La Serenissima

Венеција је нешто најлепше што је створено на земљи. Ако постоји некаква идеја реда, Венеција је, од могућих варијанти, најприродније осмишљено приближавање тој идеји. И уколико постоји шанса да се свему томе приближим – потрудићу се...
(Јосиф Бродски)

Текст: Златица Ивковић
Фотографије: Милан Мелка

Свесна чињенице да је о Венецији кроз векове толико писано, нисам могла а да се не спотакнем о помисао да ћу, представљајући овај чаробни град, можда пренебрегнути неку битну чињеницу из његове богате историје, заборавити да поменем неко значајно име из света уметности и науке, пропустити да напоменем и важан детаљ из живота града, или да се напросто изгубим у сопственој импресији. А онда сам се присетила реченице коју сам прочитала на афишу неке туристичке агенције: "Откријте Венецију сами!"

Руски нобеловац Јосиф Бродски откривао ју је седамнаест магловитих венецијанских зима, а након објављивања збирке есеја "Водени жиг" поручио је: "Прочитајте ту књигу! Она је сећање посредством мириса морске траве Венеције и Петрограда. То је сећање чулима." (По сопственој жељи Бродски је сахрањен на венецијанском гробљу на острву Сен Микеле.)

То сећање чулима доживела сам и сама. Истина не преко мириса Јадрана и морске траве – приврженост Бродског том мирису требало би без сваке сумње приписати његовом детињству на обалама Балтика – већ доживљајем светла преко збрчкане мушеме воде канала Гранде. Као студент историје уметности пропутовала сам Италију са групом заљубљеника у италијанску ренесансу. Иако стационирани у Риму, у тих месец незаборавних дана мога првог боравка у Италији, прокрстарили смо овом лепом земљом од Напуља и Помпеја на југу, до Фиренце и Венеције на северу. У Венецији смо се задржали само један дан, али слика која ми се тог лета урезала у сећање остала је жива до данас. После толико година, крстарећи завојитим уличицама кроз језгро града, нисам била у стању да са сигурношћу лоцирам место из својих успомена. Засигурно то није била величанствена пјаца светог Марка, него неко друго место обасјано пригушеним светлом. Пошто су ме жуте стрелице на уличним раскрсницама и саме извијене као и канали Венеције – јер у суштини показују вијугави путоказ по води – довеле до џиновског мермереног здања моста Риалто, истог тренутка сам се сетила: био је то поглед са величанственог каменог моста на канал Гранде преплављен светлом сунца које се гасило над градом. Још се сећам да смо онако ћутећи остали загледани у величанствени призор испред себе и да је неко прошапутао: "La Serenissima!"

У периоду врхунца своје поморске моћи (почетак 15. века) Република Венеција добија назив "La Serenissima" – Пресветла, а дужд титулу "Принц Serenissima-e", али чињеница је и да је овај чудесни град, смештен у венецијанском заливу на преко сто малих међусобно одвојених острва и испресецан са 160 канала спојених са преко 400 камених, гвоздених и дрвених мостића, град посебене светлости. Неки кажу – отуда назив Serenissima.

Прелепи лучни камени мост Риалто (од "rivo alto" или "висока обала"), у самом средишту града, саграђен је у 16. веку на месту где се некада налазио дрвени мост, први мост у центру града. Као централна копнена градска арте- рија у два наврата урушавао се под тежином масе људи који су ту свакодневно пролазили. На јавни конкурс за изградњу новог моста јавили су се врхунски уметници тога времена: Микеланђело, Андреа Паладино, Jакопо Сансовино, али венецијанске градске власти определиле су се за архитектонско решење мање познатог уметника Антонија дa Понте (1512-1595).

Тај мост касније је био инспирација сликарима Гвардију и Каналету, али и Шекспиру чија се радња "Млетачког трговца" одвија управо на њему. Три степеништа за пешаке и два низа радњи између њих, смештених у наткривеним колонадама, током целог дана окићени су туристима који као жива река походе овај град у току целе године. Статистика бележи да Венецију годишње посети четрнаест милиона људи из целога света.

Пијаце су онај део града из чијег се шаренила некако може "прочитати" свакодневица његових житеља. Ако се нађете на тргу Риалто свакако свратите до комплекса зграда смештених тик до Великог канала, испод чијих је колонада рибља пијаца, на којој се може видети све што је икад пливало и живело у Јадранском мору и зелена пијаца обојена зрелим плодовима лета.

Некако је чудно како се човек у Венецији брзо и лако навикне на живот на води. Осим елегантно извијених гондола, које клизе воденим "сокацима" Венеције, све што може да плови креће се главном венецијанском "страдом" – Великим каналом, главном пловном артеријом која, гледана из ваздуха, има изглед обрнутог латиничног слова "С". Канал Гранде дели град на два дела, дугачак је скоро четири километра и широк шездесетак метара, а на њему постоје само три велика моста: Понте дељи Скалци, Понте ди Риалто и Понте дел’Академија. Из тог разлога за туристе су свакако најзначајнији "вапорето" бродићи за градски превоз којима се лако стиже с краја на крај града и до оближњих острва Лидо, Сан Ђорђо, Мурано, Бурано... али пажљивији посматрач уочиће на овој живој, воденој улици и пловеће пијаце, глисере хитне помоћи, ватрогасаца и полиције, ђубретарске теретне бродове, мале бродове који свако јутро разносе џакове са хотелском постељином... такси чамце и приватне чамце којима Венецијанци обављају своје свакодневне послове.

La Serenissima је у доба свога највећег просперитета, по броју становника била трећи град Европе. Од око 150.000 житеља пре педесет година, Венеција данас броји око 65.000 становника, а неки кажу и мање. Високе цене станова и намирница (цене квадратног метра стамбеног простора крећу се од 6.000 до 14.000 евра), али и специфичан начин живота без аутомобила, многе младе људе из године у годину упућује какопну у савременије градове. Богати странци постају власници венецијанских станова и палата, а Венеција полако прераста у град музеј. Ренесансне, готичке или барокне венецијанске палате канала Гранде у којима су живели дуждеви, војводе и остали великодостојници, сада су претворене у музеје или јавне установе. Свака од њих има особену причу. У њима су живели и своју инспирацију црпли сликари Тинторето и Каналето, Дирер, композитор Рихард Вагнер, песник Лорд Бајрон... као и сам Наполеон, који је после више стотина година укинуо чувену Републику. Већина ових палата од белог камена, уроњених у мутну воду лагуне, иза влагом натопљених зидова крије прелепе вртове над којима се надвија мирисно медитеранско биље.

И просто је немогуће а да се човек не запита на који начин је опстао град саграђен пре толико векова на шуми дрвених шипова поринутих у слану морску воду или морем натопљену земљу острваца Венецијанског залива. Трагајући за решењем ове загонетке дошла сам до запањујуће једноставног одговора: када се борово дрво посече и од њега обликује балван, овај се потапа у слану морску воду у којој остаје најмање једну, а највише две године. Због недостатка кисеоника а захваљујући соли која попуњава све поре дрвета, оно је заувек ослобођено штеточина. Тешко је, веома тврдо и постаје идеалан и дуговечан грађевински материјал. Осим тога, фасаде кућа у Венецији обложене су лаганом фасадном циглом, а унутрашњи делови, подови и плафони урађени су од боровог или храстовог дрвета. Чак су и сводови и таванице Дуждеве палате, иако је споља обложена каменом, грађени на дрвеном костуру.

Од моста Риалто, вапоретом зачас стижемо на величанствену и једину "пјацу” Венеције – осталих 127 тргова називају се "campo" – Трг светог Марка. Гледано са мора, већини поглед прво застане на јату голубова и мноштву туриста који, упркос јасно истакнутим написима о забрани храњења птица, бесомучно дарују ове сиве малишане. Вечито жељни семења и мрвица, они им заузврат слећу на рамена и главе, а ови махнито шкљоцају фото-апаратима, хватајући у углу кадра величанствене колонаде Дуждеве палате и прилаз базилици Светог Марка. Иако, ту и тамо, над пјацом пролети и понеки галеб, на њих као да нико не обраћа пажњу, па чак и онда кад у свом извијеном лету ка пучини испусте онај крештав крик који запара и надјача жамор мноштва на тргу.

Пјаца Сан Марко, трг јединственог урбанистичко-архитектонског решења централни је део града. Назван је по заштитнику Венеције, јеванђелисти Марку, чије су мошти 882. од Мухамедових следбеника у Александрији украла два венецијанска трговца и својим бродом пренели у Венецију. Црква светог Марка затвара источну страну трга. Како по спољашности, тако и по унутрашњој декорацији и украсима, ова црква најмонументалније је остварење духа византијске уметности на Западу. Изнад главног улаза налазе се познате реплике упрегнута четири бронзана коња (чувена античка квадрига – четворопрег) из доба Александра Великог, које су Венецијанци донели са цариградског хиподрома. Оригинали су данас изложени на галерији базилике, пошто су их после повратка из Француске, камо их је однео Наполеон, Венецијанци скривали у току два светска рата.

Од профаних репрезентативних грађевина Венеције, на првом месту је свакако Дуждева палата, оличење моћи и богатства Републике – једно од најлепших остварења профаног градитељства високе ренесансе у којем је постигнут савршен склад у повезаности градитељства и скулптуралних елемената. Ако се одлучите да је обиђете, планирајте да одвојите цео један дан и да унапред резервишете улазницу за такозвану "Тајну туру Дуждеве палате". У склопу ње ћете моћи да видите тајне одаје највећих великодостојника и помоћника венецијанских дуждева, као и тајне делове затворских ћелија у којима је боравио и најчувенији венецијански затвореник Казанова, који је са још једним затвореником успео да побегне на слободу. Део Дуждеве палате спојен је затворским делом малим затвореним белим мостом који је добио име "Мост уздаха", јер су будући затвореници кроз прозоре моста упућивали своје последње погледе на Венецију. Прича се да је након бекства из затвора Казанова сео у оближњи кафе "Флоријан", попио кафу па тек онда напустио Венецију. Ентеријер кафеа одише прошлим временима, а чувен је и по томе што су својевремено у њему редовни гости били чувени писци и песници као што су Бајрон, Дикенс, Пруст, Ман...

Ближе каналу Гранде, на делу трга који се зове Piazettina, издижу се два стуба на чијим су врховима постављене фигуре: статуа св. Теодора, заштитника Венеције пре св. Марка, а друга је крилати бронзани лав – симбол Светог Марка и Венеције. Управо овде, под овим стубовима, на пјацети на коју се може доћи и са мора, већина туриста започиње своје откривање Венеције: њене палате и цркве, маске и карневале, гондоле и гондолијере, музеје и галерије, слике Тинторета, Тицијана, двојице Белинија, Веронезеа... причу о Марку Полу који је из Кине у Републику донео и неке новотарије међу којима и чувене италијанске шпагете, чувеном стаклу из Мурана, чипки из Бурана, прелепом летовалишту на острву Лидо... и свему ономе другом што у својим недрима, наслоњеним тик на површину мора брижљиво чува овај град, пола бајка, пола загонетка.

Јат ервејз до Трста, од којег се за два сата брзим возом стиже до Венеције, полеће уторком у 15:00, четвртком у 15:40 и суботом у 10:50 сати. Повратни летови до Београда са тршћанског аеродрома предвиђени су истим данима за 17:15, 14:55 и 13:05 сати.