Уметност кризе

Под слоганом "Криза капитала – уметност кризе" у Београду ће од 15. до 25. септембра бити одржан 43. БИТЕФ, култни Београдски интернационални театарски фестивал, којем је Јат ервејз главни спонзор. – Да није било Јат ервејза, не би било Битефа ове године, кажу Јован Ћирилов и Ања Суша, селектори Фестивала и наши саговорници у причи о овогодишњем издању Битефа.

Текст: Весна Кнежевић Балетић

Позориште је уметност која најбрже реагује на појаве у друштву. Свет је једва осетио да се нашао усред економске кризе, а позориште је већ почело да реагује на појаве које га окружују. Да ли ће криза капитала бити и криза уметности, питају се социолози, антрополози, политичари, гледаоци, а највише сами уметници. Питају се и позоришни уметници, а одговор траже у својој уметности – кажу Јован Ћирилов и Ања Суша, селектори 43. Београдског интернационалног театарског фестивала који ће бити одржан од 15. до 25. септембра 2009. године. Пошто је разумео, али и осетио у финансијској конструкцији околности светске економске кризе у којима излази ово његово издање, Битеф ће ове године имати мањи број представа на репертоару него иначе, али селектори поручују да ће оне бити највишег квалитета у оквиру онога што се у овом тренутку дешава у сценској уметности у свету и код нас. На главном програму биће приказано седам иностраних и две домаће представе, чија ће упечатљивост и квалитет надоместити квантитет, али на списку пратећег програма ове године нема "Шоукејса", па је то у ствари једина колатерална штета Битефа ове године.

Битеф ће бити отворен представом Сутра у продукцији Sadler’s Wells Theatre из Лондона, у којој кореограф Сиди Ларби Черкауји са тибетанским монасима шаолинског манастира истражује хиндуистичку мудрост Будиних сутри. После овог спектакла одмах следи још један велики догађај – комад Плави змај и београдски деби дугоприжељкиваног канадског писца и редитеља Робера Лепажа. Фестивал ће затворити немачка представа Карл Маркс: Капитал, први том, а пре тога биће приказане две изузетне представе из Норвешке и Холандије у којима учествују лутке, једна хит представа из Швајцарске у којој играју деца, један комад из Хрватске у којем се не види ко игра јер се одвија у мраку, као и две домаће представе: Брод за лутке Милене Марковић у режији Ане Томовић и продукцији Српског народног позоришта и Сањари Роберта Музила у режији Милоша Лолића и продукција Југословенског драмског позоришта. И ове године, главни спонзор Битефа је Јат ервејз.

Две снажне уметничке личности, Ања Суша и Јован Ћирилов, који је и уметнички директор Битефа, увелико су се уходали као селекторски тандем.

Истичу да обоје мисле да је позориште и мисао и емоција и обоје теже новим тенденцијама у позоришту, али Ћирилов тврди да је у тој доброј сарадњи важније и за Битеф плодоносније оно што их разликује од онога где једнако мисле. Обоје истичу да ове године не би било Битефа да није било Јата које је "имао фантастично разумевање и осећање за праву ствар". За почетак, питамо Јована Ћирилова:

Како сте искористили светску кризу да подигнете квалитет Битефа и направите овако квалитетну селекцију?

– Кад има тешкоћа у животу, треба умети превазићи их и искористити на прави начин. Ове године има мањи број представа на Битефу, али заиста имамо концентрисан квалитет. Сада је такав случај да када би ме неко питао шта да гледам – рекао бих: Шта год да изаберете, нећете погрешити

Ја вас ипак питам – коју представу бисте препоручили?

– Ја бих изабрао представу у којој се глумци и не виде јер се представа догађа у мраку. Дакле, ово је битефовски одговор: Ако морате да изаберете само једну, гледајте представу Одмор од повјести загребачке трупе "Бацачи сјенки", која се не гледа него се доживљава.

Ове године први пут пред Битефову публику долази комад једног од најзначајнијих позоришних уметника данашњице – канадског редитеља и драмског писца Лепажа. Господине Ћирилов, то је уметник којег сте одавно желели да доведете на Битеф, реците нам нешто о његовој представи.

– То је представа Плави змај коју Лепаж потписује као редитељ и коаутор, а бави се судбином канадских Кинеза којом се бавио и у својој чувеној представи Трилогија змаја. Плави змај је његова најновија представа. Имамо ту част да само због Битефа Лепаж прелази океан и враћа се. Ово је једина представа на овогодишњем фестивалу у којој би неко могао да нађе реалистички кључ, али овде се ради о поетском реализму. Мада, овај комад је једна таква позоришна магија да се и не поставља питање у којој форми нам је дата. Снагом свога доживљаја, уметници су створили нешто снажно и изузетно.

Поднаслов 43. Битефа је "Криза капитала – уметност кризе". ГоспођоСуша, зашто је Битеф изабрао ову тему за основу Фестивала?

– Тема је изабрала нас више него ми њу. Друштвени тренутак у којем живимо сувише је упечатљив да бисмо га игнорисали. Још кад смо конципирали овај фестивал, било је јасно шта ће бити главна тема. Под кризом капитала треба подразумевати цео систем вредности који промовише корпоративни капитализам као основ већине друштава западноевропске цивилизације, којој и ми припадамо. Схваћена тако, ова тема има своје покриће у свим представама које смо изабрали за ову селекцију. Под кризом капитала не подразумева се само финансијска криза него криза морала, криза система вредности, односно редефинисање система вредности, и у том смисли треба посматрати не само овај тренутак него целу другу половну XX века, закључно с временом у којем живимо. У том смислу и представа Логор, која се бави темом Аушвица, може да се сматра на известан начин одговором на нашу тему.

Представе 43. Битефа су махом нове продукције?

– Неке представе су сасвим нова продукција. Такве су норвешка представа Писац, комад Плави змај који долази одмах после премијере, као и представа Одмор од повјести Бацача сјенки. Остале представе су старе две до три године.

То значи да позориште у Европи правовремено одговара на актуелни економски и друштвени тренутак у свету?

– Не мислим да географске координате играју битну улогу у савременом свету – објашњава Ања Суша. – Ова наша транзициона друштва су тек на путу да усвоје одређене обрасце живота и понашања по којима Запад одавно живи. Зато је логично да они на неке појаве реагују брже него ми и имају појачан сензибилитет на ту врсту проблематике. Код нас још није ситуација као у Америци у којој ако изгубиш такозвани кредитни кредибилитет, изгубио си малтене цео живот. Али, ствари се мењају брзином светлости у времену у којем живимо. Ствари код нас још нису до те мере драматичне, али се у таквом правцу крећу. Зато људи, поред осталог, треба да развијају и критичку свест према друштвеном устројству које изазива такве тешкоће.

Светска криза је била антиципирана последњих неколико година, није се изненада десила. То је, на пример, резултирало поновним великим интересовањем за Марксов Капитал који је једна од најпродаванијих књига у свету у протеклих неколико година, снимљено је неколико филмова инспирисаних овим делом, у Јапану су објављени манга стрипови инспирисани Капиталом, да не помињемо да се Капитал масовно изнова анализира и коментарише. Све то нам је био одличан повод да позовемо на Битеф представу немачког позоришта Шаушпилхаус – Карл Маркс: "Капитал", том први, која је најексплицитнији могући одговор на нашу тему.

Јесте – надовезује се Ћирилов потакнут овом темом. – Кризе које су се десиле идеји комунизма нису садржане у идеји самој него им је корен у антрополошкој несавршености људскога рода.То је антрополошко питање које је најближе идеји антрополошког песимизма да је човек несавршено биће и да због његове несавршености у сваком остваривању идеологије дође до њене кризе.

Све представе на овогодишњем Битефу су друштвено ангажоване?

– Све – каже Ћирилов. – Познато је да и апстрактна слика може да буде ангажована. Комад Чекајући Годоа, рецимо, политички је ангажован комад јер је 1956. године устврђивао песимизам, када је у многим друштвима песимизам био забрањен. На овогодишњем Битефу, међутим, представе су на директан начин ангажоване. До сада смо се чешће сретали с политичким ангажманом у реалистичким представама, или бар у комадима с фабулом, од Стриндберга и Ибзена до Брехта, а сада све ове представе које су друштвено и политички ангажоване имају једну специфичну и необичну форму, јако изоштрену трагалачку форму која није нимало апстрактна. То је случај и са представама Капитал, Логор и Писац, рецимо. Оне су критика корпоративног капитализма и мултинационалних компанија. Две од ових представа направљене су с луткама. У једној од њих, у Писцу, наћи ћемо пример како Норвежани и данас озбиљно размишљају о својим квислинзима, али их ни у ком случају не рехабилитују. А код нас се рехабилитују, потпуно бесмислено. Позориште не треба да буде поучно, али кад човек уме да слуша и мисли, увек се нешто може научити.

Шта бисте рекли о домаћим представама на 43. Битеефу.

– То су две продукције које су се, свака на свој начин нашле у фокусу током прошлогодишње сезоне – каже Ања Суша. – О њима је било доста речи, а у стручним круговима оцењене су као упечатљиве и значајне. Нама је било битно да оне пре свега буду у складу с неком битефовском традицијом која пре свега подразумева истраживање и излазак из уобичајених клишеа. Ове године нема Шоукејза па је веома важно да се добро представи домаћа продукција у оквиру главног програма. Ове представе, осим што промовишу два млада редитеља, такође промовишу и једну већ интернационално етаблирану, али још младу драмску списатељку – Милену Марковић. Обе представе су и визуелно занимљиве, те могу бити интересантне и онима који не разумеју наш језик.

– Није нимало лако играти стопроцентно вербалног Сањара – каже Јован Ћирилов – и то је и разлог што се ретко игра овај велики наслов светског модернизма. А Лолић је, као и ми са овогодишњом селекцијом, од недостатка направио предност. Он није разрађивао мизансцен. Карактер се распознаје по томе како придржавају микрофон, то је невероватно. То је један емотивни минимализам малих амплитуда... Сада један Битеф узима представу која постиже највише могуће резултате уз ту највећу тешкоћу.

Кажите нам нешто о представи "Сутра" која отвара Фестивал.

– Представа Сутра је доказ да је могуће направити спој између традиционалне хиљадама година старе цивилизације и идиома модерног плеса. То је успео да направи кореограф Черкауји који и игра у тој представи. Осим тога, то је занимљиво и спектакуларно. Много младих у Београду воли борилачке вештине и у овој представи ће видети колико су оне тесно везане с филозофијом – каже Ћирилов.

Шта су нове тенденције у светском позоришту? Јован је рекао да је свака представа у овогодишњој селекцији пример једне нове позоришне тенденције.

– То је тачно – каже Ања. – Та крилатица, с којом је основан Битеф 1967, "Нове позоришне тенденције", ове године најбоље може да се примени на нашу селекцију због тога што је заиста свака представа врло посебна, свака користи потпуно различити језик и изражајна средства. У формалном смислу су све веома различите, користе се све могућности икада откривене од настанка позоришта до данас, У том смислу, кроз овогодишњу селекцију се види да је савремено позориште веома атомизовано, да се своди на упечатљиве ауторске поетике каквих овде имамо прилику да видимо у свих седам наслова који чине интернационални део селекције. Дакле, не постоје доминантни заједнички именитељи осим тематских. Али зато постоје врло јаке и упечатљиве ауторске појаве... Баријере су срушене. Савремено позориште користи већ познате тековине и користи их на један јак ауторски начин.