Ђорђе Вајферт рођен је 15. јуна 1850. Завршио је велику пиварску школу у Вајенстефану код Минхена. Преузео је пивару коју је у Београду сазидао његов отац и касније је проширио.
|
Поседовао је неколико рудника у Србији (руднике бакра и мрког угља, као и златни мајдан у Св. Ани, те је тако постао творац модерног рударства у Србији). Био је један од највећих индустријалаца у Југославији и гувернер Српске народне банке. О свом трошку је у Панчеву 1922/23. сазидао Цркву св. Ане и порталну зграду на римокатоличком гробљу 1924. године.
Његова пивара у Цетињској улици у Београду прочула се широм Европе, тако да је Ђорђе И. Вајферт крајем 19. века био један од најбогатијих људи Србије. Почео је да се богати кад је 1871. затворена Велика или Кнежева пивара, а он сазидао нову на Смутековцу, данашњем Топчидерском брду. Његов слоган "Пиво лади, душу слади" требало би допунити... "а из џепа паре вади", па да се схвати његова филозофија брзог прављења новца. |
 |
Пореклом Немац за кога се тврдило да је душом Србин, потиче из пиварске породице. Његов деда, такође Ђорђе, пореклом из горње Аустрије изучио је кожарски занат од којег није могао да издржава породицу. Имовину стиче превозећи дереглијама житарице од ушћа Саве до Сиска. Ђорђев рођак држао је пивару у Панчеву. Посао му није ишао од руке па је стари Вајферт прихватио његову производњу пива, мало преуредио погоне и посао је кренуо. Незадовољан постигнутим, деда шаље сина Игњата у Минхен "да сврши течај" код чувеног стручњака за пиво, професора Седлмајера и усаврши науку у познатој минхенској пивари "Шпатен". Вратио се Игњат, добио пивару на управљање, мало је дотерао по "швапски" и пивару претворио у фабрику новца. Али, и Игњатов син, Ђорђе, у међувремену је почео да се "гњура" у пиву па му је отац 1873. предао Кнежеву пивару "зарад посла и зараде". Дотле ју је користио као закупац и добро разрадио посао. Био је задовољан кнез, а богами и Игњат. За себе и другог сина задржао је Панчевачку, а деда Ђорђе живео је старачке дане пресрећан што му се син и унуци "купају" у пиву. Дефинитивно, Вајферти освојише Србију – пивом. Двадесеттрогодишњи Ђорђе, 1871. на рескир купује велики плац подаље од града, а на брду Смутековац подиже модерну пивару. Пре почетка градње морао је доста мука да претрпи јер није поседовао српско држављанство. У прибављању дозвола доста му је помогао кнез Михаило Обреновић коме се Ђорђе због својих способности и марљивости, веома допао. Жалостан што није могао да учествује у Балканским ратовима, Ђорђе је српској коњици послао вагон пива на поклон. Тек да се момци окрепе!
|
|
Вајферт је отворио прво рудник у Костолцу из веома практичних разлога – угаљ му је био потребан за парну пивару у Београду. Истраживачког духа и ветропираст по природи, тражио је и добио одобрење Српске владе и отпочео да истражује рудна налазишта у Србији. Вукао је за собом инжењере и рударе, куповао опрему, подизао рударска насеља и трошио велики новац. Чега год се дотакао, све је пропадало. Зарађивао на пиву, губио на живи. Јалово је било отварање Топионице у Рипњу надомак Београда, јер рудник живе на Авали готово да је био без руде. Исто је било у рудницима "Света Ана" на Дели Јовану, "Света Варвара" на реци Пек и коповима на Мирочу, Руднику и у Злоту. Пивара није могла да оточи толико пива колико је Ђорђе трошио на ова истраживања. Уследила су три банкротства. Злобни савременици Ђорђа Вајферта говорили су често да је "зрео за самоубиство”. Али, његово хазардерско понашања одједном се посрећило. Када су му све београдске банке затварале врата и одбијале менице, Ђорђе се једнога дана, елегантно обучен појавио у Трговачкој | 
