Магично креирање сценске реалности

Током богате каријере Ангелина Атлагић је урадила дизајн за преко 150 драмских, балетских, оперских, дечјих и луткарских представа, костимографију за три играна филма, као и за многе културно-забавне програме. За свој рад добила је бројна домаћа и инострана признања.

Текст: Ивана Кладарин Панић
Фотографије љубазношћу Ангелине Атлагић

Од како је дипломирала 1985. на Факултету примењених уметности у Београду на Одсеку за сценски костим, Ангелина Атлагић, уметник раскошног талента, направила је завидну каријеру. Уметнички критичари и публика слажу се у једном – њене позоришне креације одавно су изашле изван оквира костима израстајући у нови свет за себе.

Креирали сте у Русији, Грчкој, Италији, Словенији, Шпанији, Македонији, Србији... У чему су сличности и разлике рада у различитим земљама?

– Што се уметничко-креативног рада тиче он је свуда исти, али разлике постоје на организационом плану, у периоду припрема и самој реализацији посла. У Немачкој и Русији скице се предају шест месеци до годину дана пре почетка реализације костима. Припремни период је много дужи и обимнији него у другим земљама. То омогућава да се костимографске идеје у потпуности реализују и пронађу решења за најкомпликованије костиме. Слично се ради у Словенији и Шпанији. Кад сам почела да радим у иностранству, овакав начин рада био ми је помало чудан, али сам се брзо привикла.

Још се памте Ваши костими у опери Сергеја Прокофјева "Рат и мир" у Бољшом театру. Како је било радити у једном од најчувенијих светских театара руски класик пред публиком која је научена на врхунски квалитет?

– У исто време и тешко и лако. Бољшој театар је прецизно организовано позориште у коме се морају поштовати правила успостављена у традицији дугој више од два века. Услови за рад су савршени, на располагању су вам најбоље радионице специјализоване за све врсте посебних захтева, од бојења тканина до израде детаља и накита. Од костимографа се очекује да има прецизно разрађене скице, које од тренутка предаје крећу да се реализују и често нисте у прилици да пратите процес до крајње реализације. Рад у Бољшем био је велика привилегија и част, али уједно и велика школа у којој сам много научила. Радећи на опери "Рат и мир" упознала сам доајена Мстислава Ростроповича и та сарадња ће ми остати у незаборавном сећању.

Како постижете сценску аутентичност с обзиром на различитост представа у којима учествујете?

– Трудим се да останем доследна себи и свом личном доживљају, без обзира на то где и шта радим. За уметника је важно да буде добро обавештен о новим кретањима и тенденцијама, али сва та искуства треба да прођу кроз личну призму и да се трансформишу у интимном доживљају. Лепота овог посла је у томе што сте свакодневно у контакту са класичним текстовима, савременим драмама, односно вечним егзистенцијалним питањима и темама.

Шта за Вас представља већи изазов – осавремењивање класичне представе или смештање модерне представе у класичан оквир?

– Оно што мене у мом послу радује јесте то што нема задатих правила. Некад ће ми представљати радост и изазов да класичне костиме пребацим из неког историјског периода у данашње време, а већ у следећој представи покушаћу да се бавим потпуном реконструкцијом времена, или ћу направити еклектички спој модерног и историјског костима. За мене није толико важно у ком периоду се дешава радња већ начин на који, у сарадњи с редитељем, креирам нову сценску реалност. Од тога зависи колико ће мој рад бити инспиративан и креативан.

Да ли бисте могли да издвојите представе у којима сте свој таленат искористили до максимума?

– Постоје редитељи који умеју да ме подстакну да у себи пронађем идеје за које нисам ни слутила да постоје. То, наравно, све мора да се усклади с текстом, глумцима и могућностима позоришта да реализује неке од мојих идеја. Једна од таквих представа је "Инферно" који сам радила с редитељем Томажем Пандуром у Мадриду и "Отрована туника" за коју сам добила награду "Чајка". Она је већ осам година на репертоару позоришта Студио Фоменко у Москви. У истом позоришту, у јуну је изведена представа "Алиса иза огледала", редитеља Ивана Поповског, која је постала омиљена представа московских малишана.

Иако сте добитница многобројних значајних признања, шта сматрате својим највећим успехом?

– Живот уметника је често испуњен сумњама и дилемама, стваралачким кризама, зато су награде увек пријатне, поготово што обично стижу када им се најмање надате. Поред тих изузетних ситуација, које се не дешавају тако често, оно што ме чини срећном јесте само бављење послом костимографа. Од читања текста, прављења скица, разговора с редитељима, дружења са глумцима, до самог момента рађања представе. Време проведено у мраку позоришне сале доживљавам као привилегију, а не напоран рад.

Како успевате да одговорите свим својим обавезама?

– Још од ране младости навикла сам да имам активан и испуњен живот. Поред обавеза у школи, бавила сам се спортом, цртањем, на факултету сам посећивала предавања и на другим катедрама. Навикла сам да радим неколико представа истовремено. Занимљиво је да што више радите, све више постајете свесни колико је организација времена битна и почињете рационалније да користите време. Волим свој посао и није ми тешко да сваке недеље будем на другом месту. Осим тога, волим да путујем и привикла сам се да хотелске собе претварам у свој радни и животни простор. Наравно да због тога немам много времена за друге ствари у животу, али свако мора да направи листу својих приоритета.

Колико је за посао костимографа важан истраживачки рад?

– Изузетно је важан период истраживања, било да је у питању историјски, савремени или сасвим бајковити приступ костимима. Он подразумева истраживање периода, али и проучавање карактера ликова, улазак у њихов психолошки живот. Тај део посла је веома занимљив и некада може трајати месецима. Сви ти материјали и сазнања могу нам помоћи у даљем раду у креирању не само костима већ и атмосфере времена и простора у којима се радња одвија.

На чему тренутно радите?

– Тренутно сам у договорима са словеначким редитељем Томажем Пандуром око представе "Сумрак богова" која ће бити премијерно приказана у априлу 2011. у Мадриду. Планирано је моје учешће у великом спектаклу "Рат и мир" који ће бити изведен следећег лета на Дубровачким летњим играма. У Београду сам завршила рад на балету "Отело" у копродукцији БИТЕФ-а и Будве град-театра, чија је премијера одржана у Будви 9. августа. Кореографију за овај балет урадили су Маша Колар и Зоран Марковић, а у припреми су још и мјузикл "Буђење пролећа" у Београдском драмском позоришту у режији Небојше Брадића и "Опасне везе" у Истанбулу у режији Александра Поповског.

Ангелина Атлагић је од 1999. редован професор на Катедри за режију, предмет Сценографија и костимографија, на Факултету драмских уметности у Цетињу (Црна Гора). Током исте године одржала је низ предавања и презентација свог рада на универзитетима у САД. За своје костимографије добила је: награду MAX за представу "Бароко" у Шпанији (сезона 2007/8), награду часописа "Атинорама" за представу "Четврта сестра" у Грчкој (2003), награду Чајка за представу "Отрована туника" у Русији (2002). Добитник је Велике награде за дизајн Србије и примењену уметност, 2005, коју додељују УЛУПУДС и Министарство културе Републике Србије за висока уметничка достигнућа и чак пет Стеријиних награда. По оцени критичара часопис за позоришну уметност "Сцена" прогласио ју је за најбољег костимографа, током пет сезона заредом, од 1995. до 1999. Радове је излагала у Чешкој, Јапану, Израелу, САД и Канади.