Umetnik unutrašnjeg dijaloga |
Proslavljeni svetski sineasta, jedan od najistaknutijih filmskih reditelja današnjice, Vim Venders, bio je gost 34. Festa.
Tekst: Milorad St. Ilić, Fotografije: Dušan I. Dimitrijević i Aleksandar Dragutinović |
Dolazak proslavljenog nemačkog filmskog reditelja, Vima Vendersa u Beograd, nesumnjivo je jedan od najznačajnijih događaja ovogodišnjeg Festa na kojem je njegov najnoviji film, "Kad prošlost zakuca", proglašen za najbolji film festivala.
Vim Venders, jedan od najnagrađivanijih i najintrigantnijih evropskih režisera, danas predsedava Evropskom akademijom za film. Pažnju svetske javnosti i filmske kritike privukao je prvim radovima koji su se ticali Nemačke nakon rata, i amerikanizacije njene kulture. Njegovi filmovi već su se tada odlikovali posebnom atmosferom, jakim karakterima, promišljenim filozofskim stavovima. |
| Ernst Vilhelm Venders je rođen 1945. u Diseldorfu, u Nemačkoj. Prvo je studirao medicinu i filozofiju, ali se 1966. godine seli u Pariz i tamo upisuje studije slikarstva. Bio je čest posetilac "Sinematek Fransez" i, godinu dana kasnije, vratio se u Nemačku i upisao na Visoku školu za film i televiziju u Minhenu. Istovremeno je u mnogim časopisima objavljivao filmske kritike. Tek 1977. godine snimio je film "Američki prijatelj", koji je privukao pažnju Frensisa Forda Kopole, nakon čega ga je slavni reditelj pozvao u SAD. Od tada počinje njegova američka filmska karijera. |
 | |
Gospodine Venders, kada je započelo vaše interesovanje za film?
- Filmovi koje su stvarali nemački veterani pretekli iz ranijeg doba bili su nešto poput crvene marame za generaciju koja se rodila pred kraj i posle Drugog svetskog rata. Fazbinder, Hercog, Šamoni, Šlendorf i Kluge napravili su "junge kino", pokret mladog filma, slično onome što su u Francuskoj uradili autori novog talasa ili naši prevratnici iz crnog talasa. Fazbinder je umro. Hercog se nakon duge apstinencije pojavio s "Nepobedivim". Šlendorf je oživeo studio u Babelsbergu (Berlin) ali je tom projektu žrtvovao i deo lične karijere. Toj generaciji ja pripadam. |
|
Vim Venders, gost Festa 2006. godine, posetio je Arhiv Jugoslovenske kinoteke. Bio je iskreno uzbuđen i fasciniran materijalom koji je video.
Venders je pristao da bude počasni predsednik odbora Festivala Nitratnog filma koji tradicionalno organizuje Jugoslovenska kinoteka, a iste večeri u bioskopu Kinoteke uručen mu je "Zlatni pečat", najviše priznanje Jugoslovenske kinoteke. Tom prilikom prikazan je njegov kratki film: "Alabama: 2000 Light years from home" iz 1969. godine.
Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Međunarodni filmski festival i galerija "Haunch of Venison" iz Londona, predstavili su izbor fotografija iz ciklusa "Slike sa površine zemlje", Vima Vendersa. | |
Šta mislite o savremenim filmovima?
- Mogu da kažem da mnogo volim da gledam dokumentarne filmove ili filmove koji su na neki način povezani s dokumentarnim, u smislu da se film bazira na nečem životnom, a ne izmišljenom. Mrzim kada počnem da gledam film i nakon deset minuta već znam šta će se dogoditi. Ne podnosim filmove koji su napravljeni na bazi određenih recepata ili formula. Volim kada filmovi istražuju i ispituju život. Gledanjem filma možete da osetite i prepoznate da li su filmadžije bili učesnici industrijskog procesa ili su krenuli u sopstvenu avanturu. |
|
Kakve su tendencije u svetskoj kinematografiji?
- Došlo je do promene trenda u svetskoj kinematografiji. Tokom devedesetih u celom svetu jedina vrsta filma bila je ona koja je govorila o nasilju, akciji, sa specijalnim efektima, kao da nije bilo mesta za "mali", intimni film. Uzbuđen sam što vidim da je publika izgleda rekla da joj je dosta toga i što je ponovo zainteresovana za osećanja, za autorski film. |
 | |
Kako pronalazite inspiraciju za svoje filmove?
- Uvek se trudim da se ne ponavljam. Rano sam shvatio da čim počnete da radite nešto samo zato što to dobro znate, ulazite u rutinu koja ubija upravo to što radite. Pokušavam da svaki film počnem "od nule". Nekada uspem, nekad ne. Inspiraciju ne tražim u drugim filmovima već u muzici, pre svega u rokenrolu, slikanju, putovanjima i samom životu.
Vaši filmovi su prepoznatljivi po svojoj likovnosti i po muzici?
- Sve što sam naučio, naučio sam putem slikanja i bavljenja muzikom. Mnogo manje zasluge ima istorija filma ili fotografije od istorije umetnosti. Da bih se inspirisao, ja putujem – moja prva i osnovna profesija je "putnik". Isto tako, inspirišu me ljudi. Uglavnom osobe koje se bave nekim poslom koji je od pomoći drugima. Doktori, bolničarke, sveštenici, učitelji… |
|
Kakvo je vaše viđenje savremene Amerike?
- To sam prikazao u svom prethodnom filmu "Zemlja izobilja". U njemu su ljudi zbunjeni i otuđeni, što je tužno, jer ja volim Ameriku. Ali ta zemlja pati od nedostatka informacija, narcisoidno je usmerena samo na sebe. Misli da je centar sveta, a u stvari je na obodu, bez suseda, otuđena od ostatka sveta.
Hteo sam da zaboravim Nemačku koja je postojala pre 1945, da budem Amerikanac. Rokenrol je bio moja religija. U Americi sam saznao da je "američki san" izgubljen, pa sam se vratio u Evropu. |
 | |
Trenutno živite u Berlinu?
- I u Los Anđelesu. Svuda kuda me posao vodi. Pokušavam da između iscrpljujuće borbe za snimanje "velikih filmova" snimim i poneki lični projekat, kao što je "Buena Vista Social Club".
Predsednik ste Evropske akademije za film.
- Mislim da je bilo važno bar da se pokuša da se konsoliduju snage i da se odupremo američkoj invaziji na bioskope. Verovatno su sami počeci izgledali donkihotovski, a dodela nagrade Felix kao karikatura Oskara, ali mislim da danas već možemo da vidimo plodove ove kampanje. Francuski, španski, pa i nemački filmovi najgledaniji su u svojim matičnim zemljama. |
|
Kako sebe vidite kao filmskog reditelja?
- Ja sam u isto vreme staromodni filmadžija koji gleda u nebo i traži povoljan trenutak da okrene ručicu kamere, ali i nezasiti video manijak čija kamera ne prestaje da radi, jer kada ona stane, prestaće da postoji i svet na koji je usmeren njen objektiv. |
 | |
Napravili ste pometnju na otvaranju Festivala u Berlinu s filmom "Hotel od milion dolara" koji je prikazan na velikom elektronskom ekranu.
- Jedna od mojih opsesija je ispitivanje granica medija. Mislim da je to zadatak svakog umetnika. Kod tog filma, koji se inače u redovnoj distribuciji prikazuje sa filmske trake, bio sam fasciniran strukturom slike na velikom elektronskom ekranu koja prizore približava teksturi snova, ili bar kako ih ja zamišljam. |
O čemu govori vaš najnoviji film "Kad prošlost zakuca"?
- "Kad prošlost zakuca" je tragikomedija o slavnom glumcu koji je uvek igrao heroja, a onda shvatio da je u pravom životu bio samo statista. |
|
Tu ulogu igra poznati američki umetnik Sem Šepard koji je i scenarista ovog filma. Partneri su mu Džesika Lang, Tim Rot, Gabrijel Man, Sara Poli i drugi. Glavni lik, zvezda vesterna Hauard biva užasnut kada shvati da ono što igra u "kaubojcima" nije i njegova lična realnost. Šepard i ja nismo uzimali Hauarda previše ozbijno, a to bih sugerisao i publici. Kraj filma daje nadu da bi on mogao da vodi bolji život. Hauard kreće na putovanje tokom kojeg obnavlja odnos sa majkom, pronalazi ženu u koju je davno bio zaljubljen i odraslog sina i ćerku, za koje nije ni znao. |
 | |
Kako posmatrate odnose muškarca i žene u novom filmu?
- Muškarci i žene imaju različit pogled na svet. Američki zapad je muški svet, ali su u njemu muškarci sanjari, a žene su te koje donose odluke i utiču na stvarnost. Muškarci na čudan način pristupaju konfliktu, na primer, kada Hauard prvi put vidi sina, oni se gotovo pre prve izmenjene reči potuku, dok su žene te koje razgovaraju. Mislim da Hauard na kraju shvata taj mudriji način i da to daje nadu. |
|
Recite nam nešto o svojoj izložbi fotografija, odnosu prema fotografiji i sličnostima i razlikama filmske i fotografske umetnosti?
- U Beogradu je predstavljen izbor fotografija sa izložbe koja se sastoji od pedeset pet radova koje sam odabrao među hiljadama koje sam fotografisao tokom više od dvadeset proteklih godina. Na većini mojih fotografija su pejzaži. Ja sam pre fotograf lokacija, nego ljudi. U filmovima sam primoran da se bavim ljudskim temama, pričama, dramama, životima. Kod fotografije ja se upuštam u nešto suprotno. Potpuno sam usamljen. |
 | |
Šta više volite – film ili fotografiju?
- To je nemoguć izbor. Ipak moram da odgovorim: Muziku! |
|
Šta mislite o prijateljstvu i o otuđenju savremenog čoveka koje provejava kroz svaki vaš film?
- Imam puno poznanika i par prijatelja. Gajim dugogodišnje prijateljstvo sa Šepardom, sa kojim sam radio "Pariz, Teksas". Uz uobičajene sukobe na relaciji pisac–reditelj, sačuvali smo prijateljstvo iako smo sasvim različiti. Ja sam gradski čovek, a on je pravi kauboj. On je na prvom mestu rančer, pa otac, pa dramski pisac i tek na kraju scenarista. Vrlo je staromodan, i dalje radi na pisaćoj mašini. I kad ćutimo, kao da vodimo neki unutrašnji dijalog. Važno je da se razumemo i da smo ostali normalni ljudi. |
 | | |
|
