Миленин звездани траг

У Галерији Српске академије наука и уметности у јулу и августу одржана је ретроспективна изложба Милене Павловић Барили.

Текст: Споменка Јелић

Ове године, када се обележава један век од рођења велике сликарке и песникиње Милене Павловић Барили, у италијанским новинама Газета ди Парма 22. јуна је у одељку Arte-Cultura забележено под насловим "Il centenario di Milena" следеће:

"Ове године славимо сто година од рођења Милене Павловић Барили, једине ћерке Бруна Барилија, другог сина Чекропе, оснивача велике пармске уметничке породице. Музичар, критичар, писац, човек изузетно радозналог духа, аутор незаборавне књиге Земља опере, Бруно се оженио пијанистицом Даницом Павловић, по мајци рођаци српског Краља Петра Карађорђевића, талентованом студенткињом клавира најпре у Монаку, а касније у Бечу. Укратко правом принцезом. У браку су Бруно и Даница добили Милену, која се родила 5. новембра 1909. године у Пожаревцу, у Србији. Милени је судбина доделила да постане изузетна и афирмисана сликарка, али је трагично страдала у Сједињеним Државама када јој је било свега 36 година …"

Дабоме, у наслову пише само Милена, јер, како је с временом, после њене смрти, дело које је за собом оставила све више добијало димензије бесмртности, довољно је било написати једноставно – Милена. Такав је и њен потпис испод кога је обично стављала годину настанка слике или цртеже. А у распореду слова њеног имена и године испод, Милена је спроводила посебан "естетизам" остављајући довољно празнине између бројки у другом реду како би постигла исту дужину првог реда, то јест потписа.

Централна изложба Милениног јубилеја одржана је у београдској Галерији САНУ.

– Под покровитељством Министарства културе Србије 17. јула је у Галерији Српске академије наука и уметности отворена велика ретроспективна изложба Милене Павловић Барили, једне од најистакнутијих личности српске и европске уметничке сцене у периоду између два светска рата, јединог српског представника постнадреализма, "архитекте сна и сањарења" која је у свом раскошном уметничком опусу непрестано ходала по тананој линији сновиђења, каже за Њу ривју аутор изложбе, монографије и поставке Јелица Милојковић, музејски саветник Галерије Милена Павловић Барили у Пожаревцу, која је свој вишегодишњи истраживачки рад објединила у јединствен пројекат под називом "Звезданим трагом – Милена Павловић Барили – сто година од рођења".

– Једино дете у браку лепе и образоване Пожаревљанке, Данице, и италијанског композитора, музичког критичара, песника и путописца, Бруна Барилија, Милена је рођена 23. октобра по старом, односно 5. новембра 1909. године по новом календару, у породичној кући свога деде по мајци, Стојана Павловића, наставља причу Јелица Милојковић. Но, њене животне стазе брзо су се одвојиле од питоме пожаревачке чаршије. Романтику њених калдрмисаних улица, старих, сецесионистичких фасада и кровова, сменили су призори древног Рима, сунчане Нице, Бергама, Пезара, касније Мадрида, Гранаде, Севиље, Кордобе, Лондона, Париза, Њујорка. У овим градовима Милена је одрастала, школовала се, сазревала, формирала своју уметничку личност. Носталгија и немир рано зачети у њој, пратиће је током читавог животног пута, постајући у исто време и један од атрибута њеног уметничког дела.

Ипак, сликарско образовање добила је најпре у београдској Уметничкој школи (1922–1926). Касније је студије сликарства наставила у Минхену, на Blocherer Bosshardt, Knirr Schule и Akademie der bildenden Künste (1926–1928).

– Најзначајнији део Милениног уметничког опуса настао је ван граница Србије, одакле је Милена отишла у рано пролеће 1930. године – истиче Јелица Милојковић. – Скоро читаву једну деценију она је својим животом и радом била везана уз западноевропске уметничке метрополе, Лондон, Париз и Рим, где се дружила и излагала са најистакнутијим представницима европске уметничке авангарде. Пред Други светски рат, августа 1939, Милена је отпутовала за Њујорк. У Америци Милена веома брзо стиче изузетну афирмацију, пленећи својом несвакидашњом појавом, ерудицијом, пореклом, врсним познавањем неколико светских језика, Милена се упознаје са многим утицајним људима из света уметности,који су јој помогли да уђе у круг познатих интелектуалаца, галериста, уредника модних часописа. Њене изложбе у Њујорку и Вашингтону заокупљају пажњу ликовне публике, теоретичара уметности и јавности. О Милениним радовима ликовни критичари пишу као о огромном пољу успомена и префињене усамљености, прожете бескрајном носталгијом и архитектуром сањарења. У текстовима је неизоставно наглашавано Миленино изузетно образовање, космополитска ширина њеног духа, бриљантна имагинација којом одишу њена платна испуњена поезијом, енигмом и фантастиком. Поред рада на чистој уметности, Милена је у САД била ангажована и на комерцијалном дизајну, пре свега као илустратор најугледнијих америчких модних журнала и часописа за уређење ентеријера и екстеријера (Вог, Таун енд кантри, Шарм, Гламур, Харперс базар). За Роберта Госелина удала се 24. децембра 1943. године. Сарађивала је и са композитором Ђанкарлом Менотијем, за чији је балет Себастијан радила костиме (1944). Преминула је у Њујорку, 6. марта 1945. године.

Ауторка изложбе истиче да је најзначајнији део Милениног уметничког опуса настао ван граница наше земље – у европским и америчким уметничким метрополама. "Но, ово јединствено уметничко дело најприсутније је у Пожаревцу, граду Милениног рођења и њене младости, где је од 1962. године изложено под кровом њене родне куће. Захвалност за овај скупоцени поклон, наглашава Јелица Милојковић, дугујемо Милениним родитељима, пре свега њеној мајци, Даници, која је својим тестаментом културном животу наше земље даровала институцију која богатством и значајем својих збирки и програмима које реализује, превазилази државне границе.

Ипак, и њен отац Бруно Барили имао је удела у томе. Он је после Миленине смрти Даницу подстицао да сакупи њена дела и оформи збирку. Миодраг Б. Протић, који је први писао о Милени (1954. и иницирао изложбу њених дела 1955), наводи писмо из Италија Бруна Барилија бившој супрузи Даници, с којом је остао близак иако су се 1923. године развели, у коме пише о будућем музеју. У Барилијевом писму се види, не само жал за изгубљеном ћерком и брига да се њене слике и ствари не растуре по свету, већ и сама поетична природа овог изузетног човека чије је уметничке особине, једним делом Милена и наследила. "Нас двоје остадосмо сами на земљи, живи и смртно рањени и чекамо са слабачким остатком даха да дође – зна се шта треба да дође – раздвојени без наде, две хиљаде километара једно од другога, усамљени .... и сахрањени под прошлошћу и толиким успоменама. Данице моја, искористи помоћ коју су власти спремне да ти пруже, и направи онај мали музеј Милениних слика. Донеси такође из Париза све Миленине ствари – нећеш ваљда да се тамо изгубе?" У једом другом писму Даници пак, Барили бележи поетичну атмосферу предратног Пожаревца и утиске које је на њега ова средина оставила: "Сећаш ли се оног Ускрса у твојој кући, са Миленом, пре 40 година? И ја сам био тамо, ох, како се сећам тога – била је тамо твоја баба, твој отац – како је било лепо вече! Док ти ово пишем, сећам их се све јасније – живахних, усправних, снажних, добрих, смелих и срећних... Данас више нема таквих људи, а неће их више ни бити... Каква су то била времена! Од вас сам, и са вама, а нарочито са тобом, све научио у то доба"... Подсетимо, такође, да је Бруно Барили у књизи "Српски ратови" (Прометеј, 1996) са много симпатија према српском народу описивао догађаје за време ратова 1912. и 1914–1915. године. То су његови ратни извештаји објављивани у италијанској штампи које је приредио Ђорђо Пелегрини.

Миленина мајка Даница, коју Оливера Јанковић у књизи Милена описује као "оличење жене за чији је идентитет значајнији однос с дететом него са мушкарцем и која је зато, као велике мајке из митологије, Деметра или Лето, обично спремна да се жртвује за добробит и будућност своје деце, али и да касније, када деца одрасту, утиче на њихове одлуке и односе с другим људима", била је такође уметник. Као девојка из богате породице школована је у иностранству. Током студија на Конзерваторијуму у Минхену, где је учила клавир и соло певање, упознала је, у пансиону где је становала, Бруна Барилија. Заволели су се и, нешто касније, венчали. Али у браку нису дуго остали. Развели су се кад је Милена имала 14 година. Ипак, и после развода, остали су пријатељи. Игром судбине, Даница је много касније, 1965. у својој 83 години, посетила Барилијеву породицу у Парми (Бруно је умро 1952). Крхког здравља, тамо је већи део времена провела у болници, у којој је и умрла. Пожаревачке новине Реч народа бележе 26. новембра 1965. године да су сахрани Данице Павловић у Риму, поред породице, присуствовали "песник Унгарети, тенор Тито Бјанки, вајар Асен Пејков, отправник послова Југословенске амбасаде у Риму и генерални конзул, а вест националне агенције АНСА пренело је седам италијанских листова". Даница је сахрањена у Риму на Cimitero acattolico degli stranieri, где су већ почивали Милена (чија је урна из Америке пренета 1947, а похрањена 1949), и Бруно Барили. Опет су били, а сада заувек и остали, заједно.

У Галерији САНУ било је изложено 136 Милениних дела (од тога 128 је из галерије "Милена Павловић Барили", седам из Музеја савремене уметности у Београду и једно из београдског Народног музеја). Изложена су затим, документа, лични предмети, сликаркина палета и чувена венецијанска столица. Уз поставку је приређен обиман каталог/монографија обогаћена бројним фотографијама, документима, репродукцијама, као и сабраном Миленином поезијом.

Миленина песма без наслова II Хтела бих да те волим више него што могу Окренута од света – без времена и простора – бити урезана у твом одразу. У тескоби постојања, хтела бих да свест уроним у твоје спокојство ослобађајући се сваке сузе коју ипак морам исплакати на страшној граници измишљеног односа. Напомена: Милена није давала наслове својим песмама које је обележавала римским бројевима. Само две песме имају назив: "Слика" ("Image") и "Сабласт" ("Phantom")