Marina Abramović je bila izuzetno uporna u svom nastojanju da izvede ciklus performansa "Sedam lakih komada" u muzeju Gugenhajm u Njujorku. Više od deset godina priprema prethodilo je izvođenju ovog kompleksnog rada u novembru 2005. godine. Pošto je izvela ovaj izuzetan poduhvat, Marina objašnjava izbor mesta:
– Ja zapravo nisam želela da ovaj performans izvedem igde drugde osim u Gugenhajmu – stvarno sam želela da to bude pravi muzejski prostor, ne neki alternativni prostor u kojem su se performansi ranije izvodili. U razgovoru s kustosom Gugenhajma saznala sam da je prvobitna zamisao Frenka Lojda Rajta, projektanta Gugenhajma, bila da muzej bude posvećen isključivo spiritualnoj umetnosti. Još jedan razlog koji pre nisam znala, jeste da me ovaj prostor inspiriše. Pripreme su bile stvarno duge, a samo izvođenje je bilo fizički zaista naporno, ja i dalje ne osećam kao da sam ga završila – jer sam celu ovu godinu posvetila završavanju performansa – kroz knjigu i film. Tek kada i knjiga i film budu završeni, i kad ih budem prikazala na istom mestu gde je performans izveden, u Gugenhajmu, 24. februara 2007. konačno ću se osećati da je rad stvarno završen."
|
|
Ovi performansi trajali su svakog dana sedam sati, sedam dana zaredom, a pratilo ih je, prema pisanju "Njujork tajmsa", svake večeri između 527 i 1450 posetilaca.
Marina Abramović je želela, prema vlastitim rečima, da prikaže da "nasleđe performansa može da živi samo ako se performansi ponovo izvode". Ciklusom ironično naslovljenim "Sedam lakih komada" umetnica je novembra 2005. godine u muzeju Gugenhajm prikazala kompleksne odnose istorijskog nasleđa performansa i mogućnosti njegovog savremenog života unutar muzeja. Performans, ustanovljen šezdesetih godina dvadesetog veka, podrazumevao je radikalnu praksu koja se suprotstavljala muzeju kao instituciji. Ciklus "Sedam lakih komada" bio je način da umetnica sagleda istoriju performansa re-performišući, odnosno izvodeći svoje viđenje čuvenih performansa iz sedamdesetih godina, kao i njenog sopstvenog ranog rada iz 1975. godine "Thomas Lips". Odlučivši da se vrati ovim istorijskim performansima, Marina Abramović je postavila više pitanja o prirodi performansa – pitanje je koliko oni mogu da ostanu radikalni i provokativni danas, izvedeni u mejnstrim prostoru Gugenhajma, ali i mnogo intimnije pitanje sopstvenog suočavanja s vremenom, sa sopstvenim ograničenjima. Upravo činjenica što je pred nama bila umetnica koja je na svoj šezdeseti rođendan imala toliko volje da svoje telo izloži ovakvom fizičkom i psihološkom podvigu, potiskuje analitički vid sagledavanja stanja performansa i prerasta ovaj prvobitni cilj.
Posle enormno fizički i psihološki zahtevnih radnji kojima se umetnica doslovno predavala tokom svih sedam dana, publika je, poslednjeg dana, dobila priliku da kolektivno sudeluje u neponovljivom, fascinirajućem doživljaju.
|
Poslednjeg dana, posle sedam sati nepomičnog stajanja na vrhu merdevina koje su dosezale do prvog sprata muzeja, u pet minuta do ponoći – pet minuta pre završetka poslednjeg performansa, odnosno žive instalacije – "Prelazak na drugu stranu" umetnica je, neočekivano za mnoge, progovorila i pozvala sve u publici da zatvore oči i zamisle da su sa njom, "ovde i sada".
Samo u kontekstu prethodnih doživljaja koje je Marina Abramović pružila publici, može se shvatiti važnost i snaga naizgled banalnog čina kolektivne fantazije ovog trenutka "sada i ovde", sada već nepovratno "tada i tamo". |
 |
Kritičarima i istoričarima, kao i svim poklonicima umetnosti Marine Abramović, ostaje da pokušaju da tome "tada i tamo" kojem su prisustvovali, daju trajno značenje svojim sećanjima, kao i samim činom pisanja istorije performansa.
Marina Abramović je u muzeju Gugenhajm organizovala svečanost na kojoj je proslavila svoj šezdeseti rođendan, ali i prikazala film Babet Mangolt "Sedam lakih komada" koji je nastao iz performansa koji je umetnica izvela u Gugenhajmu novembra 2005. godine. Na večeri je bilo više od 350 zvanica, a stalni posetioci ovakvih događanja izjavljivali su da nikad ni na jednoj večeri u čast nekog umetnika nisu videli više umetnika koji su došli da Marini Abramović odaju priznanje. Među gostima su bili mnogi od najznačajnijih svetskih umetnika današnjice: Sindi Šerman (sa Dejvidom Bernom, Kiki Smit, Orlan, Džoun Džonas, Lori Anderson (sa Lu Ridom), Marinin bivši partner, nemački umetnik Ulaj, Metju Barni (sa ženom, pevačicom Bjork), Širin Nešat, mnogobrojni kustosi, kritičari, istoričari umetnosti, novinari, galeristi, i kolekcionari. Slavljenica je priredila program – od govora koji je uputio zvanice u njenu porodičnu istoriju, preko nekoliko neuobičajenih performativnih akcija koje je izveo mladi umetnik Ivan Civić, i muzičkog programa koji je izvela art zvezda Entoni (iz grupe "Antony and the Johnsons") do izražavanja zahvalnosti svima koji su pomogli u ovakvom izuzetnom performansu kakav je bio "Sedam lakih komada."
 |
Tim povodom Marina je sastavila specijalan meni, koji je u programu pomalo ironično opisan kao "mešavina između demokratije Evropske unije i Amerike, smišljen tako da osnaži telo i uzdigne dušu". Glavno jelo bilo je provokativno najavljeno kao "srpska jagnjetina, zaklana na tradicionalan način". Svi gosti su dobili po umetničku keramičku šolju marke koju je Marina osmislila za ovu priliku "Abramovic Sixty", izrađenu u ograničenom broju kopija, kao i monografiju "Sedam lakih komada".
Ovakav spektakl, ali i ovakav brending umetničkog čina, kao i same i umetničke ličnosti, menja celokupni pogled na status umetnika u društvu danas. Ili je, možda, Marina ipak jedinstvena. |
Iako je Marinin rođendan bio glamurozan događaj, nikako to nije bilo veče kojim se jedino slavi trenutni uspeh. Ovaj događaj je i sam bio neka vrsta performansa u kojem je naša umetnica doprinela pomeranju granica današnjih konvencija sveta umetnosti.
| Ove godine, međunarodno udruženje umetničkih kritičara (AICA) dodelilo je Marini Abramović nagradu za najbolji performans u Sjedinjenim Američkim Državama za sezonu 2005/2006. Muzej Gugenhajm dodelio je specijalno priznanje našoj umetnici u novembru 2006. godine. Marina Abramović je osmislila proslavu svog jubilarnog, šezdesetog rođendana kao osvrt na svoj rad ali i kao zaokruženje samog rada. | |
