmah sam znao da imamo glumca! Srećan sam što su svi oni bili na svetskoj premijeri i što su mogli da osete prvi kontakt filma s publikom. Znam koliko su sebe uložili u ovaj film, koliko su reskirali radeći ove uloge koje ne liče na ono što obično igraju. Dodatnu tremu imao sam da njih ne razočaram. Kad je publika reagovala tako dobro, laknulo mi je. I onda smo mogli da se radujemo zajedno.
Moram reći da je film "Ljubav i drugi zločini" skoro zaprepašćujuće mračan i tmuran i strašan i tragičan, tim pre što dolazi od jednog uspešnog, mladog autora što vi svakako jeste. Ja sam lično to smatrala velikim kvalitetom filma, ali iznenađenje ipak stoji... odakle toliko tuge?
– Zanimljivo, to pitanje mi postavljaju samo novinari i kritičari iz regiona. U drugim kritikama se potencira balans duhovitog i tragičnog. Publika se tokom filma povremeno gromoglasno smeje. Zanimljiv mi je taj paradoks. Mora da sam pogodio nešto istinito što posebno boli ljude sa ovih prostora, koji su takve stvari proživeli. Taj film je nekako došao iz stomaka. Kada je trebalo da snimim svoj prvi celovečernji film odjednom je iz mene izašao koncentrat, sinteza svega onoga što smo preživljavali poslednjih godina. I proživljavamo i dalje. U poslednjih petnaest godina ovu zemlju je napustilo skoro pola miliona mladih ljudi, i još je uvek napušta. Možda će ovaj razgovor u avionu čitati neko ko upravo odlazi zauvek. S druge strane, 80 odsto mladih koji sada žive u Srbiji nikada nije izašlo iz zemlje, zbog nemogućnosti dobijanja vize, nedostatka novca... Kakav je njihov pogled na svet? Eto, dovoljna su ta dva suvoparna podatka. Moja generacija je upravo zašla u tridesete i plašim se da postajemo izgubljena generacija. Izvinite što se ne smeškam zbog toga. Taj film je za mene bio prilika za katarzu.
Kakva je budućnost vašeg filma, kuda sve putujete s njim, šta je perspektiva?
– Dobili smo poziv za niz festivala i film sad kreće u taj festivalski život. Ja ću ga pratiti tek na nekoliko, jer sam već krenuo da spremam novi kratki film koji u Beogradu i Berlinu snimam u julu u korežiji sa nemačkim kolegom i drugarom Ditrihom Brugemanom. Biće to jedna zanimljiva forma, nešto što do sada nisam radio i veoma se radujem tom novom snimanju.
Recite još kako ste, na kraju krajeva, stigli dovde: u sasvim ranoj mladosti imali ste drugačije životne planove i želje, zar ne? Dakle, šta je bila prekretnica, kako se dogodilo da odete u sfere umetnosti, u oblast sedme umetnosti, gde ste sada kao, ne samo reditelj i pisac scenarija, već i jedan od vlasnika producentske kuće Art and Popcorn?
– Uvek sam želeo da se bavim filmom. U vrtiću sam bio prava senzacija među vaspitačicama kada sam izjavio da kada porastem želim da budem glumac. To pretvaranje da ste neko drugi, negde drugde, izmišljanje priča, stvaranje novih svetova, a da pri tom ostajete verni sebi nešto je što me još veoma zabavlja i uzbuđuje. U stvari, ja se još igram... | 
