Симбол једне професије

Њања, како су је сви звали, била је прва Јатова, односно југословенска стјуардеса. Била је и прва стјуардеса која је у авиону прелетала милион километара, за шта је одликована Орденом рада III реда. Била је и остала симбол професије коју је сама градила и постављала стандарде за будуће генерације.

Текст: Јово Симишић
Фотографије: Зоран Милер

Августа 1947, у београдском листу Политика објављен је конкурс тадашње Главне управе цивилног ваздушног саобраћаја, којим се тражи "известан број другарица – другова за службенике – летаче на линијама везаним за иностранство". Поред осталих услова тражено је познавање страних језика, а старосна граница је била 35 година...

По том конкурсу примљено је пет кандидата, међу њима и тада тридесеттрогодишња Драгица Павловић, која је говорила француски, италијански, енглески, немачки и шпански језик. Драгицу, која је рођена је 1. априла 1914. у Јагодини, отац је после мале матуре послао на даље школовање у Француску, где је у Ници завршила интернационалну школу – Завод за младе девојке. Предала је молбу и скоро изгубила сваку наду да ће бити позвана. Ипак, добила је позив да се јави у Главну управу – што је значило да је примљена. Одмах је дала отказ у Протоколу, где је до тада радила и 22. октобра 1947. ступила на посао у Јату.

Дошла је прва од свих примљених кандидата. Јавила се, на аеродрому, Миливоју Арсенијевићу, тадашњем шефу пилота, који је није примио са добродошлицом. Његов коментар је био: "Ви ми нисте потребне, могу и без вас да летим". Убрзо је дошла још једна девојка из Загреба, затим још један младић и девојка. Ових троје, на жалост, нису се дуго задржали у Јату, па је Драгица остала сама. Касније су дошле још четири девојке и годинама је у Јату било само пет стјуардеса.

Обука је обухватала: метеорологију, комерцијалне послове, туристичку географију и историју места у која су летели авиони Јата. Такође, прошли су и обуку о послуживању путника и експлоатацији кабине. Поред бриге за путнике у току лета, имали су задатак да испуњавају формуларе о броју превезених путника и количинама робе и поште на лету. Практичну обуку су имали на тренажним летовима на дагласима (ДЦ-3) и јункерсима. Седам месеци, колико је трајала обука, пролазили су кроз све службе Јата и учили – очима и ушима.

Прве летове су имали у пролеће 1948. Драгица на линији за Загреб, над којим је било такво невреме да се авиoн вратио у Београд.

Темељи професије

Њања, као прва и најстарија стјуардеса, постaвљала је темеље и најнепосредније учествовала у стварању једне нове професије – стјуардесе. За позив стјуардесе било je потребно лепо васпитање, присебност и скромност. Времена су била тешка, а услови рада још тежи. Почев од тога да за посаде, за аеродром и назад, није био обезбеђен адекватан превоз. Заправо, постојао је камион, који је полазио од старог Савског моста. Сваки минут закашњења сматрао се чистом саботажом, а о боловањима и недоласцима није било ни помена. Као ни о зимском одмору.

Нису постојале процедуре нити стриктна правила рада. Припремање послужења за путнике, као и многи други послови припреме авиона за лет, били су резултат личног ентузијазма и одговорности запослених. Аеродромски ресторан је био задужен за храну и топле напитке, а радници који су водили бригу о чистоћи путничке кабине доносиле су бомбоне, минералну воду и алкохолна пића у авионе. Стјуардесе су саме, од донетих намирница, припремале оброке за путнике и посаду.

Прве стјуардесе су путнике дочекивале на вратима авиона – прстима десне руке подигнутим у војнички поздрав... У ДЦ-3 нису постојала класична седишта, већ клупе са стране. У почетку није било микрофона у авиону, него се све дешавало "уживо". Стјуардесе су биле у обавези да сваког путника поздраве понаособ, да му прихвате капут, вежу појас и пренесу све релевантне податке о лету... У току лета морале су да буду на улазу у кабину, у видном пољу свих путника. У ери клипних летелица, путницима су, ради регулисања непријатног притиска у ушима, на почетку лета и пре слетања делиле бомбоне и давале савете да "дувају кроз прстима запушен нос". У току лета послуживали су чај и кекс, а на дужим линијама сендвиче.

Све до доласка конвера, о путницима је на сваком лету бринула по једна стјуардеса или стјуард... Доласком конвера, који је могао да превезе дупло више путника од ДЦ-3, са повећаном удобношћу путовања, јер су располагали уређајима за одржавање сталног притиска у кабини, модерном навигационом и радио-опремом, а имали су и озвучену кабину и разгласне уређаје, почела је процедура обраћања путницима на почетку и током лета и на његовом завршетку.

Поводом обележавања 35 година од оснивања Јата, 1982, Драгица Павловић је дала за интервју за Јатове новине. У разговору са тада већ пензионисаном Њањом, новинарка је забележила:

Прва милионерка

– ... Тада су авиони били спори и требало је много радити да би се сакупило милион пређених километара. Била сам, 1954. године, једина стјуардеса у групи пилота и радиотелеграфиста који су одликовани Орденом рада III реда. То је била награда за изванредно залагање и извршавање летачких задатака.

– Драга ми је, такође, и награда – златан сат са посветом председника Тита – који сам добила као члан посаде на Титовом путовању у Бурму и Индију, 1954. и 1955. године.

Тито је увек давао подстрек својој посади. И мени је помогао да савладам трему, срдачно махнувши руком у знак поздрава док сам стајала на врху степеница, чекајући да му пожелим добродошлицу, приликом уласка у авион, пре почетка путовања.

Драгица је потпуно била посвећена летењу и својим обавезама у Јату. Мада је често истицала да јој није било тешко да обавља своје радне дужности, јер су у првим годинама рада предузећа сви живели као једна велика и сложна породица, сопствену породицу није успела да формира. Једноставно, није имала времена да су уда. А живот је брзо протицао.

Када је напунила 50 година, престала је да лети. Последњег дана 1965. напустила је Јат и прешла да ради као шеф службе земаљских стјуардеса на аеродрому "Београд". Пензионисана је 7. марта 1978. Умрла је десет година касније – 10. Јуна 1988.

О томе колико је била омиљена и поштована у колективу најбоље сведочи податак да је приликом избора за чланове првог радничког савета Југословенског аеротранспорта 1963, Драгица добила највише гласова и била једногласно изабрана за првог председника. Касније је сама записала: "На молбу предлог, тада одговорних радника Јата ову сам дужност предала раднику Милошу Микини, услед моје сталне заузетости летењем, то јест моје сталне службене одсутности ван Управе Јата, па ову дужност не бих могла брижљиво да обављам."

Као домаћица у Јатовим авионима Драгица Павловић је летела са многим значајним светским именима, као што су: Ентони Идн, министар иностраних послова Велике Британиие, маршал Монтгомери, Јуџин Блек, председник Међународне банке, Видјаја Пандит Нехру – сестра индијског премијера Нехруа, од које је добила похвалу да припрема најбољи чај који је ова попила. Ипак, са највећим поносом се сећала специјалног лета авионом ДЦ-3, којим је др Иван Рибар, као представник Југославије у Енглеској, отпутовао на сахрану краља Џорџа. Југословенску делегацију је на аеродрому лично дочекао војвода од Единбурга. У погребној поворци доктору Рибару је додељено почасно место – прво место иза краљевске породице. Било је то и лично признање за синове који су погинули у II светском рату.