|
Šta je suština glume, gospodine Mencl?
– Eee... Recimo ovako: doći na scenu, reći šta imaš i otići.
Ne verujem da je tako jednostavno.
– Jako je jednostavno. Stanislavski je prevarant. Slušati partnera i odgovoriti mu – to je sve. I biti iskren i prirodan. Bitno je da razumeš šta govoriš i da veruješ u to.
Da li se bavite i glumom zato što uživate u tome ili iz poštovanja prema profesiji?
– Uživam. Sve što sam odigrao na sceni bila su "uskakanja". Bilo da sam reditelj ja ili neko drugi, dogodi se da se glumac razboli ili iz nekog drugog opravdanog razloga ne može da igra i onda ja uskočim. |
 |
Ja ne umem da glumim. Kao glumac, ja sam amater, prema tome – nemam odgovornosti. (Smeje se. Zna da znamo da je za neke od tih uloga osvajao međunarodna priznanja, a neke od predstava u kojima je imao glumačke bravure igraju se šesnaest godina.)
A šta je posao reditelja?
– Reditelj je u stvari prvi gledalac koji je tu da koriguje glumu i predstavu. Takođe, on brine o svemu da bi predstava bila jedna organska celina. Predstava mora da bude prirodna, da izgleda da je samo tako moguća, da je sve "samo niklo". A sve je režirano. Upravo je tu prirodnost predstave i neprimetnost rediteljevog rada najteže postići. Gledalac ne sme da se zapita "Zašto je to tako?" ili "Zašto je Polinije u trenerci?". To mora da mu bude jasno iz toka predstave i mora da veruje da je samo tako moguće. Predstava mora da bude tako urađena da gledalac živi s Njom, a ne da sa distance razmišlja zašto je to tako odigrano.
Ja nisam videla nijednu vašu pozorišnu predstavu, ali gledala sam vaše filmove i volela sam ih upravo zbog vašeg prepoznatljivog rukopisa, zbog vašeg humora, dara da prepoznate detalj i da jednim potezom prikažete karakter.
– Vi ste to videli zato što ste hteli. Prosečan gledalac ne prepoznaje reditelja.
Geroslav Zarić, Jirži Mencl, Boba Đurović |
Kako pristupate režiji?
Vrlo jednostavno. "Vidim" tekst i pomažem glumcima da to naprave. Volim kada je jednostavno. A danas umetnošću najradije zovu ono što je nerazumljivo. Takvu umetnost stvaraju oni ljudi koji su se za nju opredelili jer ih je mrzelo da ustaju rano i idu na posao od 9 do 5. Danas se umetnost pravi za umetnike, a ne za publiku. Danas je poznati umetnik onaj koji ume da skrene pažnju na sebe. "Poznajem tog umetnika, ali ne znam šta je on radio." |
U čemu je razlika između rediteljevog rada na filmu i rada u pozorištu?
– U pozorištu je lakše raditi. Intimnije je. Volim kontakt s publikom i na tome se učim. Osluškujem reakcije.
Da li je to razlog što posled˙ih godina uglavnom radite u pozorištu?
– Ne. Nisam imao odgovarajuću ponudu za film. Radio sam u studiju Barandov, koji je prestao da postoji devedesetih godina. Od tog vremena filmove rade ljudi koji mogu da prikupe novac za to. A ja to ne umem.
Možda je to sudbina. Upisali ste filmsku režiju zato što vas nisu primili na pozorišnu.
– Tačno. Tako je bilo. Mene nisu primili, a ovog tipa su primili. Pa sada vi vidite kakva je to škola. (Smeje se i grli svog prijatelja Bobu Đurovića.)
Praška Akademija za film i pozorište je izuzetno cenjena kod nas, kao i u celom svetu. Odškolovala je mnoge dobre reditelje. U čemu je njena tajna?
– Zaista je bila odlična. Sada više nije tako. Temelje praške Akademije postavio je profesor Otokar Vavra i on je najzaslužniji za njen uspeh. Akademija je imala odličan program i sjajne profesore, koji su živeli u relativno liberalnom režimu. Recimo, komparativnu književnost predavao je Milan Kundera, koji je moj dobar drug. Kod njih su studirali i vaši autori Emir Kusturica, Goran Marković, Goran Paskaljević... Profesor Vavra sada ima 96 godina, dobro je, i nedavno je bio na premijeri mog filma "Služio sam engleskog kralja".
|
Da li se bavite pedagoškim radom?
– Ne. To je dosadno.
Vi ste zaslužni što je na ceremoniji dodele Oskara jedan jedini put objavljeno da je jugoslovenski igrani film dobio ovu nagradu.
– Da. Glumac Deni Kej je otvorio koverat i rekao – Nagradu je dobio jugoslovenski film... Saša Petrović, reditelj "Skupljača perja", ustao je, presrećan. |
 |
A onda je Kej nastavio – ..."Strogo kontolisani vozovi" Jiržija Mencla. Kasnije mi je Petrović s osmehom pričao da je bio pred infarktom.
Šta vam je Oskar doneo, a šta vam je oduzeo?
– Doneo mi je prestiž i status i veću platu u filmskom studiju u kojem sam radio. Ali, doneo mi je i veliki broj neprijatelja. Ljudi su zavidljivi. A kada su u Prag stigli ruski tenkovi, ja sam bio prvi koji više nije mogao da radi.
Kakvog Šekspira nam pripremate u Narodnom pozorištu u Beogradu?
– Uh... Verujem da će to biti predstava u kojoj će uživati i glumci i gledaoci. Ja i inače smisao pozorišta i filma vidim u tome da ljudi u njima uživaju. Film i pozorište imaju i druge funkcije, ali to gledalac mora pronaći sam. Ne sme im se to nametati. Vređa me kada osetim da film ili predstava hoće da mi daju nekakvo naravoučenije. S kojim pravom bi mi neko nametao svoje mišljenje? Hoću da se zabavim, ali i da posle toga imam o čemu da razmišljam.
Šta je to što je u "Veselim ženama vindzorskim" danas aktuelno i što je današnjem gledaocu zanimljivo?
– Likovi u komadu su živi ljudi, sa svim ljudskim vrlinama i manama. Slični su nama. Nema velikih ideja. Ovo je jedina Šekspirova drama koja nije istorijska. Ima elemenata bulevarskog pozorišta.
Koja je razlika između rada u pozorištu u Beogradu i pozorištima u Parizu, Moskvi, Cirihu, Berlinu, Sofiji, Zagrebu i Dubrovniku, gde ste u poslednje vreme radili?
– Razlika između srpskog i švajcarskog pozorišta, na primer, onolika je kolika i razlika između dva beogradska pozorišta. U većini pozorišta glumci su bolje plaćeni od vaših. Vaši glumci su dobri, ali nisu navikli na disciplinu.
 |
Da li umetnost treba da bude angažovana?
– Uf. Angažovana umetnost je dosadna i pretenciozna.
Šta je najvažnije za dobar film i dobru pozorišnu predstavu?
– Dobar scenario i dobar kasting.
Da li namerno ne pominjete režiju? |
– Ja to tako osećam. Ja sam reditelj, tako živim, od toga živim i sa tim osećanjem živim, što je najvažnije. Svaka ljudska delatnost je stvaralaštvo – pravljenje ručka, pravljenje cipela, usluga konobara u restoranu... Ali nema svako stvaralaštvo masovnu publiku i javna priznanja. Moje, slučajno, ima, ali to su samo spoljni efekti koji mene ne interesuju previše.
Da li ćete nam opet doći?
– Ako budete imali para. | 
