Шинама некадашњег "ћире"

Посетиоци Шаргана возом званим "Носталгија" прећи ће трасу дугу 15,5 километра за скоро два и по сата, са краћим задржавањем на пет видиковаца са којих се пружа живописан поглед на лепоте златиборског краја.

Текст: Златица Ивковић
Фотографије: Драган Боснић

Некада је коз живописни амбијент Мокре горе пролазила пруга уског колосека, а популарни "ћира" возио је путнике од Београда до Вишеграда и Дубровника. Од Београда до Плоча у дрвеним вагонима путовало се "ћиром" два дана и две ноћи, све до 1974. године када је траса због нерентабилности била укинута. Живот у планинама је замро, све док страствени хобисти, заљубљеници уске пруге, нису сазнали о Шаргану преко специјализованих часописа и интернета. Тада су подно Мокре горе дошле и прве групе иностраних гостију и љубитеља железнице из Аустрије, Швајцарске, Енглеске и Данске... Посетиоци су обишли овај крај и трасу чувене пруге и сви су били јединствени у оцени да би обновљена "осмица" била права светска атракција и најатрактивнија туристичка, музејска пружна траса у Европи.

Почетком овог века, пруга и сви пратећи објекти су обновљени у туристичке сврхе. Изузетну вредност комплекса представља чињеница да је цела траса са железничким станицама и вагонима реконструисана аутентично и да је чак очуван и процес ложења и управљања парњачом. И тако данас, не само у Србији већ и у овом делу Балкана и Европе, уска пруга подно Златибора, на релацији Мокра гора – Шарган – Витаси слови за најатрактивнију туристичку дестинацију међу љубитељима музејске пруге.

А како је све почело? Градњу пруге преко Шаргана започели су Аустријанци 1916. године с намером да Босну, којом су владали, споје са Србијом. Висинска разлика између мокрогорске котлине и шарганског превоја захтевала је посебно техничко решење, те су Аустријанци довели чувеног инжењера осуђеног на доживотну робију и обећали му слободу ако реши проблем. Овај се прихватио посла, али, нажалост, у току копања шарганског тунела екипе се нису састале на средини. Аустријанци су завршили само девет километара пружне трасе. Градња је поново започела 1921. године, да би први воз кренуо четири године касније, пробијајући се кроз стеновите теснаце и високе усеке Шаргана према мору. Тачније, 2. фебруара 1925. прорадила је железничка траса уског колосека од Београда преко Ужица и шарганских превоја, према Вишеграду и Дубровнику.

Људи из овог краја још помињу пророчанство чувеног креманског видовњакаМитра Тарабића, који је три деценије пре но што ће ћира кренути Шарганом, предвидео да ће "кроз Циганско падалиште проћи гвоздени пут са гвозденим, огњеним колима, која ће увек сама застајати на месту где су сад, ево, циганске черге..." Касније је додао: "Проћи ће подоста година па ће се људи опет сјетити гвозденог пута те ће испочетка обновити овај пут. Само њим до Вишеграда неће путовати путници ради потреба и посла, већ људи од забаве, зарад одморишта и уживанције." Пророк би сигурно био презадовољан иницијативом мештана и групе ентузијаста окупљених у Друштво за заштиту парних локомотива и туризам "Balkan Steam", за активирање ћире и реконструкцију пруге. Из Музеја железнице у Пожеги довучени су вагони и парњача, а читаву обновљену деоницу од 15,5 километара ћира је поново прекрстарио 2003. године.

Данас је Шарган најдужи и најлепши остатак пруга уског колосека које су некад постојале у Европи, типичан је за Србију као и сви могући модели типова локомотива који се овде могу видети. А шта је то заправо што Шарганску осмицу чини толико посебном? Име "осмица" пруга је добила зато што је у облику овог броја савладана висинска разлика од 300 метара, између мокрогорске долине и Шарганског превоја необичном пружном петљом. Висинску разлику од 300 метара од Мокре горе до Шаргана и удаљеност од 3,5 километара, пројектанти и градитељи вешто су решили на јединствен и једино могући начин – необичном пружном петљом изнад подножја Јатаре у виду броја осам – популарном "Шарганском осмицом". "Осмица" је била дуга око тринаест и по километара и на својој траси имала је 22 тунела, десетак мостова и вијадуката, који су чинили трећину укупне дужине пруге. Станица Јатаре, на овој траси, ваљда је једина у свету у којој четврт века нико није купио карту нити сишао из воза, иако се он ту редовно заустављао. Путнику је готово било немогуће да одгонетне којим је правцем прошао, а куда тек треба да прође воз "Осмица".

Снимајући филм Живот је чудо и схвативши да овде има савршен декор, на Мокрој гори је са многобројном филмском екипом боравио и наш познати режисер Емир Кустурица. Међу већ обновљеним железничким станицама изградио је и станицу Голубићи, која је тако вешто "патинирана" да би ама баш свако неупућен помислио да је стара најмање сто година, а за себе кућу за одмор. Касније је неко изградио другу кућу, потом је никла и пета, двадесет пета, данас читав град Дрвенград са апартманима, црквом, галеријом, националним рестораном, биоскопом, базеном, библиотеком...

Но, не морате бити смртно заљубљени у уску пругу да бисте уживали возећи се парним возићима на траси дугој 15,5 километара, са 22 тунела, мноштвом вијадуката и мостова и дивити се лепоти крајолика подно Златибора који прија сваком оку. Кад дођете на лице места, не можете се отети утиску да се налазите у забавном парку... Прилазни путеви су асфалтирани, шетачке стазе поплочане, лековити извори уређени, обзидане су обале потока Камешине, саграђена купалишта... Мале парне локомотиве и минијатурни вагони, угланцани и паркирани, подсећају на играчке које је неко заборавио или којима нема ко да се игра...

Железница Србије два пута у месецу, сваке друге суботе, организује обилазак комплекса Шарганска вожња ускотрачном пругом возом "Носталгија". Воз саобраћа од Београда до места Бранешци, на Мокрој гори, одакле се путници аутобусима превозе до Шарганске осмице а затим вожњу настављају возом "Носталгија".