|
На путовање ка Култури кренули смо са књигом "Лексикон културологије" проф. др Ратка Божовића, дугогодишњег професора Универзитета у Београду, књижевника, публицисте, теоретичара и социолога политике, културе и уметности коју је издала Агенција "Матић". Збирка текстова насталих "као глосаријум или субјективна енциклопедија" изашла је из штампе још пре две године.
Могли бисте се запитати зашто смо чекали до сада и зашто је раније нисмо искористили, али можда је понекад и боље сачекати прави тренутак за полазак на такав пут. Уосталом, тек због сложености терена и временских услова под којима се наш културолошки караван кретао, појавила се потреба за препакивањем ствари у нашим путним торбама. Тако нас је на самом поласку саветовао и наш водич, господин Божовић, јер странпутицама у трагању и "погрешкама у дефинисању културе готово да нема краја", а ми смо се ипак, као и сви радознали путници, надали да ћемо на крају ипак стићи до своје жељене дестинације.
Пре него што кренемо из Београда ка стаништима културе у свету, можда би било добро да укратко дефинишемо културу која живи у нашој домаћој свакодневици?
– У нас влада велика збрка о месту културе у друштву. Она је на маргини највише стога што се њен положај одређује у политици. Као најшири појам и као умно збивање у којем се успоставља став о целини човековог постојања, култура би морала да одређује и саму политику. Настојање да се вредности у култури везују само уз "хуманистичку" и "духовну" културу погрешно је, јер се остаје у традиционалним искуствима. Култура се са недодирљивог Олимпа спустила до подножја свакодневља, до стила и начина живљења. Као жива, динамична и променљива категорија, култура тежи прекорачењу достигнутих вредности, сазнања, погледа и веровања. Она, тада, означава преступ у односу на светлуцаве лажи, окоштале вредности и фанатизам у мишљењу. Идеја слободе у темељима је културе. Колико је спорна "култура" некултивисаних овде је опипљива и поразна чињеница. Она повећава неред у држави тако да људи не знају шта им ваља чинити. А критика је Ахилова пета културе, јер не ствара активно незадовољство у односу на невредности, које и због тога доминирају.
Чини нам се да путујемо "у информативном простору" и да "култура која је некада означавала само човеков духовни простор, данас означава цео човеков свет". Колика је данас, у времену глобализације, разлика између појма културе и појма цивилизације?
– Успон нових технологија битно утиче на све што се догађа у култури, а посебно у медијима. Међузависност културе и цивилизације неизбежна је. Није се умна Исидора Секулић без разлога уплашила од опасности да се машинизира човеков не само мозак већ и његово срце. Данас на цивилизацијској сцени већ надмоћно владају комерцијални медији. Они разарају стари и стварају нови медијски амбијент. То је јединствен цивилизацијски искорак који има и своје лице и своје наличје, светлу и мрачну страну. Посебно је значајно то што се глобализација медија одвија не само уз њихову изразиту централизацију и надгледање већ и уз барокно ширење популарне културе, која прекорачује регионалне и државне границе. Тако ова форма глобалне културе руши националне и државне границе у домену вредности и успоставља планетарно заједништво. Глобални медији промовишу индивидуализам, људска права, а посебно права жена, мањинска права и права људи са посебним потребама. С друге стране се у овим медијима фаворизује "лака забава", насиље и секс, што показује да су они највише усмерени на то да обликују потрошачко друштво и да стварају "конзумента", а не слободног и култивисаног грађанина.
Колико су данас једна од друге удаљене природа и култура?
– Њихова удаљеност је драстична. Свет природе је угрожен. Култура га није заштитила. Човек је обезвредио своје земаљско станиште. Оскврнављени су исконски елементи живота: вода, ваздух и земља. Заборавља се на ограничене капацитете природних система. Вештачки изуми пробили су озонски омотач. Сунце, као извор енергије и светлости, претворило се у велику опасност. Савремена цивилизација наметнула је прагматски интерес у први план неразумног "прогреса". Створена је цивилизација отпада. Она се обликовала као ружноћа савременог света и као отров свеколике природе. Емпиријска слика је застрашујућа. И у свету и у нашој земљи. Загађивачи животне средине готово су несавладиви. Много је несклоних бистрим потоцима и чистим рекама. Хемијске супстанце испуштене из фабрика озбиљно су запретиле човековом здрављу, биљним и животињским врстама. Људској безобзирности нема краја, а закони су узалудни кад се не примењују како ваља. Планета је у опасности. Нажалост, човек је постао главни загађивач природе. Што је најгоре, савременик није схватио да је сурова рука подигнута на природу иста она рука која је посегла на човекову природу. Зато је и незаобилазна индивидуална екологија. У сваком случају, заштита природе и природних извора, с разлогом,поставља се драматично, јер је због деградације природе дошло до опадања квалитета живљења и до поремећаја животног стила свакодневља. Тако је пострадала култура свакодневља.
Има ли слободног времена за културу у данашњем времену наглашене информатичке комуникације и потрошачког друштва? Шта је ту највећи проблем?
– Слободно време је донело проблеме који нису само историјски нови, него и тешко решиви. На динамику слободног времена, на одмор, разоноду и развитак личности утичу многи постварени посредници у које спадају и нове технологије. Они блокирају слободу, спонтаност, непосредност и креативност појединца. Насртљива реклама постала је човеков времеубица и форма перфидног насиља. Њени најразноврснији видови испољавања граде и разграђују стил свакодневног живота. Тако се разапиње мрежа зависности. Осећање досаде је драстична невоља слободног времена. Филозоф би рекао: досада је "пут у ништа". Други тврде да је досада болест маште. Заиста, досада није ништа друго до мртво време битисања, живот без активног става и без креативног односа према стварности. То је време тескобе и чаме. И што је најгоре, то је трајање без интересовања и без радозналости. За модерног човека је речено да је изгубио смисао да се чуди. А пошто је "способност чуђења почетак мудрости", савременик је упловио у неприродну равнодушност, коју прате осећања плиткости и "модерна” неосетљивост. Данас се, нажалост, умножавају они којима је увек досадно, чак и независно од "специфичних" спољних утицаја. Они су од себе досадни!
Какав је утицај медија на наше путовање?
– Тај утицај је од великог значаја, некад адекватан, некад споран. Новинари су, у ствари, промотери вредности, па и вредности путовања. У трагању за прихватљивим животним формама, новинар постаје незаменљиво критичко огледало. У томе, он ће успети само ако има чуло за битно, за смисао и вредности путовања. Кад остане у мрежама комерцијализма и комформизма, кад подилази најнижем укусу, изневерава своју професију.
Има ли добрих вести о путовањима?
– Недавно је стигла и једна добра вест. Бела шенгенска листа изгледа постаје наша реалност. Визна либерализација и укидање визног режима можда ће учинити да заборавимо оне ужасне редове испред страних амбасада, она силна понижавања. Да бисмо стигли до нормалног путовања, наша заједница мораће да истраје у сузбијању корупције и организованог криминала. А кад дође до путовања нашег света, биће то доказ да нисмо таоци затвореног друштва.
Знамо да сте пуно путовали. Како се лично одређујете према путовању?
– Не волим много чин путовања, али зато волим да стигнем у земљу у коју сам се запутио. И увек сам маштао да могу да се у тренутку из стана, на Зеленом венцу у Београду, нађем, док трепнем оком, тамо где сам намерио. Ако бих био потпуно искрен, признао бих вам да највише волим да се вратим. То ми се дешавало и кад сам путовао у Америку, Русију, Француску, Италију. Свуда! Не волим путовања као задатак и као обавезу. Волим кад то освајање непознатог тече мирно – кад откривам лагано како пулсира другост, различитост и неоткривено. Блиска ми је објективна и субјективна неочекиваност. Најважније ми је да догађаје, мале и велике, претворим у доживљаје, у живу непосредност. Халабучност ме слуђује и чини неспокојним готово до очајања. Неподношљива ми је "фрка". На путовањима, као и у животу, највише мрзим пресинг. Тако се и догађа да под туђим притиском вршите избор. Зато не волим аранжмане који се намећу рекламом и агресивним наговором. Никада нисам путовао у групама, нити у "пакет аранжманима" јер ми је неподношљива колективна психологија.
Шта нисте заборавили са тих путовања?
– Не заборављају се предвечерја Париза, бистрои на Сени, вертикале Њујорка, жамор италијанских тргова, мир планина у рано јутро док још ваздух бриди, вечери потпуног опуштања и препуштања негде на Медитерану. Чудесне лепоте Туниса и Египта. У ствари, све је то било путовање до себе.
Куда нас даље води наш пут у потрази за Културом, куда уопште путујемо? Којој промени придајете највећи значај?
– Промени у себи самом. Она је предуслов да се не одржава живот без храбрости, страсти и снова. То би нам омогућило да не пловимо низ струју колективног безнађа и да се не утапамо у свеопшту просечност. Пристати на притисак ума, знања и памети, значи обрачунати се са собом – без милости. То је истовремено и удар на наше пороке, ускости и предрасуде. Не пристати на преовлађујуће некритичко мишљење и тривијализацију стварности, води нас до порицања "јефтиноће" ниског укуса и живота у баналности.
Можда је боље да се вратимо у Србију и покушамо да схватимо трагове времена на нашој култури? Шта је тамна страна тих трагова?
– Кич је у нас присутан у свим областима људског живота – од моде до политике. Политички стереотип кич је у најчистијем облику. Медији, а пре свих телевизија, склони су свим врстама кича. Овдашњи је кич нашао најсигурније утемељење у политичком екстремизму. У рђавом политичком позоришту игра се одавно недаровита и брутална представа. То је спектакл високог ризика. У њему су били најбучнији "патриоти". Њихове прејаке речи деловале су убитачно и злокобно. Притиснути мрзилачком страшћу, живели су и у виртуелним и паралелним световима. Ту су и могли себе да доживљавају као спаситеље и месије. Њихови захтеви у стилу све или ништа завршавали су се као ништа. Изгледа да су за наш ратнички неопримитивизам били неопходни острашћени патриоти и малоумни ратољупци. То су најуверљивије показала националистичка оргијања – подстицана удворичким медијима и фолклорним шкартом – која су се завршила у шовинизму. Средина у којој све ово може да буде присутно, а присутно јесте и сада, родно је место највулгарнијег кича. То је јасан показатељ урушености скале вредности.
"Култура је све од стварности до вечности" писао је наш хеленист Милош Ђурић 1929. Како позвати и пустити Културу да сама и слободна пронађе свој пут до нас и научи нас радости игре живота у две хиљаде и некој години?
– Модерна друштва постала су одвећ неосетљива за читав домен игре. Теоретичари културе драматично скрећу пажњу да игра у савременој култури нема тако значајну улогу као што је имала у грчкој и латинској традицији. Техно-економска цивилизација редуковала је њено присуство. Хомо луденс је угрожен јер је остао без унутрашњих садржаја и унутрашње динамике. А обнова свакодневља као стила човекове активне и креативне самопотврде незамислива је без плодних искустава игре. Изван принуде и наметнутог поретка, у нераздвојном јединству збиље и не-збиље, игра би се могла наћи тамо где човек реализује свој сан о својој целовитости и слободи постојања. Сматра се да савремени човек није уклопљен у игру света. Најгоре је то што правила те игре делују као усуд а "играч као играчка". Зато има разлога за неспокојство, јер границе људске слободе уједно су и границе игре која је темељ културе.
Ми смо ето завршили свој "пут за Катманду" не одлазећи из Београда, јер понекад је боље трагати за културом у себи. Не лутати по белом свету у потрази за њом, јер она се у данашње доба може пронаћи само у провереним, најчешће скривеним областима планете Земље. Јер, она права, највреднија и непатворена Култура наше цивилизације управо је најудаљенија од свог креатора, човека и јавности, смештена дубоко у нашем слободном духу.
|
Проф. др Ратко Божовић завршио је Филозофски факултет у Београду, а докторирао 1971. Ужа специјализација: теорија и социологија културе, социологија слободног времена и социологија уметности. Био је руководилац смера Социологија културе и културна политика на последипломским студијама Факултета политичких наука. Био је професор на Факултету драмских уметности и Факултету ликовних уметности, на Филолошком факултету, на смеру Социологија језика и књижевности последипломских студија, као и на последипломским студијама Архитектонског факултета у Београду. Сада је професор на Факултету политичких наука у Београду и Факултету визуелних уметности у Подгорици.
Дела: "Култура слободног времена" (1971), "Метаморфозе игре" (1972), "Искушења слободног времена" (1975), "Недоумице око културе" (1978), "Лавиринти културе" (1984), "Под знаком питања" (1985), "Кроз црвено" (1989), "Култ – ура" (1990), "Ноћна мора" (1990), "Извештај из луднице" (1993), "Разбијено огледало" (1997), "Путовање у ноћ" (1997), "Нулта тачка" (1997) и "Седморица из Страдије" (1998), "Узалудна књига" (1999), "Без маске" (1999), "Седмо небо" (2000), "Дневник 2000" (2000), "Доминација и отпор" (2000), "У трагању за доколицом" (2004), "Лудости ума" (2006), "Лексикон културологије" (2006), "Од Страдије до Страдије" (2007), "Поента" (2007). | |
