Јат је метафора домовине

Професор Академије уметности у Новом Саду, директор Драме у Народном позоришту у Београду, председница српског ПЕН центра, свршени последипломац студија на Сорбони у Француској и Универзитета у Минесоти (САД), редитељ стотине позоришних представа, телевизијских и радио емисија изведених код нас и у иностранству, драматург, књижевник, тренутно амбасадор Републике Србије у Данској, Вида Огњеновић је пре свега особа неисцрпне креативне енергије чији је рад обележен бројним значајним наградама и признањима код нас и у свету.

Текст: Златица Ивковић
Фотографије: Милан Мелка

Овога лета на Смедеревској тврђави започео је први амбијентални међународни позоришни фестивал у Србији – Тврђава театар. Манифестацију је отворила председница Савета фестивала, наша саговорница, Вида Огњеновић, истакавши да је један од мотива за иницирање фестивала прелепи амбијент средњовековне тврђаве као аутентичан театарски простор. Питамо госпођу Огњеновић какав будући живот предвиђа овој манифестацији на Дунаву?

– Ово прво фестивалско искуство потврђује да је фестивал Тврђава театар био добра идеја. Дочекан је и испраћен саучесничким одобравањем. Дакле, ако је судећи према овој успешној иницијацији, има разлога да се лепо развија, па све и да има конкуренцију од неколико сличних фестивала у окружењу, што није случај. Сама чињеница да је свако вече неколико стотина потенцијалних гледалаца морало да остане изван гледалишта, јер су његове димензије ограничене, навешће организаторе да догодине такмичарске представе имају најмање по два извођења. Осим тога фестивалске дане испуњаваће разноврсна нова догађања: радионице, театролошки сусрети, игре, истраживачки стручни колоквијуми, које ће држати познати наши и страни уметници и педагози. Размишљамо и о музичком делу фестивала. Има добрих идеја, већ се увелико ради за наредне фестивале.

Познати сте писац и редитељ који негује драмску структуру базирану на литератури коју потом имагинацијом преноси у свет препун сопствених сновиђења, меланхолије, сентимента. Преплићу се потом фикција и збиља, љубави и сећања… "драма у драми". Како доспевате до таквих поступака?

– Како, питате ме, тешко, могу да одговорим. Драмски текст завршен на радном столу аутора, само је први део посла. Свој пуни завршетак он доживљава кад се спусти завеса на његовој праизведби. Писац на известан начин има то будуће садејство на уму. Но није у праву онај ко сматра да је довољно да драма успешно обезбеди равнотежу у том двојству књижевног и сценског. То је најлакше и питање је заната. Онај тежи начин је да постигне да позоришни комад до максимума испитује и заоштрава узајамне провокације та два сложена нивоа.

Једном сте рекли да је дар књижевног изражавања осведочен у првом реду језичком ширином. Посебну пажњу посвећујете језику?

– Да, језик сматрам врхунским креативним истраживањем света. Тај драгоцени комуникациони простор у којем можемо да неограниченим комбинацијама речи именујемо и изразимо постојеће и непостојеће, стварно и нестварно, биће и небиће, заиста јесте велико преимућство хумане врсте. Драма је у том погледу посебан изазов, опет по извесном двојству: овога пута реч је о говорној и писаној језичкој варијанти. У првој се постижу различити елементи карактеризације од времена, поднебља, миљеа, до личности или групе. У другој се често експериментише формом. Имамо драме у стиху, или у различитим ритамским варијацијама. Да, језику посвећујем посебну пажњу, јер ми је то најважнији радни материјал.

С обзиром на функцију амбасадора коју тренутно обављате, да ли успевате да "отмете" време и за писање?

– Размишљајући о томе, а често одговарам на оваква питања, и то не само новинарима, све више се уверавам да је то такозвано слободно, лежерно празно време за писање, или само фикција, или срећом углавном техничка димензија посла. Доколица јесте до извесне мере погодна околност за свако стварање, јер ослобађа принудa и губљења енергије на споредном колосеку, но није услов ни за почетак ни завршницу. Срећом, кажем, јер не замишљам да је писање ствар идиличних услова, у које спада и широки празан временски простор. Писање није природна ствар, већ помало лудачка потреба, за коју се на исти лудачки начин ствара и време.

На отварање фестивала Тврђава театар у Београд сте допутовали и из њега за Данску отпутовали Јатом. Какви су Ваши утисци о летовима нашом националном авиокомпанијом? Да ли сте задовољни квалитетом услуга које Јат пружа својим путницима?

– А, дошли смо и до малог рекламног пасажа. Е, па лепо. Мој први лет авионом у животу, био је згодним малим ЈАТ-овим дагласом, ако се добро сећам, на дестинацији Београд – Титоград, кад се та раздаљина савлађивала за фантастичних сат и по, а приземљење се поздрављало бурним аплаузом и одушевљеним повицима браво, капетану и особљу авиона. За мене је и сада, после толико летова, негде у подсвести путовање авионом синоним за путовање Јатом. Сасвим је нормално да се и данас у Јатовим авионима осећам некако најприродније, јер не размишљам о безбедности, као што нисам ни онда давно, кад је авион поигравао на ветру као орахова љуска, већ путујем по навици и с добрим путничким искуством и пуним поверењем.

Да ли имате неке конкретне сугестије како да Јат мобилише све расположиве потенцијале и уз помоћ државе или на неки други начин поврати репутацију једне од најугледнијих авиокомпанија Европе, коју је годинама имао?

– То, као што знате, није моја област, али као дугогодишњи путник, процењујем да би отварање прекоокеанских дестинација (Њујорк, Чикаго, Торонто, Мелбурн) знатно помогло бољем пословном учинку. Верујем да би летови два, или три пута недељно у те градове били просто разграбљени, имајући на уму скоро милионску дијаспору коју имамо само на америчком континенту. Но, погодна цена би учинила да такви летови буду и шире популарни. Видим да је то успело Чешкој компанији, као и мађарском Малеву, но то стручни тим Јата сигурно добро зна и уме да процени.

Својевремено сте у Ослу обављали функцију амбасадора СЦГ у Норвешкој, а тренутно сте амбасадор Републике Србије у Данској. Вероватно често комуницирате с људима из дијаспоре. Да ли сте стекли утисак да у њиховом размишљању Јат и даље постоји као симбол сопствене државе или бренд, како би се савременом терминологијом дефинисало нешто што је препознатљиво нама, али и људима из иностранства?

– Да, Јат је заиста за наше исељенике метафора домовине. И то независно од времена њиховог исељења. У време кад сам била у Ослу, још није било директне линије, па је негде 2005. било говора и истраживале су се могућности да се она поново успостави. Не можете да замислите с каквим су искреним интересовањем људи пратили развој тог Јатовог пројекта, у првом реду наши, али и Норвежани. Иначе су махом ишли возом, или аутобусима (око три и по сата путовања) у Гетеборг, да би путовали Јатом.

Идуће године, инфлајт магазин Њу ривју обележиће 35 година постојања, а у августу месецу 2010. биће штампан јубиларни двестоти број. Какво је Ваше мишљење о квалитету Јатове Ревије у односу на инфлајт магазине других компанија?

– Мило ми је што имам прилике да баш на страницама вашег часописа и званично кажем колико га сматрам квалитетним магазином. Јатова ревија, како обично зовемо ваш часопис, издржава свако поређење с добрим публикацијама ове врсте у свету. Информативан је на прави начин, тематски занимљив часопис, примерен простор у њему је посвећен култури, уз одличну фотографију. И што је за посебну похвалу, није загушен рекламним материјалом. Шта да кажем, не пропуштам прилику да га у авиону прочитам од корице до корице, а кад због сапутничких разговора, или из неког другог разлога, немам за то времена, обавезно га узмем, да то учиним касније.

У бројним досадашњим издањима Јат Ревије многи наши истакнути писци, поред тога што су дали интервјуе, појавили су се на страницама нашег часописа и као аутори: Светлана Велмар-Јанковић, Милорад Павић, Драган Великић, Михајло Пантић, Радослав Братић… и Ви сте дали свој допринос као личност чији је уметнички рад представљен нашим читаоцима. Да ли ускоро и од Вас можемо да очекујемо један ауторски текст за Ревију, рецимо путопис из Данске?

– Нема смисла да то не обећам, кад сам већ оволико исхвалила ваш часопис. Но, бојим се да ћете ви већ следеће недеље почети са уредничким питањима кад ће стићи мој текст, у којој је фази, колико има страна, какав је наслов да га најавите и да ли ће стићи за следећи број. Истовремено с вашим питањима, ја ћу почети да смишљам разне изговоре, а за многе од њих ћете ми ви рећи да сам вам то већ рекла прошле недеље. Најбоље онда да обећам да ћу написати текст за јубиларни августовски број 2010. И ајмо сад обе на посао.