Годинама сам слушала приче о Крфу које су се у нашој породици приповедале још од времена када је мој деда као млади официр српске војске провео три месеца на "Острву спаса", опорављајући се од страхота албанске голготе. Вероватно да би све остало само на причама да нисам, игром случаја, упознала Јаниса, Крфљанина, заљубљеника у ово магично острво, који ми је упутио великодушан позив да будем његов гост и фотографским апаратом забележим места која обичан туриста ретко има прилике да упозна.
 Те прохладне априлске вечери, стајали смо на прамцу брода нетремице посматрајући магловите обрисе острва. Последња румен умирућег дана гасила се иза благо заобљених брда прекривених маслињацима, док су се право пред нама помаљала прва светла града Крфа. За Јаниса био је то призор виђен небројено пута. Упркос томе, као и већина острвљана, никад није пропустио прилику да га поново проживи и још издалека поздрави свој град. Истог момента, моја пажња била је усмерена ка острву Видо које лежи насупрот старог градској језгра, на самом уласку у крфску луку. Ово малено парче земље, проглашено српским Јерусалимом, неми је сведок једног од највећих страдања српске војске у току Првог светског рата. Брод је лагано упловљавао у луку, а Јанис и ја, у тишини, леђима окренути једно другом, одавали смо почаст својим светињама.
"So, do you like Corfu?" провокативно ме је упитао мој домаћин непосредно након искрцавања. Била је то више локална шала него право питање које острвљани, познати по бритком хумору, упућују уместо класичне добродошлице сваком новопристиглом посетиоцу.
Знала сам да је још од античких времена раскошна природа острва инспирисала многе чувене писце, почевши од легендарног Хомера, преко браће Лоренса и Џералда Дарела, све до нашег Дучића. Било је то, међутим, много пре туристичког бума и неконтролисане градње који су захватили острво средином осамдесетих, па ми се наметало питање колико је та идилична слика описана у књигама измењена под налетом масовног туризма и годишњег прилива од преко милион посетилаца.
 После свега неколико дана увидела сам да на острву паралелно егзистирају три различита света који се мало или скоро нимало преплићу. Прву целину чини стари град Крф, са својим космополитским духом и патином прохујалих времена; затим је ту обала са бројним плажама и увалама на којој све више преовлађују туристички центри са хотелским комплексима и вилама за издавање; трећи, за мене најзанимљивији и крајње аутентичан део представља мало посећена унутрашњост острва са око 120 села у којима је још увек сачуван традиционалан начин живота.
Да би се разумела универзална привлачност Крфа и менталитет острвљана, неопходно је бар у кратким цртама познавати његову бурну прошлост. Град Крф је одувек било снажан трговачки центар па је будио непрестани интерес многих поморских сила. После пада Византије, овде је више од четири века владала млетачка република, а потом Французи, па енглески управитељи. Све ово утицало је да се на острву развије самостална култура као посебна мешавина наслеђа разних освајача и домаће православне традиције. Због тога је острво често називано последњом станицом на истоку и првом станицом на западу.
У току следећих недељу-две детаљно сам истраживала део по део острва. Јанис ми је са нескривеним одушевљењем показивао бисернобеле плаже око Палеокастице до којих је приступ био могућ само чамцем, напуштена села на планинским обронцима Пантократора и старе аристократске палате утонуле у густу вегетацију.
 Ипак, најчешће сам боравила у старој крфској вароши, која је због свог изузетно богатог културног наслеђа уврштена на листу Светске културне баштине. Град чини прави лавиринт уских улица стешњених између две тврђаве и мора. Централни и уједно најлепши део јесте Еспланада, простор између старе тврђаве и Листона. Острвљани се поносе овим тргом и тврде да је највећи на Балкану. На његовом северном делу налази се некадашња палата енглеског гувернера, у којој је данас смештен Музеј азијске уметности, једини у Југоисточној Европи. Средишњи део трга претворен је у велики парк са ротондом на којој се приређују концерти, затим споменик Јонској републици којој је Крф припадао пре него што се 1864. године припојио Грчкој, и игралиште за крикет, спорт који су острвљанима у наслеђе оставили Енглези. У вечерњим часовима Еспланада се заједно са Листоном на којем се налазе елитни кафеи, претвара у изузетну променаду префињеног стила и поносног држања острвљана.
Најважнији сакрални објекат града је црква Св. Спиридона подигнута 1590. године. У њој се чувају мошти истоименог светитеља, заштитника острва који га је према предању спасао од напада Турака, куге и глади. О значају религије на Крфу и улози православне вере у животима острвљана, сликовито говори цифра од осамсто изграђених цркава и манастира, као и бројне светковине које се приређују о црквеним празницима. Међу њима се издваја јединствена прослава Ускрса с литијама у којима учествују сви становници, по чему је острво познато широм Грчке.
Поред вере, Крфљанима је јако блиска и музика. Током лета, у граду али и осталим местима широм острва одржавају се музичке свечаности, концерти, фестивали и игранке. Музика се званично предаје на музичком одсеку Јонског факултета, али се може срести свуда: на религијским свечаностима, такозваним панагијама, градским улицама, сеоскимтрговима, у мелодичном крфском говору.
Крстарећи унутрашњим делом острва немогуће је не остати задивљен пред разноврсном вегетацијом чија је раскош описана још у Одисеји. Процењује се да на њему успева три милиона стабала маслина, па је поред туризма производња маслиновог уља најважнија привредна делатност. Занимљиво је поменути да је западна обала острва била практично ненасељена све до средине прошлог века, због константне опасности од гусарских напада. Села су била повучена дубоко у унутрашњост или су грађена високо на обронцима брда како би била ван видокруга морских пљачкаша. Сељани су се углавном бавили узгојем маслина, воћа и поврћа, а сама места имала су више континентални него приморски карактер. Свежа риба на трпези била је реткост, а најчешће се конзумирао сушени бакалар који је допреман из града. До те мере је страх од пирата био уврежен у свест острвљана да су родитељи до педесетих година забрањивали својој деци одлазак на плажу.
И поред свих набројаних лепота острва, нисам заборавила да одам дужно поштовање прецима, посећујући бројне српске споменике из Првог светског рата. У граду Крфу то је Српска кућа у којој је некада био смештен штаб српске Врховне команде. Данас се у овој згради налази музеј и почасни српски конзулат. На острву Виду то су спомен-костурница, камени крст и чувена Плава гробница у којој су положене кости десет хиљада српских војника. Значајно обележје је и место искрцавања српске војске у Гувији као и село Агиос Матеос у којем се налази споменик војницима Дринске дивизије. Поред набројаних, многа друга здања сведоче о једном од најпотреснијих периода српске историје двадесетог века. Међу њима су и "Ахилеон", замак аустријске царице Елизабете у којем су били хоспитализовани болесни српски официри. Данас, ова палата привлачи велики број туриста због своје класичне лепоте и раскошног врта. Нажалост, мени као професионалном фотографу снимање није било дозвољено, тако да сам остала ускраћена за овај доживљај.
Кажу да се свако ко једном посети острво по правилу њему поново враћа. На одласку, док сам са палубе посматрала контуре старог града, добро сам знала колико су те тврдње тачне. Преда мном су промицалимени сад већ добро знани бедеми Нове тврђаве, низ старих зграда на Мураји, црвена купола цркве Светог Спиридона и један шармантни кафе на Фалиракију. Са друге стране брода остајале су шумовите контуре Вида. Погледом сам покушавала да обухватим обе стране, да их стопим у једну јединствену слику. Коначно сам знала прави одговор на Јанисово питање: "Oh, yes! I do love Corfu!" | 
