Разгртање мрака

Давид Албахари, један од најпревођенијих савремених српских писаца већ десет година живи и ствара у "добровољном изгнанству" у Канади, у Калгарију, где га, како каже, у последње време сврставају у канадске писце.

Текст: Мила Милосављевић
Фотографије: Александар Драгутиновић

Недавно је у Београду представљен римејк Албахаријевог романа "Мрак". Реч је о политичком трилеру, чија се радња одвија у Србији деведесетих година, а актери су, осим осталих и уметници, писци који су били сарадници разноразних тајних режимских служби.

Премда је реч о заправо другом издању вашег романа, показали сте заиста велику радост приликом његовог недавног представљања, као да је реч о новој књизи...

– Роман "Мрак" на моју велику радост поново се појавио после десетак година. Међу књигама које сам до данас написао, он свакако представља једну од оних који су ми најдраже. С обзиром на то да је роман остао помало "сакривен" од читалаца, надам се да је ово добра прилика да читаоци провере да ли сам у праву.

– Роман заправо говори о ситуацији која никада, или бар до сада није решена на задовољавајући начин, односно говори о улози коју су поједини писци и уметници одиграли или играли у деценијама пре распада бивше Југославије. Реч је дакле о облицима сарадње појединих уметника са разним службама државне безбедности. Написао сам својевремено тај роман зато што сматрам да је за нашу културу и друштво најбитније да знају истину о томе ко је и на какав начин сарађивао са властима. Поједине земље бившег Источног блока то су одмах урадиле, али код нас, колико је то мени познато, материјали о таквој сарадњи остали су недоступни јавности.

Као писац, показали сте поприличну храброст. Нисте ли помишљали можда на то да ће се неки од јунака вашег романа препознати?

– Док сам писао роман, нисам мислио ни на кога, јер коначно немам никакав увид у то да ли су неки писци сарађивали са системом власти. Моја жеља је била да евентуално подстакнем било какав облик расправе о томе, али изгледа да сам то превише нежно урадио, тако да се пламен за који сам мислио да ћу га упалити претворио у пламичак који је брзо сагорео. Тако да је мој "Мрак" нестао у општем мраку.

Исказали сте свој став о томе у свом роману, али шта мислите о ангажованим писцима, о ствараоцима у служби политике, о ангажовању уметности уопште?

– Помало парадоксално може да зазвучи мој одговор, али ја заправо не верујем у ангажованост писаца. Писци су, не само у нашој земљи, у двадесетом веку често играли ружне, лоше и неприхватљиве улоге, тако да потпуно разумем неспремност многих да верују у оно што писци говоре. Нисам сигуран да у данашњој ситуацији код нас наши писци могу да понуде било какво решење, јер као и већина људи, између политичке страсти и политичке мудрости бирају страст.

Иза вас је цела једна деценија живота у Канади. Како бисте описали свој нови живот у посве новом окружењу?

– Без обзира на то да ли имате неко искуство директног упознавања са северноамеричком културом, започињање новог живота на овом континенту означава и почетак својеврсног културног шока. Скоро све је другачије од онога на шта је човек навикао: од структуре радног дана до викенда посвећеног хистеричном обреду трошења. У биоскопу, као што је добро познато, сви једу, односно конзумирају огромне количине кокица, брзе хране и безалкохолних пића. Свугде се, у ствари, једе или бар пије, укључујући и факултете, позоришта, продавнице, али се зато нигде не пуши. Чак је све мање отворених простора где је дозвољено пушење. Студенти држе ноге на клупама и не стављају руку на уста кад зевају. Постоји безброј таквих разлика, али с временом човек почне да се прилагођава, да не примећује оно што му смета и да прихвата оно што му одговара. Једна од тих ствари које мени посебно одговарају јесте мултикултурализам, то дивно мешање најразноврснијих култура које у преплитању културних, фолклорних, прехрамбених и традиционалних елемената заправо представља увод у неку нову, будућу културу која ће – волим тако да помислим – једног дана представљати нову заједничку културу целокупног људског рода.

– Сматрам да је искуство емиграције то нешто што нико у потпуности не може да прихвати, јер једноставно не можете да избришете из себе свој пређашњи живот. У мом случају ја и не желим да га избришем. Има људи који из одређених разлога, историјских или личних, хоће да избришу то што је претходило њиховом емигрантском искуству. Но за мене је то само део једног живота који се одвија на неком другом месту. За мене је тај боравак у емиграцији, не политичкој, већ добровољној, једно искуство из којег стално учим нешто ново. За мене као писца то је занимљиво искуство, јер ми је подарило низ тема о којима раније нисам писао у својим романима и причама док нисам дошао у Канаду. И данас, после десетак година, импресионира ме искуство људи који ме окружују, искуство нових и свежих дошљака које као инспирација проналази пут у мојим причама.

Живите нимало лаку судбину писца који ствара изван свог језика. Живите тамо, тамо настају ваша дела, а ви као писац припадате овде. Како сте то разрешили са самим собом?

– Како време одмиче, ја се заправо све мање осећам као неко ко је одсутан. Што сам дуже тамо, на неки чудан начин ја сам све више овде. Можда је то због тога што тамо не постојим као писац а свет писања је ипак мој свет.

Колико је Давид Албахари српски а колико канадски писац?

– Кад човек живи на два различита места, онда мора и да прихвати као једну могућност да буде представљен као неко ко долази са два различита места. Али, ја истичем да писац увек има једно место пребивања, а то је његов језик. Ја сам, дакле, писац српског језика, писац који ствара на нашем језику у оквиру наше књижевности. Стицајем околности живот ми се поделио на два не баш сасвим једнака дела, али оно право место одакле долазим јесте наш језик.

Колико сте присутни у књижевном животу Канаде?

– Живим у Калгарију који је бескрајно далеко удаљен од највећих културних центара у Канади, Торонта и Монтреала. Кад кажем бескрајно, мислим на раздаљину од неколико хиљада километара. Али, и даље гледано из перспективе како оцењујемо градове код нас али и у другим земљама, он би ипак припадао нечем што се зове провинција. То не говорим са жаљењем, већ само констатујем. Другим речима, живот у таквом граду, далеко од свега, барем за мене као писца, много је погоднији, јер ме ослобађа неке врсте обавезе да будем присутан у већој мери у књижевном животу. Ја сам присутан у књижевном животу Калгарија, али он је скроман у односу на догађања у рецимо књижевном животу Торонта или рецимо Београда. То ми, међутим, одговара, и оставља ми све слободно време и ето, захваљујући томе ја на сајам сваке године долазим с новом књигом.

Ваша књига прича "Сенке" има за тему живот емиграната у Канади. Да ли се може рећи да су то људи сенке имајући у виду ваш избор самих наслова?

– Има неколико разлога за то. Први је тај што постоји прича која се зове "Сенке" и кад сам бирао назив за своју књигу, назив те приче се наметнуо. То је једна од прича у књизи која је обојена неким благим политичким бојама, дакле има један политички контекст који се, као што знате, ретко појављује у мојој прози. Тај назив на неки начин дефинише већину ликова у мојој књизи. Већина тих прича има за тему сукобе и неразумевања између неких чланова породице или новодошлих досељеника у Канади. И помислио сам како тај назив "Сенке" означава облик егзистенције у којем се ти људи налазе. После тих сукоба између чланова породице (мислим на моје приче), људи губе пуноћу и постају сенке и људи, док су дошљаци који су тек пристигли у једну нову средину, такође на неки начин сенке, јер не носе са собом своју комплетну, пуну личност, јер један део вас неминовно остаје тамо одакле долазите. Ви стижете као сенка и трудите се да ту сенку попуните. У то се сасвим добро уклопио и избор насловнице за моју књигу, Мункова "Игра живота", јер на његовим сликама и графикама људи су управо у том неком међустању између пуноће и сенастог облика.

Роман "Мамац" доживео је својевремено веома успелу позоришну драматизацију. Хоће ли још неко ваше дело бити скоро драматизовано?

– За сада не постоји неки конкретан план везан уз драматизацију мојих текстова, али кад то већ спомињете, волео бих да се неко заинтересује за мој роман "Гец и Мајер", јер мислим да је прича испричана у овом роману о страдању београдских Јевреја од Немаца прича која би могла да се преточи у трагичан филм.

Ваше последње књиге као и интервјуи сведоче да Давид Албахари заправо никада није ни одлазио из свог Земуна. Колико је то тачно?

– Сами сте рекли нешто што би могло да буде нека врста мог одговора. Ја заправо и нисам отишао из Земуна, тако да кад год се вратим, излазим на улицу као да сам само мало дуже спавао у свом старом стану, па, ето, прошло је неко време, и ја сада излазим на улицу. Наравно, има понечег што ми се не допада али онда затворим очи. Довољно ми је да изађем на Земунски кеј или да прођем земунским парком и онда све полако постаје онако како треба да буде.

Животна прича вашег јунака по топонимима (Земуну где сте живели), затим одлуци да оде из земље, по много чему наликује вашој...

– У књизи "Пијавице" нема аутобиографског у мери у којој је било рецимо заступљено у роману "Мамац" или "Снежни човек". Последњих година сам ван земље, па сам такође, као и моји јунаци у неку руку посматрач са стране, боље речено, ми смо приповедачи са стране, јер оно о чему јунак ове књиге приповеда јесте оно што се другоме десило. Он је и учествовао у томе али о томе приповеда неколико година касније. Зашто неколико година касније? Зато што то што се десило 1998. и неколико година касније – и даље постоји. Дакле, он и неколико година касније, дидактички, поучно прича своју причу, приповеда свој случај започевши с надом да то некоме нешто говори, а завршава тиме да оно што је покушао да каже нема ефекта. То је у ствари још једна потврда да све моје књиге говоре о поразу, то јест да сви моји јунаци приповедају о осећању пораза.

Значи ли то да је заправо покушај да кроз литературу искажете ваше осећање света ништа друго до писање по песку?

– Мој јунак негде у роману и сам помиње пешчану књигу из једне Борхесове приче. Ово и јесте нека врста писања по песку, нажалост многе сличне ситуације у људским животима су такве да се запитате због чега је људско друштво и зашто су људски животи формирани на тај начин и запитате се зашто нека искуства заправо не воде ничему и да та књига другим нараштајима и другим људима не говоре ништа.

Како ваш главни јунак, тако и његово читаво окружење на неки начин "болује" или живи неку врсту параноје. У којој мери је та параноја која очигледно обележава нашу стварност здрава а где она прелази границу?

– Знате, Томас Пинчон, амерички писац, кога је ретко ко некад успео да види, рекао је да ако неко мисли да је можда страшно да неко помисли да је све повезано са свим осталим, свачим, још је страшније да се мисли да ништа није повезано ни са чим. Ако неко мисли да ништа није повезано ни са чим, то је распад система. А ми заправо сви живимо у једном блажем или јачем облику који бисмо могли условно речено да назовемо параноидним, јер верујемо у повезаност ствари и то да одређена збивања воде ка другим збивањима, дакле, да између одређених ствари постоји нека веза. Дакле, веровати у неку врсту завере просто је прирођено људском духу. Параноја можда негде постаје и уточиште људског духа. Ја не знам да ли стручњаци то могу да прихвате, али ја бих то назвао здравом паранојом. Оно о чему јунак ове књиге приповеда, оно о чему разговара са другим јунацима није прича о самој параноји, већ о теоријама завере, о заверама. Да ли постоји нека завера, да ли се нешто ради због тога што негде неко смишља да се то уради, да ли постоји негде неки имагинарни центар моћи који доводи до тога да се ствари доводе у везу, то је оно што прогања јунака ове књиге и наравно да он на то не може да да одговор. Ако би могао да да одговор, онда би писци били они који знају нешто више од осталих. Мислим да ипак већина писаца, укључујући и мене, може да поставља питање, али не и да даје одговор.

Може ли се рећи да је једна од примарних равни овог вашег романа – теолошка?

– Јунак моје књиге се уплиће у покушај једне групе да посредством тајних кабалистичких учења доведе до одређених друштвених промена, односно да се ослободи неких опасности које у друштву постоје. С обзиром на то да је кабала облик јеврејског мистицизма, једне ортодоксне религије, која представља такође једно религијско поимање света, онда је природно да се питања те врсте појаве у мојој књизи. Ја нисам зналац теолошких питања, да тако кажем, и моји јунаци разговарају о томе онолико колико им је потребно да схвате или барем да покушају да схвате, јер имам утисак да код мене нико ништа не схвата, већ да само покушава да схвати, дакле да покушавају да схвате шта је то што треба да учине. Мистицизам је у свим религијама нека врста покушаја да се више приближи Богу него кроз оно што би се сматрало регуларном религијом. Зато моја идеја није била да религију поставим на неку врсту примарне равни на којој се решавају најважнија питања људске егзистенције, мада немам ништа против да неко ко чита моју књигу види то као примарну раван која би требало да нам помогне да се схватимо и разумемо у свету који нас окружује.

Између ништавила и бола Ваш јунак бира бол. Да ли је то наш једини избор?

– Ја сам цитат из једног Фокнеровог романа навео у свом роману као питање избора у животу, да ли да изађете из самог живота или да одаберете бол, јер, колико год један човек био срећан, у себи носи једну меру бола, ако ништа друго, онда бар бол што ће једног дана престати. Мој јунак следи Фокнеровог јунака у томе што не прихвата ништавило, одбија да себе лиши живота, зато пристаје на трајање и – бол. Уместо да жртвује себе он жртвује свој рукопис и остаје с болом.

Сучељавајући се са животом вашег јунака помало се сучељавате с нихилизмом...

– Ја не видим јунака моје књиге као нихилисту. Зависи како дефинишемо нихилизам. Мислим да је он неко ко можда очајнички покушава да разуме један наизглед прост механизам, механизам предрасуда, који функционише у свима нама на једном вишем или нижем нивоу. То доводи до тога да он на крају побегне од свега онога што је покушавао да разуме, јер нема начина да се доиста разуме и да се доиста спречи деловање тог механизма. Ја стога свог јунака не бих сврстао у нихилисте а себе још мање.

Важите за једног од најпревођенијих српских писаца данас. Како се односите према томе?

– За сваког писца је без сумње леп тренутак кад види оно што функционише и на другом језику, односно да буди одређене емоције читаоцима који припадају другим културама и традицијама. На неки начин, то је можда мач са две оштрице, јер подстиче писца да размишља о темама које могу нешто да значе и онима који га не читају на његовом језику. Шта сам о томе хтео да кажем, да у тој ситуацији писац можда почиње да трага за причама које му можда и не одговарају, јер покушавајући да пише на једном језику говори на многим језицима.

Кад смо већ код превода, каквих новина код вас има на том плану?

– Од мојих књига најдужи живот код страних читалаца има роман "Мамац". Тај роман се ове године појавио у још три нова превода, укључујући на пољски и словеначки језик. Роман "Пијавице" је прошле године објављен у Немачкој а следеће године излази у Француској и Америци.

На чему тренутно радите?

– Тренутно радим на новом кратком роману под називом "Брат". То је једна мала прича о изгубљеном и поново пронађеном брату, о љубомори и неразумевању. Роман ће се појавити у време сајма књига. За мене представља неку врсту наставка, поигравања са цитатима великих филозофа, значи наставак поигравања који сам отпочео у роману "Лудвиг". У том роману мој јунак се позива на Витгенштајна, а у роману "Брат" приповедач тражи утеху у неким цитатима Аристотела.

Вратимо се поново вашем роману "Мрак". Рекли сте негде да "мрак који смо сами себи направили је мрак од кога треба да бежи свако друштво и свака култура", те да је "предуслов да се буде на светлу да се рашчисти са онима који праве мрак око нас". Како бисте то мало ближе објаснили?

– Као мали, читао сам једну књигу која се зове "Буди добар све до смрти". Увек сам се питао како човек зна кад је тај тренутак а онда сам схватио како треба бити добар не мислећи на тренутак када се све окончава. Доброта је предуслов за почетак ишчезавања мрака.