|
На само два сата од Београда, на десет минута од рударског градића Алексинца, вијугав пут кроз Поморавље води ка зеленим брдима планине Јастребац. Ту је Горњи Адровац, село које повезује Ану, Вронског, Толстоја и Србију. На крају асфалтног пута, скривена у крошњама столетних липа, налази се импозантна црква у руском стилу. Уз њу неколико гробова, а иза ње село се повија, а стрми јарак дели оранице, шљивике и уцветале воћњаке. Са питомог брда код цркве поглед на панораму села скоро је идиличан. Тешко је и поверовати да је 1876. године исто село горело, да су ту топови ровали земљу, и да су баш та питома брда сведоци жестоких битака, ратних патњи и високе цене коју је једна генерација Срба поднела у борби за слободу.
 Пре нешто више од сто тридесет година јарком села Горњи Адровац пролазила је српско-турска граница. Мештани кажу да су са супротних брда, са турске стране границе, данима Турци немилосрдно тукли српске положаје. О томе сведоче и остаци српских ровова обрасли травом који се и данас назиру на само десетак метара од цркве. Забележено је да су Турци на Алексиначком фронту имали и петнаест пута више војника, као и модерније пушке и супериорнију артиљерију. Политичке прилике у свету такође нису фаворизовале Србе у том рату. Сматрајући Русију за главног супарника интересима западноевропских сила на Балкану, Европа није подржавала српски сукоб са Османским царством. Сви официјелни вапаји српске владе Европи били су игнорисани. Србија је била препуштена самој себи. Ипак, као и много пута током историје, исход рата није одлучила материјална премоћ. На српској страни, опијени идејом националног јединства и слободе, борили су се Срби и пристигли добровољци из разних европских земаља. У блатњавим рововима били су уз Србе и италијански одред гарибалдијеваца, као и добровољци из Немачке, Аустрије, Енглеске, Француске и многих словенских земаља. Традиционално, најмногобројнији су били руски добровољци, вођени генералом Черњајевим. Међу њима и тридесетседмогодишњи руски пуковник Николај Рајевски, у првим борбеним редовима. После две године сукоба, граница српске аутономије проширена је ка југу. А после скоро петсто година, српски војници су умарширали и на Косово. Српско- турски рат је окончан конгресом у Берлину 1878. године, када Србија после пет векова под Турцима поново васкрсава као независна држава.
 Горњоадровачка црква, гробови, ровови, граница, уплетеност европских сила евоцирају на турбулентну прошлост Србије и подсећају на непредвидљивост историје и непостојаност граница на овим просторима. И баш на том брду, где је подигнута Руска црква, пре тачно сто тридесет две године погинуло је хиљаде бораца на обе зараћене стране. Међу њима и руски добровољац Николај Рајевски. У то време многима непознат човек, Рајевски убрзо "васкрсава" и стиче светску славу. После две године од погибије он постаје Алексеј Вронски у Толстојевом роману "Ана Карењина". Живот руског високог сталежа са свим његовим и идејама, рефлектован у животу Николаја Рајевског, инспирисао је Толстоја за стварање централног лика у роману "Ана Карењина". И Николај Рајевски, и гроф Алексеј Вронски, обележили су српску историју деветнаестог века, а с њима и Србија бива забележена у светској књижевности.
 Николај Трећи Рајевски, пуковник руске војске, долази из једне од најпознатијих породица у Русији деветнаестог века. Његов деда, Николај Први Рајевски забележен је у историји као херој Отаџбинског рата. Као генерал предводио је руске трупе против инвазије Наполеона 1812. године. Његов подвиг у Бородинској бици Лав Толстој је описао у роману "Рат и мир". Бака Николаја Трећег, који је погинуо у Србији, унука је великог научника Ломоносова, човека по којем и данас Московски универзитет носи име. Николајев отац је био генерал-потпуковник руске армије и учествовао у борбама против Турака. Познат је и као оснивач града Новоросијск и као човек коме је Пушкин посветио поему "Кавкаски заробљеник". Толстојев јунак из "Ане Карењине", Николај Трећи Рајевски говорио је енглески, немачки, француски и српски језик, а био је дубоко заинтересован за историју словенских народа. Иако дипломац физичко-математичког факултета Универзитета у Москви, одлучује се за војни позив, као и његов деда и отац. У својим двадесетим, после службе у гардијском пуку, Николај добија чин пуковника и одлази у ратне операције у Ташкент у Узбекистан, где бива рањен. Десетак година после тога, Николај Рајевски се у лето 1876. прикључује руским добровољцима који одлазе у српско-турски рат. Распоред: Алексиначко ратиште, прва линија фронта.
 Иако је рат почео у лето 1876, српско-турски сукоб се ишчекивао годинама. Кључне борбе на ратишту управо су биле на административној граници код Ивањице и Алексинца, која је делила аутономну Србију и Османско царство. Турци су били надмоћни у људству и оружју, али је морал код Срба био изузетно висок. У лето 1876. на Алексиначком фронту гине се на обе стране. Генерали верују да ће битка на овом фронту одлучити судбину Старе Србије. Турци 20. августа артиљеријском ватром сатима бомбардују српске положаје правећи увертиру за јуриш своје пешадије. Српски ровови, са горњоадровачке стране, обрушавају се од силине смртоносних граната и куршума. Док топовска грмљавина потреса земљу, јарак Горњег Адровца бива преоран гранатама, прекривен чаурама, сломљеним пушкама и телима мртвих бораца. Обе армије спремају се за одлучујући јуриш. Тог 20. августа 1876. после неколико сати гранатирања, армије су пошле у окршај. Ипак, Николај Рајевски овога пута није повео своје руске саборце на непријатељске шанчеве. Погођен гелером током бомбардовања, Николај вечно остаје на зеленим брдима Горњег Адровца, на месту где данас стоји Руска црква Свете Тројице. Војници га сахрањују недалеко у цркви Свети Роман, отуда легенда кружи да је његово срце вечно остало у Србији. Посмртни остаци, ипак, бивају пренети у Русију. Забележено је да се Србија, док је мајка Ана Михајлова преносила посмртне остатке погинулог сина, уз највеће војне почасти опраштала од овог хероја и породице која је поднела највише жртве за слободу братског народа. Церемонији је присуствовао и сам кнез Милан Обреновић.
 Убрзо, 1877. године Рајевски оживљава у лику грофа Вронског у роману "Ана Карењина". На зеленом брду, где је Рајевски погинуо, подигнута је црква Свете Тројице 1903. Народ је зове "Руска црква", "црква Рајевског" или "црква Вронског". Као копију храма из Украјине у којој је крштен Николај Рајевски, цркву је подигла грофица Марија Рајевска, супруга његовог брата Михаила. Земљу на којој је црква изграђена, купила је од сељака српска краљица Наталија Обреновић. Уистину је руска и уистину јединствена, богато осликана мотивима из историје оба народа. Међу осталим и ликовима Александра Невског и светог Саве. Грофица Марија Рајевска даровала је и новац за изградњу школе. У дрвореду столетних липа у самом дворишту пред црквом подигнута је и школа, којој је данас потребна обнова.
И док је Толстој завршавао свој познати роман о Ани и Алексеју, из Русије су стигле и саднице липе. Породица Рајевски је за Горњи Адровац, у којем се верује да је остало срце њиховог сина, послала липе да га подсећају на родни крај, и симболизују живот који се много пута рађа из трагедије. Липе су посађене уз пут који води у Руску цркву. Сваког пролеће липе уцветају, а црква заблиста на пролећном сунцу. Роман "Ана Карењина" изучава свака генерација српских ђака, а сећање на руског хероја Рајевског преноси се на нове генерације Срба, које је овај руски патриота истински задужио. Кад свако ново пролеће обнови снагу липама, у Србији се јави нова нада за бољи живот генерацијама које су искусиле трагедије, али и осетиле љубав рефлектовану животом Николаја Рајевског, забележеним за вечност у Толстојевој "Ани Карењини".
|
