Изгубљено краљевство древних богова

У тропским прашумама у срцу Краљевине Камбоџе вео мистерије још обавија Ангкор – највећи комплекс хиндуистичких и будистичких храмова на свету. Ко су били владари који су их градили, каква је сила нагонила људе да створе такву лепоту на тако негостољубивом месту и зашто су их напослетку препустили џунгли? Стотине храмова изискује стотине питања на која ни до данас нема коначног одговора.

Текст и фотографије: Светлана Дингарац

Било је пет сати изјутра када сам са фотоапаратом и стативом изашла из хотела и обрела се на једној од прометнијих улица Сием Реапа. Самнанг, млади Кмер кога сам у шали прозвала својим личним возачем, већ је чекао на уговореном месту, дремајући на свом тук-туку, популарном превозном средству које се састојало од мотоцикла са наткривеном приколицом за превоз путника. Иако још није било свануло, улице су већ биле закрчене густим саобраћајем, јер радни дан у Камбоџи почиње веома рано, пре него што жега и влага достигну свој дневни максимум. Бициклисти са крамом, традиционалном кмерском марамом обмотаном око главе, читаве породице стиснуте на мајушним мопедима, камиони препуни надничара на пољима пиринча, журили су да што пре стигну до својих одредишта. Био је почетак априла, најтоплијег месеца на овом делу земаљске кугле и ја сам уживала у јутарњој свежини и пријатном струјању ваздуха током кратке вожње до храмова Ангкора. Разлог овако ране посете овом археолошком парку био је рађање сунца иза "храма над свим храмовима", моћног и непревазиђеног Ангкор Вата.

Када смо стигли до древног резервоара који је опасивао храм схватила сам да су најбоља места већ одавно била заузета. На стотине посетилаца из свих крајева света стајало је начичкано дуж његових зидина, степеништа и галерија, чекајући магичан тренутак пробијања првог сунчевог зрака иза једног од пет торњева храма. Необичан мир који је владао над овим нестварним призором реметило је једино међусобно дозивање мајмуна и неуморно шкљоцање камера. Пошто се на хоризонту појавило сунце, силуете су се претопиле у величанствен призор. Докле год је сезао поглед лежали су непрегледни низови камених пирамида, торњева, монумената, вештачких језера и канала. Преда мном се будио Ангкор Ват – срце и душа Краљевства Камбоџе, национални понос свих Кмера, коме припада ласкава титула највећег сакралног објекта на свету.

Ангкор Ват је заправо само део древног града од преко хиљаду храмова и палата смештених у централном делу Камбоџе, на потезу између великог Тонле Сап језера и планине Кулен, а на неких 240 км удаљености од престоног Пном Пена. Ова огромна метропола била је средиште некада моћне империје народа Кмера, која се протезала од северног Вијетнама и Јужне Кине на истоку, до обала Бенгалског залива на западу. Грађен је у периоду од деветог до дванаестог века и на врхунцу своје славе имао је популацију од преко 750.000 становника, што га је чинило највећом урбаном целином тога доба на свету. Његов први тадашњи ривал био је град Маја, Тикал у Гватемали, који се простирао на три до четири пута мањој територији. И у данашњим оквирима његове димензије изазивају поштовање. Довољно је само да кажемо да површина од 400 квадратних километара коју је заузимао, премашује територију Београда за неких 40 квадратних километара.

Златни период Ангкора започиње владавином краља Јаyавармана II, који је себе прогласио "богом краљем". На врхунцу своје моћи започео је градњу "храма – планине" који је симболично представљао центар света. Тиме је поставио тежак задатак својим наследницима који су бројношћу и величином грађевина желели засенити свог претходника. Предвођени религиозним веровањем и амбицијом, а потпомогнути неизмерним богатством, славни освајачи, најпризнатији уметници и врхунски мајстори, створили су Ангкор Кром, Ангкор Ват те зидинама опасани град Ангкор Тхом. Иначе, сам назив "ангкор" значи град, а "ват" представља храм. То је модеран назив настао у XVI веку, док је оригинално име и даље непознато. Јавне палате, зграде и куће биле су изграђене искључиво од дрвета, па се нису током времена одржале, док су све грађевине од трајнијих материјала, попут цигле и камена биле резервисане искључиво за богове.

Вековима се великим војним походима, освајањима и пљачкањем суседних краљевстава, силно богатство сливало у град. Милиони робова и на десетине хиљада слонова умирали су за славу и раскош Ангкора. Само за изградњу Ангкор Вата камени блокови од којих је саздан, допремани су воденим биволима из удаљених крајева пуних 40 година. Неимари који су га градили морали су одлично познавати математику и астрономију, јер су њихова дела била километарске величине и невероватне прецизности.

Почетком XII века, након што је изграђен Ангкор Тхом, који је уједно био и последња грађевина, почела је пропаст Ангкора. Заправо, Ангкор је почео пропадати у оном тренутку када је престала градња. Кад се систем за наводњавање, који је био жила куцавица града почео распадати, становници су кренули да напуштају град, а појавиле су се и разне болести које су десетковале преостало грађанство. Сијамска војска пробила се са запада, опљачкала град, поубијала све мушкарце, а жене и децу одвела у ропство. После тога, некада славни Ангкор вековима је лежао напуштен у џунгли. Настањивали су га једино будистички монаси. Као и некада и данас су ту и мајмуни који забављају, али и тероришу посетиоце доказујући своја древна владарска права.

Крајем XVI века, кад су португалски мисионари стигли до лотосових торњева Ангкор Вата, та некада блистава престоница већ је увелико била изгубила свој првобитни сјај. Забележено је да га је први посетио португалски монах Антонио да Магдалена 1586. За спољни свет, међутим, град је постојао само у причама путника. Требало је да прође још неколико векова да би величанствени храмови некадашњег Кмерског царства коначно изашли из дубоке сене тропске прашуме и заборава. Тек 1858, француски истраживач и путописац Анри Муо, изненадио је свет својим открићем. Он је у својим путописима по џунглама Јужноазијског полуострва описао храм, који је по његовом убеђењу био у рангу Соломоновог, а величанственији од свега што су и Грчка и Рим оставили иза себе.

Ангкор Ват је данас најзначајнији национални симбол и представља кмерску културу и камбоџански народ. Његова слика налази се на бројним државним симболима па је тако на државној застави и новчаници од 500 риела. Чак и у време владавине Црвених Кмера, златна силуета храма била је део камбоџанске заставе. Иначе, 1975. године, многи будистички монаси који су живели у храмовима Ангкора масакрирани су заједно са већином будистичког становништва у циљу "социјалне реорганизације". Право је чудо, међутим, да је под рушилачком силом Црвених Кмера Ангкор претрпео веома мала оштећења. По успостављању мира 1992, Ангкор се нашао на Унесковој листи Светске културне баштине, али и на листи угрожених објеката којима прети опасност од даљег пропадања и уништавања. Још током осамдесетих година прошлог века на иницијативу Софија универзитета из Јапана формиран је истраживачки тим чији је задатак био проучавање и рестаурација храмова, као и школовање домаћих стручњака.

Данас су многи храмови Ангкора рестаурирани и заједно чине најзначајнији пример кмерске архитектуре. Процењује се да га посећује преко два милиона туриста годишње, с тим да се овај број увећава великом брзином из године у годину. Прави скок популарности Ангкора на светском нивоу, десио се после приказивања филма "Томб рајдер" (2001. год.) који је делом снимљен у храму Та Пром, једном од најмистичнијих делова Ангкора. Томе је свакако допринела и славна глумица Анђелина Џоли, која у филму тумачи лик Ларе Крофт и која је од тада емотивно везана за ову земљу. Иначе "Томб рајдер" је први филм снимљен у Камбоџи још од давне1964, када је Питер О’Тул играо Лорда Џима у сенци Ангкор Вата.

Иако је Ангкор заправо огроман археолошки парк за чији се обилазак плаћају доста скупе улазнице, он никако не одаје стерилну атмосферу једног музеја. Будистички монаси, читачи судбине, продавци сувенира, ходочасници, локални музичари и сликари, могу се срести међу његовим каменим зидинама, торњевима и галеријама. Младе девојке, обучене у костиме божанских играчица апсара позирају за долар по фотографији западним туристима жељним оригиналних успомена. Живе слике савременог света на сваком кораку се преплићу са приказима најславнијих тренутака из прошлости кмерског народа урезаних у десетинама метара дугачким рељефима. Коначно, после много векова заборава, Ангкор данас поново живи.