Имамо само један живот

"Да бисте успели у нечему, најважније је да, пре свега, знате шта је то што заиста желите. За испуњење своје идеје и визије морате се залагати свим својим бићем", каже Милорад Чавић, најбољи српски пливач свих времена.

Текст: Вања Савић

После политичког и економског комешања у бившој Југославији након смрти председника тадашње СФРЈ, Јосипа Броза Тита, отац Милорада Чавића је у потрази за бољим животом 1981. отишао у Канаду где је изучио машински занат, производећи делове за све, од мотора до авиона. После две године рада, зараду је инвестирао у отварање сопствене фирме у јужној Калифорнији, јер му се тај део Сједињених Држава учинио бољим за посао и угоднијим за живот.

У Анахејму је 31. маја 1984. рођен олимпијски вицешампион, светски и европски првак и рекордер у пливању. И док је у његовој непосредној близини Владе Дивац хватао лопте и постизао кошеве за "језераше" из Лос Анђелеса, Чавић је, после краткотрајног дружења са кошаркашком лоптом, откривао пливање и воду као своју животну инспирацију.

– Ако се упореди са детињством многих генерација у Југославији, моји дечачки дани су по много чему били привилеговани. Мој брат Данијел и ја, радили смо исто што и друга деца – ишли у школу и играли се с друговима. Али никада нисмо имали над собом проблеме као што су инфлација или ратови.

Данас више времена проводиш у Србији. По чему се разликује живот у Калифорнији од живота у Београду?

– По мом мишљењу, највећа разлика је у стилу и начину свакодневног живљења. Београд има нешто што не може да се нађе нигде другде – неку врсту само себи својственог карактера и отворену душу. Људе у Београду, као и у целој земљи, још увек карактеришу здравији међуљудски односи, што се види и у кафићима којих има на сваком углу. Мислим да у Београду људи схватају да имају само један живот. Раде да би живели, а не живе да би радили, као што је то случај у већини места у Сједињеним Државама. Истовремено, својом разноврсном културом, архитектуром и свеукупном понудом Београд може да задовољи свачији укус, па и мој.

Шта би рекао када би упоредио своје детињство и одрастање са својом данашњом свакодневицом?

– Са сваким новим даном прихватамо све више одговорности и оно што радимо данас, утиче на оно што ћемо бити сутра. Кад сам био дете, ствари су биле некако другачије. Оскар Вајлд је једном рекао: "Искуство је само реч којом свако назива своје грешке". Колико је то истинито и тачно схватам сваког дана са сваким падом, у пливању или свакодневном животу. Све више откривам да, за разлику од времена кад сам био мали, данас имам мање времена за забаву и опуштање, али покушавам да у свему што радим пронађем неко узвишеније и пуније значење.

Колико су се људи и свет око тебе променили?

– Има доста позитивних, али увек и негативних ствари које прате сваки успех. Све зависи од тога шта желите да одаберете као приоритет. За мене, најпозитивнија ствар је подршка и поштовање које ми исказују људи који прате оно што постижем у базену. На другој страни ове медаље видим да се мој лични живот свео на минимум. Поједини људи често не желе да их препознам, већ се представљају онако како би желели да их видим. Стварни живот понекад је у неким стварима још стварнији, а у неким је опет притворнији.

У интервју за Јат Ревију прошле године цитирао си енглеског филозофа Томаса Хобса који је рекао да је "живот тежак, груб и кратак". Како данас видиш смисао човековог постојања?

– Мало је тога што нам је у животу дато бесплатно, а међу таквим стварима су љубав и пријатељство. Зато мислим да се као људска бића морамо борити да бисмо онима које волимо пружили највише што можемо. Е сад, ако бисмо ту вољу за љубављу и наду за оним добрим схватали као приоритет и помножили је са шест милијарди људи колико их има на свету, могло би се рећи да би требало да се такмичимо на свакодневном светском првенству на којем је доброта једини победник. Али као што сви знамо, то није баш тако. Око нас је џунгла и то се неће променити.

Дипломирао си политичку економију на Универзитету Беркли у Калифорнији. Зашто си одабрао баш ову област?

– Увек ме је јако интересовала политика и током студија на Берклију схватио сам да је политика моћ коју покреће економија. Моја адолесцентска наивност нестала је кад сам кроз теорију политичке економије почео да перципирам свет на реалан начин. Сваку одлука, сваки рат, све покреће економски интерес. Иако знам да нисам особа која би могла да се бави политиком која управља животом једне нације, мислим да је мој будући позив спортска политика. Надам се да ћу једног дана постати министар спорта у Србији или председник српског Олимпијског комитета. Моје срце је у спорту и желим да радим у интересу свих оних који су се посветили циљу да буду најбољи и омогућим им да то могу да постигну као што сам ја то постигао.

Политичка економија, пливање, филозофија... На први поглед чини се да нема пуно сличности између ових области. Коментар?

– За мене, политичка економија је учење о односу једне владе према свом народу и другим нацијама. Пливање је било мој хоби који је постао моја професија и коначно, пливањем служим својој земљи. Филозофија је за мене само један од начина да схватим функционисање ове претходне две области и да ме, кад морам да се бавим једним и другим, усмери да размишљам на прави начин.

Шта је, по твом мишљењу, потребно да би човек данас успео у ономе чиме се бави?

– Да бисте успели у нечему, најважније је да пре свега знате шта је то што заиста желите. За испуњење своје идеје и визије морате се залагати свим својим бићем. Последњи делић слагалице јесте план како да се то све спроведе. Без праве визије и искреног веровања у оно што желите, може се десити да никад не будете заиста задовољни оним што постижете или што сте на крају свега постигли.

Може ли се рећи да те успеси нису променили и да си у својој суштини остао исти, да имаш исте моралне критеријуме?

– Можда би боље било поставити то питање људима који су ми најближи. Ја мислим да сам исти какав сам био и пре четири године, али осећам да неки људи који ме добро не познају можда не мисле тако. Као и сви и ја волим приватност, слободно време за себе и желим да радим оно што волим. Поштујем друге, помажем им колико то могу. Никад нисам био материјалиста и нисам то ни данас. Нажалост, људи понекад заборављају да је и успешан човек само људско биће, да понекад има и превише обавеза са којима мора да се избори и да не може да удовољи свачијим потребама и очекивањима.

Шта ти се у односу с људима са којима долазиш у контакт допада, а шта не?

– Охрабрује ме кад неко дође, стисне ми руку и каже ми да цени мој рад и да ме подржава. Морам да признам да баш и не волим да причам о пливању. Јесам спортиста и пливач, али нисам само то. Прија ми кад се неко досети да у разговор унесе и неку другу тему. Људи с којима свакодневно тренирам знају да када завршим са тренингом нисам превише опседнут причањем о базену.

Колико су медији битни за креирање свести обичних људи?

– То зависи од врсте медија и онога ко поставља питања. Нема ничег горег од таблоида који обликују свест људи. Њихов је посао да продају новине, а не истину. Срећом, они које занима истина увек се окрећу поузданим изворима који пружају потврђену вест или доказе из прве руке.

Када би нешто могао да промениш, шта би то било?

– Био би клише када бих рекао како желим мир у свету, али како то и није баш изводљиво – желео бих да људи постану бољи, да имају више разумевања једни за друге и да се ослободе предрасуда. Сувише често видим да људи једни другима желе зло или да унесрећују друге да би себи прибавили корист. Ставите се у ситуацију других пре него што донесете суд и допринесете размотавању једне тако страшне спирале.

– Кад сам са дванаест година проводио једно од својих летовања у Србији био ми је потребан тренинг. Нисам хтео да проведем три месеца без пливања, па сам почео с тренинзима у Партизану. Резултати које сам постизао, још тада су привукли пливачке стручњаке Србије, а после освојеног јуниорског злата у дисциплини 100 метара делфин на Европском првенству 2001. осетио сам драж победе и могућност да позитивно утичем на развој пливања у Србији. Видео сам позитивне одјеке у српском пливању и понадао се да ће успеси на већим такмичењима подстаћи неку врсту револуције у овом спорту. Јер пошто смо спортска нација, таленат младих би могао да избије на површину не само у кошарци, одбојци, ватерполу или тенису, већ и у пливању. У Србији пуно тога недостаје, нема довољно пливачких базена, а недостају и финансијска подлога и аналитичка технологија. Али пођимо редом, најпре би требало изградити више базена специјализованих за тренинг пливачких клубова и пливача – поручио је Чавић у интервјуу за Јат Ревију у јануару 2008.